Demencija je neurodegenerativna bolest koja ima nekoliko oblika, simptoma i uzroka. Za nju nema leka, ali naučnici traže efikasne tretmane i načine za njeno sprečavanje. Prema novom izveštaju neprofitne istraživačke organizacije RAND, kognitivne sposobnosti, funkcionalna ograničenja i fizičko zdravlje mogu biti jaki prediktori rizika od razvoja demencije do 20 godina pre njenog početka. Rano otkrivanje Alchajmerove bolesti i srodnih demencija posebno je ključno za milione starijih od 65 godina, pošto su postojeći tretmani koji modifikuju ovu bolest efikasni samo u ranim fazama.
Šta treba znati o demenciji
– Demencija je veoma, veoma česta. Demencija ne bira pol, životno doba, nacionalnost, inteligenciju. Demencija može da se javi u bilo kom životnom dobu. Ali, najčešća je ona koja nastaje kako starimo – kaže dr Paul E. Schulz, neurolog iz UTHealth Houston and Memorial Hermann-Texas Medical Center.
– Kažemo da 1 odsto ljudi u 60. godini ima demenciju, da se udvostručuje svakih 5 godina i dostiže 32 procenta u 85. godini. Ali, imamo i pacijente koji su u 40-im i 50-im godinama. Kada su pacijenti mlađi, osim neurodegenerativnih poremećaja iscrpnije tražimo i druge uzroke demencije. Na primer, želimo da isključimo autoimune bolesti, infekcije, nedostatke vitamina, probleme štitne žlezde… – objašnjava dr Schulz.
Postoji više od 100 oblika demencije
Demencija je stanje koje opisuje grupu neuroloških simptoma koji utiču na mozak i koji se vremenom progresivno pogoršavaju, a kako navodi Alzheimer’s Disease International, „Postoji više od 100 oblika demencije, a najpoznatiji je Alchajmerova bolest.”
Alzheimer’s Association kaže da, „Alchajmerova bolest čini 60-80 odsto slučajeva. Vaskularna demencija, koja se javlja zbog mikroskopskog krvarenja i začepljenja krvnih sudova u mozgu, drugi je najčešći uzrok demencije. Oni koji doživljavaju promene u mozgu više tipova demencije istovremeno imaju mešovitu demenciju. Postoje mnoga druga stanja koja mogu izazvati simptome demencije, uključujući i neka koja su reverzibilna, kao što su problemi sa štitnom žlezdom i nedostaci vitamina.“
Demencija je uobičajeno stanje koje uglavnom pogađa osobe starije od 65 godina, ali i mlađi ljudi takođe mogu da pate od demencije. Postoji mnogo poznatih znakova demencije kao što je gubitak pamćenja, koji se najviše odražava u poznatim oblastima ili postavkama i poteškoćama kod obavljanja uobičajenih zadataka. Ali postoje i drugi znaci kojih treba da budemo svesni. Dr Schulz objašnjava šta treba da znamo o demenciji i skrivenim simptomima na koje treba obratiti pažnju.
Demencija može godinama da se razvija i prikrada nam se
– Demencija se podmuklo prikrada. Nekoliko godina mogu da se javljaju epizode zaboravljanja nekih stvari i sećanja. Dakle, često se dešava da ne dostiže nivo prepoznavanja sve dok ne bude veoma očigledna. S obzirom na to da svi naši tretmani imaju najbolje efekte kada s njima započnemo veoma rano, izuzetno nas brine kada nam dođu novi pacijenti kod kojih je bolest uznapredovala. Pacijent sa ranom demencijom često je ne prepoznaje. U stvari, kada supružnik kaže da je osoba zaboravna, što pacijent uglavnom poriče, sve više verujemo da je to istina. Nepriznavanje je, dakle, vrlo česta pojava kod osobe sa demencijom – naglašava dr Schulz i nastavlja:
– Zbog toga može biti veoma teško da naterate ljude da se obrate lekaru za pomoć. Imali smo pacijentkinju koja je došla na pregled kada je bila na pola puta do Alchajmerove bolesti. Bilo joj je neprijatno da dođe ranije kada smo mogli da uradimo više. Upravo to je izgubljena prilika i vreme. Niko nije kriv. Jednostavno, ljudi smo i ne želimo uvek da suočimo sa problemom kao što je demencija, jer to stanje ne boli, a i ne vidi se. Nakon sat vremena, pacijentkinja mi je rekla da je sigurna da je to samo normalno starenje i da nije sigurna da li treba da bude urađena procena njenog stanja.
Rizici od demencije – životne navike i ključni prediktori
Istraživači RAND sproveli su tri studije kako bi identifikovali one sa najvećim rizikom od kognitivnog oštećenja, istražili načine za povećanje kognitivnog testiranja među starijim odraslim osobama i podstakli rizične pojedince da brinu o zdravlju mozga.
Prva studija analizirala je podatke o kogniciji i demenciji iz Health and Retirement Study, nacionalno reprezentativnog istraživanja oko 20.000 starijih odraslih Amerikanaca i njihovih domaćinstava, koje je u toku od 1992. godine.
Ova analiza identifikovala je faktore životnih navika kao što su nedostatak vežbanja, gojaznost i neangažovanost u hobijima u 60. godini kao ključne prediktore rizika od demencije, na osnovu pregleda 181 potencijalnog faktora rizika.
Istraživanje naglašava važnost usvajanja životnih navika koje podržavaju zdravlje mozga tokom života.
