Ljudi nesvesno oponašaju jedni druge: Zašto „čovek vidi, čovek čini” čak i ako se to drugima ne sviđa

Tokom društvene interakcije ljudi često nesvesno oponašaju jedni druge, odnosno kopiraju ponašanje jedni drugih, a popularna teorija je da oponašanje uzrokuje bolje i prijatnije odnose. Ljudi se ne razlikuju toliko od kameleona kao što se misli, kažu naučnici, jer i oni imaju svoje trikove za uklapanje. Istraživanja pokazuju da u društvenim situacijama nesvesno oponašamo ljude oko nas, a reč je o fenomenu koji su istraživači nazvali efektom kameleona.

Čak i kada nesvesno ljudi oponašaju jedni druge bolje se slažu i razgovor lakše teče

Zamislite sledeću situaciju. Odlučite da se nađete u lokalnom kafiću sa prijateljem kojeg niste videli mesecima. Oboje naručite čašu rozea i počnete da delite najnovije događaje u svojim životima. Kada otpijete gutljaj vina, primetite da vaš prijatelj takođe podiže čašu i pije. Razgovor se nastavlja a vi nesvesno prođete rukom kroz kosu. Manje od 10 sekundi kasnije, prijatelj radi to isto. Zatim primetite da oboje sedite prekrštenih nogu, jednom rukom oslonjeni na sto. Da li vas  prijatelj kopira? Verovatno je to samo slučajnost, pomislićete.

Scena opisana, prema psiholozima, nije tako neuobičajena. Kada ljudi razgovaraju jedni s drugima, često oponašaju pokrete, manire i položaj tela. Većinu vremena čak i ne primećuju ovo kopiranje ponašanja – nisu svesni da oponašaju druge ili da imitiraju sebe. Ipak, čini se da je ovo nesvesno kopiranje korisno za naše društvene interakcije. Istraživanja pokazuju da kada ljudi imitiraju ponašanje jedni drugih, oni se bolje slažu, više prijaju jedni drugima i razgovor teče lakše.

„Neuroni ogledala” pokreću imitacioni impuls

Odakle dolazi ova automatska imitacija? Ljudi poseduju neku vrstu „imitacionog impulsa“. Kada posmatramo pokret, ista akcija se automatski pokreće u našem motoričkom sistemu, za šta su odgovorni takozvani „neuroni ogledala“. Ovi motorni neuroni u mozgu aktiviraju se i kada izvršimo neku radnju i kada posmatramo da je neko drugi izvodi. To stvara tendenciju kopiranja posmatranog ponašanja ili impuls imitacije.

U psihološkim istraživanjima meri se impuls imitacije pomoću jednostavnog zadatka – od učesnika se traži da izvedu određene pokrete, poput otvaranja ili zatvaranja ruke. Istovremeno posmatraju da li neko drugi izvodi isti ili suprotan pokret. Ovo utiče na učinak njihovog zadatka: kada morate da otvorite ruku dok vidite da neko zatvara svoju, vi reagujete sporije i pravite više grešaka. Kada posmatrate isti pokret, brži ste i tačniji, i to je naš impuls imitacije na poslu.

„Ljudi vide, ljudi oponašaju” ali, srećom, ne baš sve oko sebe

Ponekad se tvrdi da ljudi oponašaju druge jer im se zbog toga više sviđaju. Drugim rečima, a da toga nije ni svestan, prijatelj nas možda kopira jer na to reagujemo pozitivno. Ali, da li je to zapravo slučaj? Šta se dešava ako neko ne voli da ga imitiraju? Da li naš impuls imitacije pravi razliku između situacija u kojima je imitacija korisna i onih u kojima nije? Istraživanje Ghent University pokazalo je da nije bitno kako je druga osoba reagovala jer učesnici eksperimenta su jednostavno imali impuls da imitiraju.

„Majmun radi šta majmun vidi”. Sigurno ste čuli za ovaj izraz kojim se opisuje odsustvo nečije sopstvene volje i dosledno imitiranje drugih. Srećom, čovek ne oponaša baš sve što vidi. Zamislite kada bismo kopirali svaki pokret koji primetimo. Psiholozi objašnjavaju da iako se impuls imitacije javlja automatski, ipak možemo aktivno da ga potisnemo kada je to potrebno.