„Loknica“ živi san napuštene dece: Usvojio je mamu, tatu i psa, svima „baca pet“ i voli ceo svet

Marija i Marko Milutinović iz Beograda su primer za neodustajanje, zajedništvo, ostvarenje sna o porodici kada priroda iz svojih razloga kaže „ne“, pokušaj normalnosti u današnjem svetu izvrnutog, nenormalnog sistema vrednosti i predrasuda koje nas zaslepljuju. Nedavno zvanično usvojeni sin Alesandro (6) je popunio njihovu životnu slagalicu uz nagradu kojoj su oboje stremili godinama i koju zaslužuje svaka osoba: dečji osmeh i zagrljaje u porodičnom domu.

Udarili smo u zid i odlučili se za usvajanje

Čitavu deceniju je trajala njihova borba da prirodnim putem postanu roditelji. Konačno, „udarili su u zid“.

– Propatili smo dosta, potrošili vreme, energiju, novac, oboje bili pod velikim stresom. Marija je kao i sve žene koje prolaze kroz postupke i hormonske terapije bila pod ogromnim psihofizičkim pritiskom. Kada mi je nakon poslednje vantelesne oplodnje doktor rekao da jajna ćelija više nije živa, onesvestio sam se. Ali, to je samo vrh ledenog brega. Sve što smo radili i želeli bilo je podređeno samo tom cilju, da uspemo. Shvatili smo da je dosta, da ne može dalje. Ideju o usvajanju nam je dala prijateljica. Povezao sam se kasnije putem Tvitera sa Mimom, koja ima istu sudbinu. Bila nam je velika podrška i mnogima je pomogla da izdrže sve prepreke ovog procesa – priča Marko, a njegova supruga Marija precizira: 15.maja 2022. su odlučili da se uključe u proces usvajanja, 31. maja predali potrebnu dokumentaciju i ušli u proceduru.

Pogledali smo se i znali da je momenat: Žao mi je što se nismo odlučili ranije

– Nismo mi vodili neke velike razgovore oko usvajanja. Dali smo sebi dovoljno vremena, sve sagledali… Prestali smo i da brojimo pokušaje, kada smo stigli do izuzetnog lekara koji je sagledavši našu anamnezu otvoreno rekao da su nam šanse gotovo nikakve. Trebalo nam je tri godine od poslednje veštačke oplodnje da se stabilizujemo. Jednom, nakon što je komšinica Lana bila kod nas pa su po nju došli roditelji i odveli je pogledali smo se, a Marko je rekao da misli da je vreme da presečemo. Tako je i bilo, osećala sam isto. Važno nam je bilo samo da dobijemo svoje dete. Nismo imali nikakve preterane zahteve ni očekivanja, da li će biti belo, crno, žuto, beba, koliko će imati godina, nije nas to zanimalo. Želeli smo samo da bude zdravo, jer je i u tome važno proceniti svoje kapacitete. Kada ga sada zagrlim a on mi uzvrati onako kako čini od prvog trenutka, žao mi je što se za to nismo odlučili i mnogo ranije. Već drugi ili treći dan je moju mamu, njegovu baku, koja nam je ogromna podrška, pitao kada sam negde izašla: „Gde je moja mama?“ Niko mu nije rekao da tako treba ili insistirao da me tako zove. To je dete, koje sve radi po unutrašnjem osećaju – opisuje Marija Milutinović u razgovoru za naš portal.

