Naslovna / Moja priča

Bolna ispovest sestre čuvara ubijenog u „Ribnikaru“: „Za ovu tugu ne postoji lek, znam da nas naš Dragan čuva“

Marijana Rajić|13:00 - 02. 02. 2024.

– Bol je tu, samo se jačina menja od dana do dana. Taman kad malo umine, stigne toliko jak udarac da vas obori. Nema leka koji može da ulepša dan ili izbriše tugu. To mogu da učine jedino ljudi, uspomena na brata, poštovanje koje je svojom dobrotom zaslužio. Boli neizmerno, ali ponos sija kao sunce, kao mesec, kao Draganovo lice i njegove radosne oči – opisuje u emotivnoj ispovesti za eKlinika portal teško prihvatanje tragičnog odlaska Dragana Vlahovića njegova rođena sestra Radica Vlahović Jovičić

Dragan Vlahović Radica Vlahović Sestra Dragana Vlahovića Radica Vlahović Jovičić još ne može da se pomiri sa onim što se dogodilo 3.maja Foto-montaža: Privatna arhiva/Radica Vlahović Jovičić, Nikola Tomić, Nikola Anđić, Telegraf.rs

Sutra, 3.februara, navršiće se 9 meseci otkako su nas napustili Ana Božović, Ema Kobiljski, Sofija Negić, Mara Anđelković, Andrija Čikić, Bojana Asović, Angelina Aćimović, Katarina Martinović, Adriana Dukić i Dragan Vlahović. Bezumnim činom zavijeno je u crno deset porodica, za koje život više nikada ne može i neće biti isti. Dugujemo im sećanje, pijetet i priču o njihovoj dobroti svakog dana, sa nadom da se tako nešto više nikada, nigde i nikome neće desiti.

Ništa posle njega u „Ribnikaru“ nije isto: Dragan Vlahović je učenicima bio mnogo više od čuvara

Dragan Vlahović, čuvar u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ je imao samo 53 godine kada se poput požara proširila vest o nepojmljivoj tragediji i na trenutak zaustavila vreme, razum, smisao za koji smo znali. Retki su zaista ljudi koji su uspeli i za života i nakon smrti da zasluže ono što je dostigao: ne postoji niko ko za njega ima reč drugačiju od lepe. I nema to veze sa pričom „o pokojniku sve najlepše“. Čika Dragan, njegov lik na fotografijama sa kojih sve to može i da se pročita, ali pre svega njegova dela i ljubav koju je nesebično delio i deci i odraslima, ostaće za „vjek i vjekov'“ kao moćni, ali i tragični simbol one obične ljudske dobrote koja je danas često tako daleka i strana. Nažalost, još češće neprimetna.

Reći će vam isto svi koji su ga poznavali. Roditelji dece, koju je nosio stepeništima „Ribnikara“ iako to niko nije od njega tražio, niti se on time hvalio. Učenici, koje je znao ponaosob ne samo po imenu već i po tome šta osećaju, šta ih muči ili raduje, za koga navijaju… Oni, kojima je krišom dobacivao zaboravljene knjige i sveske da ne bi dobili lošiju ocenu, kupovao užinu od svojih para ako trenutno nemaju. Sami kažu da u njihovoj školi više nije isto, da neće više nikada imati takvog zaštitnika i druga kakav je bio Dragan Vlahović, pa i da se ne osećaju sigurno.

Dragan Vlahović

Ponos porodice: Dragan Vlahović Foto: Radica Vlahović Jovičić/privatna arhiva

Život ide dalje, velika kolektivna trauma u zapećku svakodnevnih okolnosti

Radica Vlahović Jovičić, srednja rođena sestra Dragana Vlahovića (najstarija je njihova sestra Slavica), smogla je snage i hrabrosti da u razgovoru za eKlinika portal govori o bratu, na čemu joj se autor ovog teksta još jednom zahvaljuje. Saglasile smo se da je neverovatno važno govoriti o tragediji koja nas je zadesila u „Ribnikaru“, ali i u Duboni i Malom Orašju samo dan kasnije, spominjati svu streljanu decu i Dragana. Jedino tako možemo osvestiti da li smo išta iz nezapamćene tragedije naučili.