Studija je otkrila sledeće faktore kao jake prediktore razvoja demencije:
- loše fizičko zdravlje
- moždani udar
- određeni geni koji snažno predviđaju budući rizik od razvoja kognitivnih oštećenja i demencije
- odsustvo radnog staža ili rad u trajanju od samo nekoliko godina
- dijabetes ili indeks telesne mase (BMI) od 35 ili više u 60. godini
- prekomerno konzumiranje alkohola ili odsustvo konzumiranja alkohola
- odsustvo vežbanja
- nizak rezultat na različitim fizičkim testovima (kao što su snaga hvata, brzina hodanja i ravnoteža…)
- manja savesnosti
- slabo angažovanje u hobijima i aktivnostima koje uključuju učenje novih stvari
Skriveni znaci i faktori rizika za demenciju
Dr Schulz smatra da „depresija koja je dugotrajna i nelečena izgleda da predstavlja rizik. Dakle, predlažemo da se neko ko ima depresiju obavezno obrati stručnjaku za pomoć. Teško je dokazati da lečenje depresije sprečava demenciju, ali svi verujemo da je to verovatno tačno.
Gubitak sluha često dovodi do toga da osoba ne čuje razgovore ili ih pogrešno razume. U najmanju ruku, gubitak sluha doprinosi kognitivnom oštećenju kod demencije.
Kada je reč o kardiovaskularnim faktorima rizika imamo mnogo studija koje pokazuju da tradicionalni kardiovaskularni faktori rizika (oni za moždani udar, bolesti srca i periferne vaskularne bolesti) takođe ubrzavaju napredovanje demencije. Zato svakodnevno proveravamo holesterol, šećer u krvi, krvni pritisak, mast u krvi (trigliceride), težinu (BMI) i druge.
Potresi mozga čini se da istinski povećavaju rizik od demencije. Dakle, nosite kacigu kada se skijate ili vozite bicikl, vežite pojas u automobilu…
Genetika je trenutno nepromenljiv faktor rizika, ali može biti značajan. Dobra vest je da se i dalje može smanjiti rizik čak i od porodične demencije kontrolisanjem faktora rizika. Ali, proći će neko vreme pre nego što budemo mogli da promenimo i gene faktora rizika.”
Razlika između znakova demencije i normalnog starenja
– Normalno starenje definitivno izaziva promene u kogniciji. Kažemo da od 20. do 85. godine naša koncentracija opada za oko 40 odsto. A koncentracija je prvi korak kod pamćenja i pronalaženja reči. Dakle, svi stariji od 50-60 godina primećuju, jer je već tada koncentracija oko 20 odsto u padu, da pamćenje i pronalaženje reči nisu ono što su bili – objasnio je dr Schulz.
– Manje su uobičajene promene s godinama u mudrosti (npr. rasuđivanje, apstraktno rezonovanje, uvid) i vizuelno-prostornoj funkciji (pronalaženje doma, restorana, berberina ili frizera, prodavnice, itd.). Dakle, ako neko ima promenu u ponašanju (loše rasuđuje, neracionalno troši novac, postaje žrtva prevare, itd.) ili se izgubi prilikom odlaska u prodavnicu, onda manje razmišljamo o starenju i više brinemo o promenama u mozgu – kaže dr Schulz.
Da li demencija postaje sve češća
– Odgovor na pitanje da li je demencija češća danas nego u prošlosti predstavlja izazov. Jer, ljudi su često skrivali voljene osobe sa demencijom pošto se smatralo da se to loše odražava na porodicu. Ničijom krivicom, mnoge kulture veruju da je demencija sramna. Zato nam takvi pacijenti uopšte ne dolaze ili, ako se i pojave to bude veoma kasno, kada su porodice već očajne – kaže dr Schulz.
– Pre samo nekoliko godina znali smo vrlo malo o demenciji. Šezdesetih godina razgovarali smo o otvrdnjavanju arterija. Sedamdesetih godina počeli smo da pričamo o osobama starijim od 65 godina i njihovom normalnom starenju, a demenciju smo definisali samo kada je bila prisutna kod mlađih ljudi. Onda smo 80-ih otkrili da demencija nije „normalno starenje”. I tokom poslednjih 30 godina, otkrili smo da nisu sve demencije posledica Alchajmerove bolesti. Sada smo identifikovali mnoge druge vrste – objašnjava dr Schulz.
– Dakle, gledanje podataka od pre više od 10-20 godina obično je ispunjeno time da niste sigurni šta je neko imao. Sada je mnogo verovatnije da možemo da identifikujemo demenciju i pružimo mnogo bolje mogućnosti da lakše uspostavimo dijagnozu i damo tačne odgovore o tome šta se dešava. Sve počinje tako što ljudi odlaze kod svog lekara opšte prakse, pa više ljudi ranije i na vreme počinje lečenje.
– S druge strane, Framingham Heart Study (Framingamska studija srca), koja decenijama prati osobe sa kardiovaskularnim problemima, izvestila je da za svako starosno doba rizik od demencije opada. Međutim, pošto sve više osoba živi duže, to znači da je mnogo više ljudi u opasnosti od demencije. Jednostavan način razmišljanja o ovome jeste da kada ljudi nisu dugo živeli, nisu bili dovoljno stari da bi bili u značajnom riziku od demencije. Dakle, suština je da sada sigurno imamo više pacijenata sa demencijom, ali je veoma teško reći da li to znači da je to bolest koja se češće javlja, ili živimo duže, ili je reč o tome da češće idemo kod lekara, koji su postali svesni i osetljivi na veliki problem koji se zove demencija – zaključuje dr Paul E. Schulz.