„Postalo je zvanično, Loknica nas je usvojio“

Nakon birokratskog hoda po mukama kroz koji prolaze svi usvojitelji, izuzetno važnog segmenta ove priče, Marija i Marko su u julu prošle godine obavešteni da su podobni, odnosno da ispunjavaju sve propisane uslove i da su potencijalni roditelji – usvojitelji dečaka starosti pet i po godina. Zdravog, vesele naravi, koji je od dva i po meseca života u hraniteljskoj porodici. Rekli su im da ima kovrdžice, rupice u obrazima, da mu je ten maslinast, da je omiljen u vrtiću. Tada im je ostalo samo da opet hrabre jedno drugo i da sačekaju vest da li su odabrani ili ne. Svoje pratioce na popularnoj mreži, ali i sve ljude kojima bi to što svakodnevno piše moglo biti od velikog značaja, 12. decembra prošle godine je Marko Milutinović obradovao objavom: „Postalo je zvanično, Loknica nas je usvojio“.

Predrasude, nedoumice, neočekivani udarci…

– Ljudi robuju predrasudama. To je jedan od najvećih razloga što se o usvajanju ćuti i zbog čega mnogi ljudi sebe liše šanse da podele roditeljsku ljubav. Zato o tome moramo da govorimo što više. Alesandro je romske nacionalnosti. To nikada ni od njega ni od drugih nismo krili, niti ćemo. Ali je i naš sin, to ništa ne može da promeni. Čak ni fizički ne odudara, ako je to uošte nekome važno. Nažalost, mnogi ljudi, pa i moja malenkost, prolaze u borbi za potomstvo kroz rolerkoster nerazumevanja čak i od strane najbližih. Dobijate udarce poput „vidi kako ti se žena ugojila“, „nemojte malog jer je Rom“… Sa druge strane, pojavi se podrška nekih od kojih to ne biste očekivali, pa znate na koga možete da se oslonite i na koga da računate. A sve se izdrži kada imate cilj pred sobom. Košta nerava, ali je vredno – otvara dušu čitaocima eKlinika portala Marko Milutinović.

Šta su najveći problemi u vezi sa usvajanjem: Evo šta kažu brojke i još neki fakti

Ukupno 560 dana je trajalo njihovo papirološko putovanje do zajedničkih buđenja sa usvojenim sinom. I to je, kažu nam, iako zvuči neverovatno, brzo u odnosu na neke koji na okončanje procesa usvajanja čekaju i po neverovatnih 5, 6 pa čak i 8 godina. U registru potencijalnih usvojitelja je više od 800 parova. Broj dece, koja što u domovima što u hraniteljskim porodicama šire svoje ručice ka toplom porodičnom gnezdu ljubavi – ne znamo precizno.

Svaki papir u ovom procesu treba overiti na svakih šest meseci, iako ste to već uradili.

– Ljudi koji rade u ustanovama socijalne zaštite su uglavnom divni, predani poslu, neki od njih su i sami hranitelji. Naravno, nećete baš od svih na taktičan način čuti neke stvari koje bi trebalo tako saopštiti ali sve u svemu, ključni problem nije do njih već do sistema. Nije do pojedinaca. Administracija je užasna, obimna, a spora. Mnoge stvari se rade i po nekoliko puta. Komplikovano je, a moglo bi da bude prostije. Zašto nije, na to niko nema odgovor. Svesni smo ogromnog značaja koji imaju hranitelji u ovom procesu, ali moramo da kažemo da su u mnogim okolnostima favorizovani u odnosu na usvojitelje. Za usvojitelje ne postoji nikakva finansijska pomoć. Nemaju pravo na slobodne dane kada obavljaju stvari neophodne za sprovođenje samog procesa. Mnogo toga zavisi od milosti i dobre volje poslodavaca, razumevanja odsustva zbog onoga što treba obaviti u toku radnog vremena. Na primer, ako je dete starosti do pet godina, jedan od roditelja dobija odsustvo od osam meseci. Za usvajanje deteta starijeg od 5 godina po zakonu se ne dobija ni jedan jedini dan. Sve su to neke nelogičnosti pa i nepravde, ako već govorimo otvoreno. A domovi su prepuni, hraniteljske porodice takođe – pričaju nam Marija i Marko.