Ova priča možda će pomoći osobama koje treba da prevaziđu neki bolan gubitak i krenu dalje, jer je život i surov i nemilosrdan, a ljudska dobrota uz ljubav možda i jedina konstanta. Vreme i život ne čekaju. Grabe, odlaze i ostavljaju nas da se za dah borimo kako znamo u okeanu tuge, koji često bez stručne pomoći preraste u depresiju.

Deluje, međutim, da devet meseci nakon nezapamćene tragedije nemamo baš čime da se pohvalimo u smislu pouka, globalnog i ličnog ozdravljenja, suočavanja sa odgovornošću… Ogromna kolektivna trauma kao da ostaje zatrpana u vrtlogu svakodnevnih dešavanja. Sa ličnom se svaka od pogođenih porodica bori onako kako može i mora, bez sistemski organizovane psihološke podrške, izostale i nakon same nesreće. Nema je ni sada, kada je u toku suđenje koje na novi način pozleđuje žive, bolne rane. Posle dva dana suđenja lečite se sledećih deset, opisuje Radica Vlahović Jovičić. Najviše su i oni i roditelji dece nastradale sa Draganom morali da obave sami, u sopstvenoj režiji.

Dragan Vlahović i ubijena deca kao opomena: Ne zaboraviti ni Dubonu i Malo Orašje

Tako je i danas. Drže se zajedno koliko mogu. Okupljaju se, tačno osete, prenosi nam Draganova sestra, kad neko od njih „padne“. Osmišljavaju akcije čuvanja uspomena sa smislom, ne želeći da budu „proceduralno, fabrikovano pozorište“.

Radica ne propušta da spomene porodice dece ubijene dan kasnije u Duboni i Malom Orašju. Plaši se, kaže, da su oni u još goroj situaciji, iako se tu ništa ne može „izmeriti“: sve što nam se desilo je strašno, da strašnije biti ne može.

Sa druge strane, i naša sagovornica konstatuje ono što je realnost: psihologa i psihijatara nema dovoljno, a stigma koja prati probleme mentalnog zdravlja, osobe sa traumama, psihozama ili depresijom, i dalje je prisutna. Zato se mnogi ne usuđuju da potraže stručnu pomoć čak i kada predstavljaju potencijalnu opasnost i za sebe i za druge.

Kako preskočiti zid bola a ne zagaziti u mržnju

Porodice direktno pogođene tragedijom (roditelji, braća, sestre…) našle su se pred zidom bola koji treba preskočiti i nastaviti dalje. Ali, kaže uz uzdah Radica, nije samo bol, nije samo tuga, nije samo beznađe. Suze ne zadržava, ne bi to mogla ni da poželi. Treba zadržati sebe u hrišćanskoj i moralnoj vertikali izbegavanja osećaja mržnje. Nije to lako, priznaje nam, jer živ čovek nema moć da jednostavno „isključi“ na neko dugme ljutnju, bes, nemirenje. Ipak, nismo čuli, i nećemo, uverava nas, ni u jednoj izjavi roditelja ubijene dece, njenoj, njene sestre ili roditelja, ni bljesak mržnje. Samo ogromna, preplavljujuća tuga.

Ljutnja je, međutim, takođe tu. To Radica Vlahović Jovičić ne želi da skriva. Na različite osobe, okolnosti, formalne pozive, još formalnije reakcije tamo gde ipak nije smelo da ih bude. Način na koje su odrađene neke proceduralne stvari povređuje i zdrav razum i emocije, a to posebno važi za, kako kaže, odsustvo moralne odgovornosti. Najviše navedenog, prema rečima naše sagovornice, odnosi se na rukovodstvo škole i pojedine zaposlene koji ostavku nisu ponudili ni kao moralni čin, makar formalni.

Bilo je, ne želi da bude nepoštena, i onih koji su postupali u skladu i sa profesijom i sa ljudskošću.

