„Stabilno ne znači lako“: Sa 37 godina, zbog neobičnog simptoma, saznala da ima metastatski rak dojke

Meri Pipmajer mislila je da ima problem sa leđima. U februaru 2024. godine, posle odmora u Kankunu sa tada sedmogodišnjim sinom, bol je postao toliko jak da nije mogla da ustane sa sedišta u avionu.

Otišla je u hitnu službu, gde joj je rečeno da je verovatno reč o išijasu. Međutim, osećala je da nešto nije u redu. Specijalista  je zatražio magnetnu rezonancu, a već sledećeg dana u elektronskoj pošti sačekao  je nalaz: višestruke promene u grudnom i slabinskom delu kičme, uz preporuku da se obrati onkologu.

Dodatni pregledi pokazali su tumor u levoj dojci, zahvaćene limfne čvorove i metastaze u kostima i mozgu. Dijagnostikovan joj je rak dojke u četvrtom stadijumu, pozitivan na estrogenske receptore i HER2, a negativan na progesteronske receptore.

– Bila sam prinuđena da se suočim sa sopstvenom smrtnošću. Jedna od prvih misli bila je: hoću li doživeti četrdesetu? – ispričala je Meri za magazin People.

Danas ima 40 godina. Lečenje se nastavlja, a sa njim i život koji zahteva mnogo više planiranja nego ranije.

Metastatski rak dojke može da se kontroliše, ali zahteva nastavak lečenja

Meri se leči u centru Smilou Univerziteta Jejl. Prema njenim rečima, bolest izvan mozga ostala je stabilna, dok su se u mozgu povremeno pojavljivale male promene koje su lečene radiohirurgijom gama nožem.

Njena poruka je da četvrti stadijum bolesti ne znači da je smrt neposredna i neizbežna. Ipak, metastatski rak dojke ostaje ozbiljna bolest koja ugrožava život, a tok i odgovor na lečenje razlikuju se od osobe do osobe.

Prema američkom Nacionalnom institutu za rak, metastatski rak dojke znači da se bolest proširila iz dojke u udaljene delove tela. Cilj lečenja najčešće je zaustavljanje ili usporavanje njenog napredovanja, ublažavanje simptoma i očuvanje kvaliteta života. Neke osobe godinama žive sa dobro kontrolisanom bolešću.

Zato „stabilna bolest“ ne treba poistovećivati sa izlečenjem. U Merinom slučaju, stabilnost podrazumeva nastavak terapije i redovne kontrole.

„Izgledam zdravo“ ne znači „osećam se zdravo“

Jedna od najtežih stvari za Meri jeste objašnjavanje onoga što drugi ne mogu da vide.

– Ljudi pretpostavljaju da, pošto izgledam zdravo, moram i da budem zdrava. A ako živim relativno normalno, misle da sam izlečena ili da više nemam rak. Ni jedno ni drugo nije tačno – kaže ona.

Terapija joj donosi neželjene efekte, među kojima je izražen umor. Svaka tri do četiri meseca odlazi na magnetnu rezonancu i CT kako bi lekari pratili bolest. Period pre tih pregleda posebno je težak.

– Tih nedelja imam osećaj kao da moja budućnost zavisi od tumačenja nekoliko slika na ekranu – opisuje Meri.

Između kontrola mora pažljivo da raspoređuje snagu. Nekada otkazuje dogovor, nekada bira samo jednu od dve aktivnosti koje bi želela da obavi.

– Morala sam da naučim da raspoređujem energiju kao što neko raspoređuje novac. Svakog dana imam ograničenu količinu i moram da odlučim na šta ću je potrošiti.

Za majku desetogodišnjeg dečaka to nisu samo odluke o izlascima i druženjima. To je i pitanje koliko snage ostaje za običan dan sa detetom.

Prihvatanje sopstvenih granica za nju ne znači predaju. To je način da sačuva energiju za ljude i trenutke koji su joj najvažniji.

„Nemojte prestati da nas pozivate“

Od postavljanja dijagnoze Meri više ne radi kao honorarna predavačica na Fakultetu za socijalni rad Univerziteta Kolumbija. Lečenje, pregledi, fizička ograničenja i neželjeni efekti onemogućili su joj povratak nastavi.

Gubitak mogućnosti da radi teško joj je pao. Ali bolest nije ukinula njenu potrebu da bude prijateljica, sestra, ćerka i majka. I dalje želi da se smeje, pravi planove i učestvuje u svakodnevnim trenucima odrastanja svog sina.

Zato je njena molba porodici i prijateljima jednostavna:

– Nemojte prestati da nas zovete da budemo deo vašeg života.

Otkazan dogovor ne znači da sledeći poziv nije dobrodošao. Osobi koja živi sa teškom bolešću mnogo može da znači mogućnost da dođe kada ima snage, ali i da odbije bez osećaja krivice.

Meri naglašava da podrška ne zahteva savršenu rečenicu. Ponekad je dovoljno saslušati, bez pokušaja da se svaka neprijatna emocija odmah ukloni ili zameni optimizmom. Priznati da je nekome teško može da bude vrednije od uveravanja da će sve sigurno biti dobro.

Ne može da predvidi budućnost, ali bira kako će živeti danas

Pre bolesti Meri je, kao i mnogi ljudi, verovala da će uvek biti još vremena: za promenu, susret sa dragom osobom ili nešto što dugo odlaže.

Sada pažljivije bira čemu će posvetiti dan. Smanjila je broj sinovljevih aktivnosti posle škole kako bi češće mogla da dolazi po njega. Piše dnevnik i neguje zahvalnost. Svoj pristup naziva „aktivnim optimizmom“.

– Svesno biram optimizam, ne zato što verujem da će sve nužno ispasti baš onako kako želim, već zato što ne vidim smisao u tome da svoju sadašnjost prepustim budućnosti koju ne mogu da predvidim – objašnjava ona.

To je njen lični način da živi sa neizvesnošću. Ne znači da strah nestaje niti da osoba koja se leči mora stalno da bude vedra.

Meri želi da ljudi u njoj vide i ono što postoji pored bolesti: Leovu mamu, ženu koja voli knjige, jogu, učenje i vreme provedeno na plaži. Rak jeste deo njene priče. Ali nije njen ceo život.

(eKlinika.rs/ People.com)