U lavirintu papirologije i brojnih paradoksa

Naglašavaju da ne bi želeli da budu shvaćeni pogrešno: njima ništa od toga ne treba. Sve su svojim rukama, poštenim i predanim radom sami obezbedili i za sebe i za dete. Ali, nisu svi u takvoj situaciji. Prosto, nisu ni svi istog kova, pa se mnogi koji imaju uslove obeshrabre ili odustanu upravo zbog sistemskih prepreka. To je i glavni motiv Markove prisutnosti na društvenim mrežama, bez dlake na jeziku. Želi, kaže, da što više ljudi bude informisano o specifičnostima same procedure, zamkama, koracima koji bi mogli da se ubrzaju.

U potpunosti su saglasni naši sagovornici sa velikim brojem neophodnih provera kroz koje prolaze parovi – usvojitelji (imovinsko stanje, psihološka procena podobnosti, škola roditeljstva…). No, još jednom ističu: sve traje predugo, a deca se vezuju za hraniteljske porodice percepirajući ih ne kao prolaznu stanicu ka domu već kao konačno okruženje. I njihov sin je, podsećaju, kod hranitelja bio od dva i po meseca do 5 i po godina života.

Pritom, ističe Marko, za gomilu poslova, koje bi službenici institucija trebalo da rade studioznije, nemaju vremena. Pretrpani su papirima, a sve samo pogoršavaju i produžavaju brojne formalnosti kojima, što bi rekao naš narod, nikad kraja.

Začarani krug u kome najviše gube deca

– Još jedan razlog zašto je u Srbiji usvajanje tako dugačak i iscrpljujući proces je jednako važan: dužina sudskog spora, odnosno lišavanje roditeljskog prava. Upravo zbog kombinacije ovih faktora deca su predugo zarobljena u hraniteljskim porodicama ili domovima. Onda dolazimo u situacije da se stvara lažna nada kod hranitelja da će oni usvojiti dete, da im to nekako „pripada“. Samim tim deca tavore u limbu navedenih okolnosti. Usvojitelji bi što mlađe dete, sistem je spor, vreme prolazi i dobijamo jedan začarani krug u kome najviše gube upravo deca, ali i oni koji čekaju. Neki odustanu ili se pod različitim pritiscima u samom procesu razvedu – jasan je u objašnjenju Marko Milutinović.

Kakav je Alesandro – Loknica: Fudbaler koji obožava muziku, ritam, pokret

Od dana kada je počeo period adaptacije, preko formalnog čina usvajanja do danas, Marijin i Markov život se potpuno promenio. Sve je osim njihovih samih poslova drugačije i potpuno podređeno porodičnom angažmanu sa detetom. Sada u svim okruženjima (posao, komšiluk, šetnja sa psom…) više pričaju o temama iz kojih su dok nisu imali dete praktično bili isključeni.

A kakav je Alesandro? Čime je to Loknica oduševio svoje roditelje ne samo zato što je njihov?

– On je stvarno jedno divno, prirodno, emotivno dete. Poslušan je, iskren. Nema momenat kalkulacije. Smeje se neprekidno, pokazuje jednu čistu ljubav svima. Obožava muziku, pokret, pevuši stalno, zapamti neku melodiju pa onda satima peva, izmišljajući reči. Obožava fudbal, ljubimac mu je Mo Salah. Radoznao je, sve ga zanima. Zahvalni smo hraniteljki na tome što se vidi da je dobijao ljubav, da nije traumatizovan. Naravno, uvek ima problema i toga što valja popraviti. Imamo muka sa zubima, određenom motorikom, nije hteo sve da jede… Idemo polako, pa će i to biti dobro – optimistični su mama i tata.

Dečak pun ljubavi očarao je na prvi pogled i autora ovog teksta. Odmah ga oslovivši imenom rekao je „Baci pet!“, dobio „petaka“ i uzvratio sa: „Volim ceo svet!“ uz neodoljivi, krezavi osmeh, koji je posle zamazao toplom čokoladom.

