Stručnjaci ističu da većina ljudi i dalje ima predstavu o HIV-u koja datira od kraja prošlog veka Foto: Shutterstock/Lična arhiva Jelena Jevtović
Stigma je često teža od dijagnoze HIV-a, koju uglavnom prate mentalne teškoće i poremećaji. Nerazumevanje, neprihvatanje, depresija, anksioznost, problemi sa pamćenjem i pažnjom, snom, libidom, česta su svakodnevica osoba koje žive sa HIV-om. Stručnjaci navode da su kod nekih pacijenata moguće i suicidalne misli i zloupotreba psihoaktivnih supstanci. Pacijenti sa HIV-om, uglavnom, kriju svoj status, a za infekciju zna samo jedna ili nekoliko najbližih osoba.
Širenju HIV-a pogoduje stigma. Edukacija je najbolji način da se zaštitimo od infekcije, a ako do nje dođe, pacijentu je uz odgovarajuću medicinsku terapiju potrebna i psihološka podrška.
Čovek kada sazna da ima HIV, pa čak i u situaciji kada je dobro informisan i očekuje pozitivan rezultat, prolazi kroz čitav niz osećanja: poput neverice, poricanja, tuge, besa, osećanja krivice, bespomoćnosti, stida, srama, strepnje, izolovanosti, priča za eKlinika portal psiholog Jelena Jevtović, savetnica za dobrovoljno i poverljivo savetovanje i testiranje na HIV (DPST) iz Udruženja „Potent“.
– Potrebno je neko vreme da osoba prihvati da ima HIV, to je proces koji traje, krize se mogu javiti i nakon dugog perioda života sa HIV-om i posle 10 godina – objašnjava Jevtović.
„Potent“ je u saradnji sa Odeljenjem za HIV i načelnikom prof. dr Jovanom Raninom pokrenuo projekat, koji je imao za cilj da ispita kvalitet života osoba koje žive sa HIV-om. Jelena Jevtović navodi da se pokazalo da su mentalne teškoće česti pratioci života osoba sa HIV-om.
– Ne čudi podatak da je više od 70 odsto pacijenata u našem istraživanju navelo da bi voleli da im pored infektologa, na Odeljenju za HIV, bude dostupan i psiholog. Od 2011. nakon odlaska psihologa u penziju, Infektivna klinika nema zaposlenog psihologa. Holistički pristup pacijentu, koji podrazumeva saradnju infektologa sa psiholozima i drugim stručnjacima je važan, jer se pokazalo da se stigma teže podnosi od same dijagnoze i da su psihološki činioci najveća prepreka u lečenju HIV-a – naglašava Jelena Jevtović.
Prema podacima Udruženja „Potent“, oko 20 odsto ispitanika koji žive sa HIV-om prijavilo je dijagnostikovan neki od poremećaja raspoloženja, a u vezi sa kvalitetom života. Jedna od najniže ocenjenih oblasti bila je upravo ona u vezi sa mentalnim zdravljem. Jevtović navodi da prisustvo psihičkih poremećaja može da oteža lečenje.
– Kod ljudi koji imaju depresiju češće se javlja osećaj krivice u vezi sa HIV statusom, osećaj samoprezira i samodestruktivnih ponašanja, poput prestanka uzimanja terapije i odlaska na kontrole, kao vid samokažnjavanja. Postoji i vrlo visok rizik od suicida. Kod ljudi koji pate od bolesti zavisnosti (zloupotrebe psihoaktivnih supstanci), neretko se izostavlja terapija, što može dovesti do rezistencije. Postoji i rizik od interakcije lekova i supstanci, koja može negativno da utiče na supresiju virusa – kaže Jevtović.
Ona dodaje da u stanjima akutne psihoze, osoba nije u mogućnosti da adekvatno brine o svom lečenju i da je tada važna dodatna podrška lekara i porodice. Objašnjava i da zdravstvena anksioznost može uticati na to da osoba previše brine o svom zdravlju.
– Prečesto dolazi na kontrole, zabrinuta je za svoje stanje, iako redovno uzima terapiju i nalazi su dobri, preokupirana je svojim HIV statusom, što sve značajno narušava efikasnost i produktivnost na poslu, socijalne odnose i svakodnevni život – naglašava sagovornica portala eKlinika.
