Produženi covid 19 ozbiljno ugrožava porodični život preživelih, ukazuje novo istraživanje

Iskreno ovaj virus je jeziv. Mi smo se čuvali godinu i po, revakcinisali u februaru ali u maju pozitivni i supruga i beba i ja. Njih dvoje blaži simptomi, ja na kraju sa obostranom upalom, crp 98 primljen u Zvezdaru, iz dana u dan mi bilo sve gore, uključen kiseonik, prebačen u Batajnicu sa kiseonikom već 18l, za jedan dan prvo na 30l, na kraju hitno prebačen u intenzivnu i priključen na hiflow aparat na maksimalan protok, saturacija 90, nakon 2 dana počelo da se poboljšava stanje, snimak pluća nesto bolji, nakon još 2 dana u intenzivnoj prebačen na poluintenzivnu i nakon još 5 dana otpušten kući. Traume nosim iz bolnice, mnogi lekari neiskusni, niko ti nista ne prica, psihički sam loše jako, kući pijem terapiju, i suplemente sve, plašim se, hodam pomalo po kući, 2 puta izašao iz kuće na 200m daleko a već sam 2 nedelje kući. Oporavak ide sporo, psiha mnogo istrpi, imam nesanice, nos mi je uništen od aparata dosta, puls često ubrzan, gledam u neku tačku odsutan često, pokušavam da se podižem, supruga pomaže, al nemam predstavu kako će biti. Snage još i imam relativno, tj bolje se osećam nego što sam mislio i više hodam, al se plaši čovek za pluća, srce, psihu i ko zna sta jos, za to se čekaju kontrole a okolo slušaš samo o posledicama, d dimeru, postraumatskom, depresiji... Nije lako, pretesko je, trudim se da svaki dan budem za nijansu aktivniji al bolest je takva da nije da ide sve nabolje, nego jedan dan budeš super, drugi dan gore, jedan dan misliš mogao bi da trčiš onda za pola sata legnes i dremas 2-3 sata. Uveče onda flesevi iz bolnice krenu, neka suza čak, nesanica... Ja jesam bio relativno težak slučaj zbog same intenzivne al postoje i mnogo teži, i ovo je da ne poželiš ni blaži oblik ni najgorem neprijatelju.