Pad u totalni mrak i deca kao podrška

Svako podsećanje na dan tragedije pokreće novu lavinu suza. U nedostatku ali i vrtlogu informacija, crnih slutnji i nade, Radica je do poslednjeg trenutka verovala da je Dragan ipak samo ranjen. Jasno se seća pada u totalni mrak kada joj je saopštena strašna istina.

Želi da veruje da njen voljeni brat nije osećao bol. Kada ga je videla poslednji put na identifikaciji, izgledao je mirno. Kao da spava. Lep, kakav je i bio. Bez grča na licu, sa blagim osmehom u uglovima usana. Ali, stisnutih pesnica…

– U početku sve radite kao robot. Vašim telom, umom i emocijama upravlja neko drugi, nešto drugo. Šok. Lekovi za smirenje čine svoje, ali ostavljaju neki svoj drugačiji trag. Delimično ste izmešteni iz sopstvenog bića i ponekad kao da posmatrate neki drugi, neki tuđi život. Parališući bol onda samo sevne, vrati u realnost i morate se suočiti sa tim da vam se sve to ipak dešava. Ja još uvek ne radim, počeću kada budem potpuno spremna. Svako se nosi na neki svoj način. Sestra Slavica na jedan, ja na drugi, pretužni roditelji na njima svojstven. Naša deca su iznela veliki teret, bez reči. Okrenem se oko sebe, sve je organizovano a da nisam ni primetila. Više od 500 ljudi je prošlo kroz našu kuću, a oni su sve uradili da svog ujku isprate dostojanstveno, onako kako je njihov najbolji ujko na svetu zaslužio, kako bi on želeo. Pronašli su čak i crne ruže – tužna je, ali ponosna naša sagovornica.

Dragan i sestrići

Nešto starija fotografija, ali ista energija i vezanost: sestrići su ostali bez najboljeg ujaka na svetu (Foto: Radica Vlahović Jovičić/privatna arhiva)

Zašto niko nije izmislio lek za tugu

– To vas menja, nepovratno. I ja sam se mnogo promenila. Zdrav razum, međutim, signalizira da ne smem da pređem granicu posle koje neću biti dobra ni sebi, ni mom predivnom suprugu koji mi je ogromna podrška, ni deci, unučici, ni roditeljima… Neka od dece su to teško podnela, bilo je i negiranja zbog prevelike tuge, pa se uz pomoć psihoterapeuta polako prihvatala istina. Nameravam da i ja nastavim sa psihoterapijom sa kojom sam u jednom trenutku prekinula, nije išlo. Nemoguće je raditi bilo šta sa osobom koja neprekidno plače – iskrena je Radica.

Teško je. Ne krije ni to i priznaje da joj je tek sada jasno zašto niko još uvek nije izmislio lek za tugu. Bio bi, slažemo se, bogat čovek.

– Bol je tu, samo se jačina menja od dana do dana. Taman kad malo umine, stigne toliko jak udarac da vas obori. Nema medicinskog preparata koji može da vam ulepša dan. To mogu da učine jedino ljudi, uspomena na brata, poštovanje koje je svojom dobrotom zaslužio za svog svakako prekratkog života. Boli neizmerno, ali ponos sija kao sunce, kao mesec, kao Draganovo lice i njegove redosne oči – pokušava da se osmehne kroz suze sagovornica eKlinika portala.

Dragan Vlahović: Profesionalni put od „običnog“ do „Anđela čuvara“

Dragan Vlahović – za decu čika Dragan, za porodicu Miki, kroz svoju radnu biografiju je pored tog kolokvijalnog „radnik obezbeđenja“ stavom, odgovornošću i poverenjem dodao uz „čuvar“ i „Anđeo“. Ko zna kakav bi mu bio životni put da je u Agenciji za privredne registre ostao kao njihov radnik u administraciji, pita se njegova sestra i priča nam:

– Trebalo je da po želji tadašnjeg menadžmenta bude unapređen i zaposlen na neodređeno vreme kao radnik same institucije. Bilo je to planirano, hteli su ga kao člana svog kolektiva, ali se iz ko zna kojih razloga izjalovilo. Nakon toga je obezbeđivao ambasade, a njegov angažman u školi porodica je dočekala sa olakšanjem. Naš Miki je znao ponekad malo i da se ljutne što toliko brinemo. Naravno da je sve u redu, šta loše može da se desi? Kada je došao u „Ribnikar“ osetili smo mir i pomislili: hvala Bogu, biće bezbedan! Ipak su tu deca, pa i manji rizik od problema.

