Proces eliminacije negativnog stava prema životu može da se preokrene korišćenjem reči koje u sebi imaju pozitivno i pokretačko dejstvo, umesto moranja i opterećenja. Jednostavno, sve što izgovorite ode, ne samo ka drugim ljudima i u Univerzum, već direktno komunicira i sa vašim mozgom koji na bazi značenja izgovorenog, a pozitivnog, pokreće iste procese uz potpuno drugačiju energiju, u zavisnosti od formulacije.
Scott Bea, psiholog iz Klivlenda, objašnjava da većinu razgovora danas bazično karakteriše potreba da se ljudi požale jedni drugima. Kada svaki razgovor uglavnom započnete na taj način, velika je šansa da i ceo njegov tok zadrži isti ton – žalbe, kuknjave, osećaja samosažaljenja i dobijanja potvrde da ste u pravu.
Ljudski mozak, sa druge strane, reaguje na nešto što se zove „negativna pristrasnost“ i lako detektuje stvari i situacije koje su za nas preteće i koje nas ugrožavaju, kakve su navedene. To je, na neki način, povratak korenima u vreme naših dalekih predaka kada su sposobnost uočavanja opasnosti i reakcija bile presudne za nas opstanak.
Zbog toga, potrudite se da udahnete duboko pre nego što izgovorite ono što ste hteli i skoncentrišite se na to da uvek imate neku afirmaciju koja je pozitivna u startu, umesto da to bude nešto zbog čega biste odmah imali potrebu da se požalite, čak i ako je objektivan problem u pitanju. To je, dodaje dr Bea, laka zamka u koju svi upadamo bez izuzetka, a koja utiče na hemijske reakcije u našem mozgu.
Srećom, kažu naučnici, čak i minimalno prilagođavanje jezika i izgovorenih reči ovde može da pomogne. Jednostavno, umesto da kažete „moram“, recite „trebalo bi da…“ ili „kako bi bilo dobro/super da…“ . To je i jedan od marketinških trikova koji menja percepciju kupaca i utiče na to da ne bude nametanje, već sugestija koja bi mogla da utiče da se čovek oseća bolje, lepše i svrsishodnije.
A evo i zašto to funkcioniše – „Moram“ u startu zvuči kao teret, dok „Bilo bi super da… “ označava priliku, mogućnost, šansu, navode psiholozi. Naš mozak vrlo snažno reaguje na način na koji koristimo jezik kada govorimo i baratamo mislima formirajući dalje reagovanje, ponašanje i činjenje. Ovaj način, dodaju psiholozi, uz obavezu koja nije sporna, nosi i osećaj mogućnosti za nova iskustva što za nas ima pozitivne koristi i čini razliku između pretnje i izazova.
Uključujući nešto što se naziva terapija prihvatanja, psihoteraputi se, pored ostalog, fokusiraju i na ovakve male jezičke pomake kako bi kod ljudi motivisali pokretanje pozitivnih mehanizama koji će pomoći da se prevaziđu teška vremena, situacije, problemi. Dakle, iako se pozitivno razmišljanje i pogodnosti koje s njim dolaze odnose na pozitivne misli, ovde se radi i o pozitivnim stavovima. Oni, zauzvrat, donose mnogo toga dobrog u smislu promene životnog fokusa, ali i osećaj zahvalnosti i boljeg samopouzdanja. Žaljenje nas, u kontra svetlu, jednostavno čini ranjivijim, ugroženijim i slabijim, produbljujući cikluse negativnosti i straha koji su normalni, ali je opasno ako traju dugo i preovladavaju našim psihofizičkim stanjem.
„Moram“ nije jedina fraza koju bi trebalo potpuno da zanemarimo i zaboravimo. Postavite sebi, ali i drugim prijateljima jednu vrstu izazova u drugačijoj formulaciji onoga što izgovarate, bez preterivanja, sa istim smislom i porukom, a drugačijim tonom i oblikom.
Možete da kažete – „Usamljen sam“ ili „Nesrećan sam“, ali isto tako možete da kažete i „„Jeste, bilo je nešto loših momenata“ ili „Vezao sam nekoliko tužnih dana“. Sve to može da prezentuje, ali i oslika način na koji doživljavamo sam život i svoju poziciju u njemu. Iako prva percepcija može da pošalje ozbiljnu poruku o tome da se neko ne oseća dobro, druga ostavlja više prostora za poboljšanje a vrlo verovatno daje i realističniju, „opipljiviju“ sliku trenutne situacije budući da, kada želimo da se požalimo, često i preterujemo. To naravno ne znači da ovakve poruke treba zanemariti, ali i na njih svakako treba staviti odgovarajući „filter“ za procenu ozbiljnosti, uz malo truda i volje da se situacija obrne u našu korist.