Snežana Mrvić, klinički psiholog: Nekim ljudima je sigurno lakše da kažu "pusti me, depresivan sam" umesto da se suoče sa svojim emocijama i priznaju i sebi i drugima da su tužni zbog nečega što za posledicu ima emotivnu bol Foto: Shutterstock/Nebojša Babić
Širenjem svesti o važnosti brige o mentalnom zdravlju mnogi pojmovi su ušli u svakodnevnu upotrebu i kada za to postoji osnov, i kada se koriste kolokvijalno da se opiše neko slično stanje. Jedan od njih je svakako depresija. Mnogi ljudi su funkcionalni, ali se ispod te „fasade“ krije problem, koji u odmakloj fazi znači poremećaj. Veoma je važno ne prevideti upozoravajuće znake.
To u razgovoru za eKlinika portal potvrđuje Snežana Mrvić, klinički psiholog u Institutu za mentalno zdravlje, koja kaže da su stručnjaci i u praksi svedoci neadekvatnog korišćenja ovog pojma. Uz pojam „depresija“ dodaje i „anksioznost“, a ljudi veoma često tugu kao normalno osećanje mešaju sa depresijom.
– Kad dođe do nekog gubitka normalno je da smo tužni i nije dobro nesvesno patologizirati ovaj pojam poistovećujući ga sa depresijom. Nekim ljudima je sigurno lakše da kažu „pusti me, depresivan sam“ umesto da se suoče sa svojim emocijama i priznaju i sebi i drugima da su tužni zbog gubitka ili slične situacije, koja za posledicu ima emotivnu bol. Uvek savetujemo da se osećanja ne zadržavaju u sebi, jer nemaju svi kapacitete da ih iznesu bez podrške. Tuga je sasvim normalna emocija ukoliko ne postane preplavljujuća i nema veze sa depresijom sve dok se ne ispune kriterijumi za dijagnostikovanje – naglašava Mrvić.
Ipak, prema rečima sagovornice našeg portala, postoje fenomeni poznati kao maskirana i funkcionalna depresija. Veoma su izazovni i za psihologe i psihijatre u prepoznavanju, budući da se kroz njihove oblike depresija ne ispoljava na uobičajene načine.
– U ovim slučajevima izostaju i znaci kakvi su „klasična“ prekomerna tuga, kontinuirano depresivno raspoloženje ili gubitak interesovanja za stvari koje su nam bile značajne, već su prisutne somatske telesne tegobe ili atipični simptomi. To može da oteža put do dijagnoze. Često ovakav tip depresije ostane neotkriven jer pacijenti zbog fizičkih simptoma posećuju lekare drugih specijalnosti (kardiologe, gastroenterologe…) – objašnjava klinički psiholog.
Snežana Mrvić kaže da funkcionalna depresija nije zvanični klinički termin, odnosno, nije uvrštena u vodiče koji naši stručnjaci koriste za dijagnostiku. Međutim, pojašnjava naša sagovornica, sam termin „funkcionalna depresija“ često se koristi pri opisu osoba čije ponašanje ima karakteristike depresivnih poremećaja, ali uspevaju da održe funkcionalnost u svakodnevnim obavezama, društvenom i socijalnom životu. Zapravo, „spolja“ izgleda kao da funkcionišu normalno. Mnogi od njih su čak i veoma uspešni u poslovnim i drugim zadacima.
Prema rečima kliničkog psihologa, ono što je dragoceni alarm jeste jedan stalno prisutni osećaj umora, kome se ne zna razlog. Ove osobe, opisuje naša sagovornica, čak su i fizički odmorne, ali se stalno osećaju iscrpljeno. Dakle, iako spolja mogu izgledati veoma angažovano, emocionalno su otuđene i osećaju se prazno. Neće čak reći ni da su tužni, već prazni.
– Slično je i kod maskirane depresije. Oba oblika karakterišu i takozvane hipomanične odbrane. Gledano spolja, ove osobe se „brane“ i „štite“ smehom, humorom, perfekcionizmom, često i izraženom brigom za druge, minimizirajući pitanja o tome kako se oni osećaju. Prisutni su, kao i kod klasične depresije, problemi sa spavanjem i efektivnim, kvalitetnim snom – navodi sagovornica eKlinika portala, koja dodaje da svi ovi simptomi u jednom trenutku i pored mehanizma prikrivanja jednostavno isplivaju, postanu vidljivi, kada dolazi i do potpunog pada funkcionalnosti.
Prema rečima Snežane Mrvić, maskirana depresija može da traje mesecima, pa i godinama pre nego što bude dijagnostikovana po poznatim kriterijumima i lečena po protokolu.
Razlog mogućem dugom trajanju su različiti faktori. Podrazumevaju naše lične mehanizme suočavanja, introspekciju, socijalnu podršku… Veoma često se ovaj osećaj potiskuje, što doprinosi produžetku „maskiranja“.
– Ponekad skrivanje prestane kada se osoba „jedan na jedan“ sretne sa okidačem, ili usledi neki kritičan, stresan događaj (razvod, nečija smrt, gubitak posla…). Praktično, može da traje dok se osoba ne suoči sa traumatskim iskustvom i ne prilagodi novim okolnostima. Još je Frojd govorio o maskiranoj depresiji kao potisnutim osećanjima i nevesnim konfliktima. Budući da se često manifestuje bolovima u glavi, stomaku, leđima, nogama, može godinama da se „razvlači“ nedijagnostikovana kao psihički poremećaj. Uz hipomanične odbrane neki se odaju alkoholu, pa se problem produbljuje i izbegava suočavanje. Sve može da traje i godinama, pa može doći do distimije (hronični depresivni poremećaj, ako traje duže od dve godine), ali i niza drugih pratećih bolesti (srčani, gastroenterološki problemi, hronični bol) – upozorava naša sagovornica.
Pored svakodnevne kliničke prakse, Mrvić je u direktnom kontaktu sa pripadnicima mlađe populacije u okviru CEZAM (Centar za mlade).
– Mladi ljudi danas brže i lakše prepoznaju probleme sa mentalnim zdravljem pre svega zbog svoje otvorenosti. Spremniji su da o njima pričaju, nema toliko stigme kao kod odraslih, nema stida. Osećaju se prihvaćenije u zajednici, posebno kada je jasna želja da ih saslušate. Prepoznaju znake „iznutra“ ako je došlo do pada funkcionalnosti ili psihičkog disbalansa. Kada uz to ide i promena koja je vidljiva sa strane, a uključuje promenu obrazaca u vezi sa školom, fakultetom, dodatnim aktivnostima, oni se obraćaju stručnom licu i to je dobro. Aktuelna turbulenta dešavanja pokreću pregršt emocija kod njih, pa u CEZAM-u beležimo veći broj poziva. Tu smo za njih – poručuje klinički psiholog Snežana Mrvić u razgovoru za eKlinika portal.