Bio je Božji dar porodici: Uzajamno obožavanje sa sestrama, ponos roditeljima

Tragajući za odgovorom da li se dobar čovek jednostavno rodi ili se to ipak postaje, na trenutak se u razgovoru sa Draganovom sestrom vraćamo u prošlost, na početak njegovog životnog puta. Roditelji, kojima nije bilo lako jer je trebalo odgajiti troje dece sa dve radničke plate, sa ogromnom radošću su dočekali sina. Bio je, priseća se naša sagovornica, kao anđeo sa renesansnih fotografija, beo, sa plavim kao more očima. Interesantno je da njih dve ni mrvicu nisu bile ljubomorne.

– Starija sestra ga je mnogo ljubila. U nogice prvo, pa ga celog izljubi… A ja sam više bila onako posmatrački nastrojena, pazila na njih… Poljubim ja njega u glavicu, ali više skupljam tu ljubav iz njega, upijam je. Koliko god smo nas dve bile različite, on je bio ono što nas spaja, dopunjava… Sa obema je bio u bliskim odnosima, takvi smo i ostali – opisuje Radica Vlahović Jovičić, slikovito nam dočaravši još jednu anegdotu.

Neke godine otac je doneo ogromnu kutiju i pozvao ukućane da pogađaju šta je unutra.

Veš mašina! – rekla je majka, želeći da je ono što joj je najpotrebnije.

Bio je, međutim, veliki crveni „fića“ sa pedalama, poklon za najmlađeg. Ni trepnule nisu sestre što one nisu dobile neke skupocene lutke ili poklone, bilo je toga… Sve su delili, držali se zajedno, čuvali za nastavak života vrednosti kojima su ih zadojili roditelji.

„Fali naš Miki da od svega napravi veselje…“

Slavica i Radica imaju divne porodice, ostvarene su i na profesionalnom planu. Završile su, kako je to njihov Miki umeo da kaže „visoke škole“. Nije se libio ni toga da se sa našom sagovornicom našali, proveri šta li to na neku temu ona ima da kaže „sa svim tim funkcijama i diplomama“ (Radica je diplomirani inženjer prehrambene tehnologije i nekadašnji rukovodilac u jednoj velikoj regionalnoj kompaniji, Slavica je doktor stomatologije). A opet, sa osmehom se seća njegova srednja sestra, bio je realan i priznavao često: „Vidiš, ima neke logike u tome što pričaš…“.

On je svojim životom bio zadovoljan. Cenio je svaki dan, svaki momenat, pravio od njih dragocene uspomene. Iako nije imao decu, bio je emotivno ispunjen. Nije bilo porodičnog okupljanja da se ne završi pravom feštom u njegovoj režiji, gostiju koji nisu poželeli da im dođu ponovo i češće. Brat nedostaje celim svojim bićem, i fizički i emotivno.

– Fali da uđe na kapiju i momentalno unese radost. Da zajedno popijemo popodnevnu kafu koju je, tu smo se slagali, najbolje kuvao njegov zet. Da od svega, koliko god bilo teško, napravi vic, fazon, geg. Čak i na porodičnim okupljanjima zbog nekih tužnih događajaja kojih je bilo, nalazio je snage da zaštiti i relaksira decu, a da odraslima izmami osmeh i okrene na pozitivu. Ne možemo se, govorio je Miki, sada pokriti jorganom kad je nešto crno i ne gledati druge oko sebe – ne uspeva ove bratovljeve reči Radica još uvek da primeni, jer je prevelika praznina za njim ostala. A zna da mora.