Stručnjaci ističu da većina ljudi i dalje ima predstavu o HIV-u koja datira od kraja prošlog veka. Ogroman doprinos boljem položaju ljudi sa HIV-om, prevenciji i podršci, razbijanju mitova i dokazu da se može normalno živeti, uprkos virusu dali su retki aktivisti koji su otvoreno govorili i govore o svom životu sa HIV-om, poput Đurice Stankova, Sandre Mančić, Ivana Radojičića i Borisa Kovačića, podseća Jevtović.
– Zahvaljujući novim lekovima osoba može da živi normalno i ako se uspešno leči ne može preneti HIV drugoj osobi. Pored toga imamo i preventivna sredstva PrEP (preekspoziciona profilaksa sprečavanje infekcije pre izlaganja virusu) i PEP (postekspoziciona profilaksa) za ljude koji nemaju HIV. PrEP se uzima pre i nakon odnosa, a PEP, kada je osoba već bila izložena riziku prenosa HIV-a, najkasnije 48 do 72 sata nakon izlaganja i pije 28 dana. PrEP i PEP su bezbedni i efikasni, ali štite samo od HIV-a – precizira Jevtović.
Širenje infekcije može da se pobedi edukacijom, ali i razvojem tolerantnijeg i empatičnijeg društva, upozoravaju stručnjaci. Pojedine osobe veruju da je HIV rezervisan za osobe na marginama društva i da ne može da se njima desi.
– Stigma prema ljudima sa HIV-om je obično sekundarna stigma, vezuje se i dalje za određene skupine, poput ljudi koji se bave seksualnim radom, muškaraca koji imaju odnose sa muškarcima, osobama koje koriste droge intravenski, prema kojima je naše društvo načelno osuđujuće nastrojeno. Na ovaj način stiče se utisak da se HIV događa samo određenoj grupi ljudi, oni koji nisu deo ove populacije ne vide potrebu da se testiraju i najčešće kasno otkriju infekciju, baš zato što ne očekuju da se to njima desi. Stigma utiče na to ko će se testirati, zatim na odlaganje testiranja / lečenja, neredovno uzimanje terapije i obavljanje lekarskih kontrola i ona je najveća prepreka u prevenciji i lečenju – naglašava psiholog Jelena Jevtović.
Dodatni problem često je i činjenica da pojedini zdravstveni radnici imaju određeni stepen predrasuda i nerazumevanja, što potvrđuje Jevtović. Ona dodaje da je bilo i slučajeva kada su lekari odbijali ili stalno odlagali, operaciju, različite intervencije, preglede pacijentima sa HIV-om, ili ih ostavljaju za kraj, da budu poslednji pacijenti.
– Dešavalo se da na zdravstvenom kartonu napišu velikim slovima HIV+, te javno prozivanje rečima “Ajde ti sa HIV-om”, “sidašu” i slično. Ima i narušavanja poverljivosti podataka, saopštavanja porodici/ prijateljima i ostalima bez dozvole pacijenata, izolovanja ležećih i ambulantnih pacijenata, kao da se HIV može preneti vazduhom/ dodirom. Ne čude onda podaci iz našeg istraživanja da većina pacijenata ne govori o svom HIV statusu lekarima drugih specijalnosti. Ipak stvari idu na bolje, od onih koji kažu lekarima za HIV, manje od 10 posto doživelo je diskriminaciju – naglašava Jevtović.
Jelena Jevtović objašnjava da posle dijagnoze „HIV pozitivan/na“ pacijenti koji nisu u stalnom partnerskom odnosu ne traže partnera, kako zbog mentalnih poteškoća, tako i zbog straha od prenosa infekcije.
– Otprilike posle nekoliko meseci uzimanja antiretrovirusne terapije, kada dostignu nemerljivu viremiju (N=N, to jest, nemerljiv broj kopija virusa što znači nemogućnost njegovog prenosa), mnogi požele da ponovo imaju seksualne odnose. Manji broj nema odnose ni posle više godina od dijagnoze i nemerljive viremije. Kada su u pitanju kratkotrajni odnosi, uglavnom se o tome ne govori partneru, zbog straha od poverljivosti i odbijanja, dok kada žele da ostvare sa nekim dublji odnos, onda većina kaže partneru za svoj HIV status – navodi Jevtović.