Velika ljubav se množi i deli: Loknica i Mo

Neodvojivi deo ove družine je i bostonski terijer Mo. Kao i za mnoge koji su prošli ili prolaze različita traumatična iskušenja, Mo je Milutinovićima došao kao terapijski pas. Za Marka, jer je od ujeda kao dečak imao strah, za Mariju sa ciljem ublažavanja tuge zbog ranijih neuspeha i skupljanja hrabrosti za još jedan pokušaj VTO. Poučen prethodnim neuspelim pokušajima i tragovima koji ostavljaju na njegovu suprugu i njega, Marko je rešio da pokuša da sve to nekako olakša. Ispostavilo se – na pravi način. Uprkos strahu, odlučio je da kupi štene. Priča nam da je te sekunde kada je Mo ušao u njihov dom bio siguran da nije pogrešio, naprotiv…

Sada u kući imaju dve „mašine za poljupce“, jer je poznato da takvu količinu ljubavi u dom mogu uneti samo pas i dete. I jedni i drugi vole bezuslovno. Priznaje da je u trenutku kada je Mo stigao u njihov dom postao jedini razlog što Marija i on nisu pali u depresiju. Ljubio ih je stalno, tražio da ide u šetnju i kada se njima nije išlo, igrao se i kada se njima to najmanje radilo. Mnogo toga čovek može naučiti od psa samo ako mu priđe otvorenog srca, kaže Marko, potvrđujući da je Mo i za Loknicinu adaptaciju učinio nemerljivo. Sa njima dvojicom je jednostavno: i Loknica i Mo neumorno daju ljubav i pokazuju autentičnu potrebu da im bude uzvraćena.

Želja da Loknica dobije sestru ili brata: Neobična simbioza različitosti mame i tate

Još jedan od paradoksa je to da će za sledeće usvajanje budući da žele da usvoje još jedno dete morati da prođu sve isto – od početka. Svaki zahtev, svaki papir, svaku overu. A vreme prolazi, pa će mnogim strogim uslovima možda biti ozbiljno ograničeni. Bez obzira na lavirint propisa, sigurni su da neće odustati i da će dati sve od sebe da se neke sistemske stvari možda i promene sa krajnjim ciljem – interesom dece i olakšanjem za usvojitelje, ali i ljude koji u okviru sistema birokratski vode korak po korak.

U toj borbi prednjači Marko sa izrazitom crtom buntovnika, aktiviste u borbi za pravdu. Marija podržava iz pozadine ali stameno – baš kao i svaka žena koja je tu, uz svog čoveka uvek kada treba. Želi, priča nam, što više da uživa sa svojim detetom, upija njegovu nevinu ljubav i odgovori na potrebu da bude voljen i grljen u sigurnom okruženju.

Različitosti ovog para u temperamentu doprinose još zanimljivijoj slici koju ostavljaju. Oni su prava simbioza tihe vode koja breg roni ali uvek pronađe svoj put (Marija) i vulkana, koji se ne smiruje dok ne postigne ono što želi (Marko). Dokaz da se suprotnosti u nekim slučajevima ne odbijaju već zaista privlače i mogu da čine kompatibilnu celinu.

Zašto aktivnost na društvenim mrežama

Loknicin tata je svestan zamki eksponiranja dece na mrežama i u medijima, kao i da treba da budu zaštićena od raznih ljudi koji vreme provode na istim. Međutim, uz određene mere opreza, procenjuje krajnji cilj vrednijim: ako će njihova autentična iskustva doprineti da makar još jedno dete pronađe porodičnu sreću i da se ruše predrasude koje su neumitno u našem podneblju vezane za usvajanje – ima razloga, ima smisla.

Na pitanje čemu će prvo težiti da nauče svog sina Alesandra – Loknicu, Marija i Marko Milutinović odgovaraju bez dileme: da bude dobar, vredan i pravedan čovek.