Marija Čajković (53) iz Aranđelovca ima zlatne ruke. Kakvu god haljinu da zamislite i za koju god priliku – od rođendana, žurke, maturskog bala, do venčanja, ili nekog drugog važnog trenutka u kome želite da budete kraljice stila i gracioznosti, ona će to za vas uraditi kao da ima čarobni štapić. Raskoš njenog talenta, predivnu energiju i lepotu koju stvara prati jedna velika lična, ali i porodična tuga. Demencija je prepreka koju ne može da preskoči ni bezgranična ljubav.
Bolni okidač i demencija: Velika porodična tragedija menja živote
Zajednička želja sagovornice i autora ovog teksta nije izazivanje tuge i sažaljenja, već slanje naizgled obične i normalne, a neverovatno važne poruke: ne propuštajte ni jedan trenutak sa roditeljima koji možete da provedete zajedno u stvaranju zajedničkih uspomena. Već sutra, neko od njih ili nas razumom ili telom možda više neće biti ovde.
Marijina baba po ocu umrla je od demencije. Njen otac, Milivoj Petronić, rođen je 1943. godine. Porodica 2010. doživljava veliku tragediju, kada Marijin brat Miloš gubi bitku sa tumorom na mozgu.
– Nakon toga tata doživljava šlog, koji je bio okidač za pojavu demencije. Majka i otac žive sami u Krupnju. Očeva inteligencija i majčina snaga i strpljenje, ublažavaju manifestaciju bolesti dugi niz godina – priča Marija u ispovesti za naš portal kako je sve počelo.
Strašni su simptomi koje demencija izaziva: Ni medicina ni porodica nemaju rešenje
Nažalost, pre tri godine, situacija se drastično menja. Počinju nesanice, paranoja, nemogućnost stvaranja novih sećanja na dnevnom nivou, vraćanje u prošlost… Na ličnom primeru ova porodica se suočava sa svom podlošću i strahotama koje demencija donosi, kada ste potpuno nemoćni. Medicina nema rešenje, život šiba, šamara, boli…
– Majka je upućena na oca u svakom momentu. Sa pogoršanjem njegovog zdravstvenog stanja i njeno se pogoršava. Otac odbija terapiju, ubeđen da ga majka truje. Iako je u svojoj kući, zahteva „odlazak kući“. Ne razaznaje doba dana. U jednom trenutku moja majka postaje njegova majka, a ne njegova supruga – opisuje naša sagovornica svakodnevicu života sa demencijom, na koju je teško se navići koliku god čovek imao mentalnu snagu.
Jedna od najtežih životnih odluka: Ljubav je tu, kao i prihvatanje bolne „igre“
Život porodice postaje majčina borba uz Marijinu povremenu pomoć. Nažalost, majka je u hipertenziji svaki dan. Dolazi se polako do tačke da razgovaraju o opciji da se Marija iz Aranđelovca preseli kod njih. Međutim, majka poziva Mariju i kaže: „Traži dom!“
– Trenutak kada ga ostavljam u privatnom Domu za stara lica u blizini Aranđelovca pripisujem jednom od najtežih u mom životu. Majci se zdravstveno stanje popravilo. Ja odlazim u posete ocu. Tada me je još prepoznavao. U svojoj glavi, on je na frontu, ratuje (bio je oficir u rezervi). Razgovarali smo po sat, sat i po. Bez obzira na temu, ja se uključujem. U Domu ima odličnu negu i redovnu terapiju – to je ono što je Mariji bilo izuzetno značajno, naglašava.
Otac više nije isti čovek: To što ne zna da sam mu kći me ne sprečava da ga volim i posećujem
Međutim, demencija progresivno napreduje i otac gubi stabilnost u hodu, te završava u kolicima.
– Više ne zna ko sam. Neke reči teško izgovara. U njegovom svetu, on ima kći od osam godina i sina od četiri. Raspadnem se svaki put na hiljadu komada kada odem kod njega. Bio je težak, ali pravičan čovek. Oštar, nepopustljiv, blistavog uma i teške naravi. Sada me gleda praznim pogledom. Boli. Njegova penzija ne pokriva troškove. Zahtev za tuđu negu prihvaćen je i sa iznosom od 22.000 dinara i penzijom to uspevamo. Boli me činjenica da sam „odustala“ od njega. Tešim se da su dobro i on, i majka. Bol ostaje. Prazan pogled, mršavo telo, mlak zagrljaj. Svaki put kada odem, ponadam se čudu, iskri njegove ličnosti, prepoznavanju… Uzalud. Ipak, to što ne zna da sam mu kći me ne sprečava da ga volim i posećujem – ponavlja za kraj Marija Čajković u razgovoru za eKlinika portal rečenicu kojom je pre nekog vremena uz fotografiju sa ocem pokrenula lavinu komentara i saosećanja na jednoj društvenoj mreži.