Jelena Jevtović kao klinički psiholog najčeše radi sa klijentima na temu „kako saopštiti HIV pozitivan status.“
– Kada je odnos tek u nastajanju, dobro je ostaviti malo vremena za upoznavanje, tako da ono što osoba prvo čuje o svom partneru ne bude:“ Ja imam HIV“, već da oba partnera budu u prilici da ispitaju potencijal i želju za razvoj daljeg odnosa. S druge strane, ne preporučuje se ni predugo čekanje, jer onda su veća očekivanja. Kasno saopštavanje statusa može značajno da naruši poverenje među partnerima i poljulja njihov odnos – precizira Jevtović.
Ona savetuje da je pre saopštavanja statusa, bitno pripremiti partnera, odnosno proceniti koliko je već informisan/ informisana o HIV-u, kakvi su njegovi/ njeni stavovi prema ljudima koji žive sa HIV-om, da li možda već poznaje nekog ko živi sa HIV-om i slično. Ukoliko osoba ima negativne stavove/ nedovoljno je informisana, Jevtović naglašava, da je dobro pružiti odgovarajuće informacije i ostaviti malo prostora da o tome razmisli, i u narednom razgovoru reći svoj status.
– Ovde je rad sa psihologom ključan, jer omogućava osobi da se osnaži, pripremi za razgovor, isproba različite scenarije, razmotri i proradi moguće ishode. Kada osoba tokom veze/ braka otkrije da ima HIV, saopštavanje zavisi od same specifičnosti situacije, na primer, od načina prenosa infekcije – da li je do inficiranja došlo nezaštićenim seksualnim odnosom ili drugim putem, da li je odnos bio obostrano monogaman, da li su već postojale sumnje na HIV, da li je i druga osoba inficirana, kakav je kvalitet partnerskog odnosa, u kom stadijumu je HIV otkriven– objašnjava Jevtović.
U ovim momentima bitna je saradnja sa zdravstvenim saradnicima, psiholozima, kako bi par što bolje prebrodio novonastalu situaciju, što pre počelo lečenje i zaustavljeno dalje širenje infekcije.
– Saopštavanje partnerima sa kojima je osoba imala nezaštićene seksualne odnose tokom merljive viremije, odnosno dok nije dijagnostikovan HIV i započeto lečenje, krucijalno je kako bi se partneri testirali i započeli lečenje, ukoliko je došlo do prenosa infekcije. Kada su u pitanju prolazni seksualni partneri, tada se ljudi koji tek otkriju HIV uglavnom odluče da im pošalju poruku anonimno da bi trebalo da provere svoj HIV status – dodaje Jevtović.
Prihvatanje dijagnoze je proces za HIV pozitivnu osobu, ali isto i za partnere, Jevtović naglašava da ne treba očekivati da će osoba moći odmah da prihvati ili da razume, već da se ostavi vreme za razmišljanje i donošenje odluke.
– Ljudi koji su dugo u vezi/ braku često prihvate status svog partnera, dok oni koji tek stupaju u vezu mnogo ređe žele da nastave sa odnosom nakon saznanja statusa. Prema podacima iz našeg istraživanja, više od 60 posto osoba sa HIV-om nema stalnog partnera. Što se tiče namernog prenošenja HIV-a, to se retko dešava. Važno je znati da je svaka osoba koja ima HIV pravno i moralno obavezna da štiti svoje partnere od namernog prenošenja HIV-a. Svaka osoba koja uzima terapiju, time čuva svoje, ali i tuđe zdravlje, jer tada ne može doći do prenosa infekcije – ističe Jelena Jevtović.
Kad nam neko kaže da ima HIV, ne bi trebalo da insistiramo na detaljima, „kako, zašto“, već da pustimo osobu da sama ispriča koliko želi, preciziraju psiholozi. Važno je da ne osuđujemo, ne vređamo, ne diskriminišemo i ne stigmatizujemo osobe sa HIV-om i drugim polno prenosnim infekcijama, dodaje Jelena Jevtović.
Dijagnoza HIV-a često je praćena i etiketom koja postaje neizostavni deo identiteta. U ovakvim okolnostima etiketa HIV pozitivne osobe često postaje važnija od toga da je inficirana osoba nečiji prijatelj, partner, dete, roditelj …
– Epidemiju HIV-a upravo i izazivaju etikete kao stigma, pogrdna obeležja, koja sputavaju ljude da budu nešto više od osobe sa HIV-om. Zahvaljujući medicini, HIV nije više prepreka normalnom životu, ali zahvaljujući epidemiji etiketiranja jeste. Vreme je da odbacimo etikete i ljude sagledamo kao kompleksna bića, pružimo podršku, razumevanje i ljubav – zaključuje Jelena Jevtović.