Dragan Vlahović sestra i dete

Radica Vlahović Jovičić sa bratom i unukom: Dragana su krasili životna radost, igra, strpljenje i ljubav Foto: Radica Vlahović Jovičić/privatna arhiva

Strpljenje i ljudskost i za decu i za odrasle

– I naša deca, sestrina i moja, „povukla“ su tu divnu narav od njega. Teško će njihov ujka biti prežaljen, nisu lako deca to prihvatila. Bio im je rame za plakanje, oaza poverenja, partner za odlazak na košarkaške utakmice… Strpljenje koje je imao za malu decu imao je i za veliku. Ništa ga nije mrzelo, pa ni da za jednu istu stvar umesto cirkularne poruke pošalje svakom detetu pojedinačnu. U skladu sa tim kome je šalje, imala je istu suštinu, ali je opet bila drugačije sročena. Ali, Dragan nije voleo samo decu, istu vrstu ljudskosti je darovao i odraslima. Mi smo znali da u porodici imamo dragulj, nešto ljudski vredno i retko. Nažalost, u pravom obimu saznali smo mnoge stvari tek nakon tragedije, jer svi imaju potrebu da nam još nešto kažu, ispričaju, i poznati i nepoznati. Na pomenu dragoj Emi Kobiljski, prišao mi je nepoznat čovek i plakao kao da je neko njemu blizak u pitanju. Poštovanje i poverenje koje je osećao prema njenom bratu je ovako ilustrovao: da sam morao negde da odem van zemlje, Dragan Vlahović bi bio čovek kome bih poverio svoju porodicu na brigu – suprugu, decu, kuću, sve što imam – priča Radica Vlahović Jovičić.

Rađamo li se dobri ili to postajemo

Da li se čovek kakav je bio Dragan rodi, ili je to samo baza koja se nadograđuje porodičnim, moralnim i drugim vrednostima, uz prepoznavanje onih najvažnijih? Radica je danas bliža odgovoru da je ovo drugo u pitanju. Porodica je njegovim odlaskom, kaže uz uzdah, izgubila ono najvrednije što je imala. Od 3. maja, koliko god se svi trudili da nastave život jer je to neminovno, ne može biti isto. Ostaje pre svega žal što ga više neće biti da svu tu ogromnu ljubav deli sa sestrama, decom, njihovim naslednicima…

Autor teksta imao je uvid u porodične fotografije i video materijale. Radica ih pokazuje sa ponosom. Glas joj drhti dok skroluje po ekranu telefona, suze se skupljaju u uglovima očiju i padaju dok pokazuje koliko je njen Miki bio divan sa decom, veseljak u društvu.

U jednom videu Dragan se sa njenom unučicom dok je još bila mala igra mirnoćom čoveka koji ne zna za vreme. Strpljivo, cikličnim pokretima, čini se beskonačno, sa njom pretače graške pasulja iz jedne posude u drugu. Leži, jednom rukom je nalakćen na pod, dok drugom neumorno ponavlja istu radnju koju unučica nastavlja. I zaista, vreme kao ne postoji, samo taj trenutak nesebične posvećenosti, strpljenja i volje sačuvan u večnosti. Takav je bio Miki ne samo sa decom iz svoje porodice, već i sa svom drugom.

„Dado, ne razumeš ti to. Nemam svoju decu, pa su zato sva moja i imam ih više nego svi vi…“ – govorio je Dragan Vlahović.

„Je l’ kod kuće Miki?“

– Iako deca po njemu trče, igraju se, dvorište porodične kuće je bez Dragana pusto. Moja unuka (5) ga traži pogledom, diže glavicu ka njegovom prozoru, pa spusti pogled. Imala je samo tri godine kada je uzmem iz vrtića i kažem da idemo kući, a ona pita je l tu Miki? Ako nije, prkosno odgovara da neće. Jedno vreme je nakon tragedije duboko osećajući da se nešto strašno desilo odbijala da dolazi u porodičnu kuću. Moja ćerka joj je zbog drugog smrtnog slučaja bliske osobe pažljivo objasnila da stari ljudi odlaze sa ovog sveta. Ona sada zna da više omiljenog deda-ujaka nema. Ali, u koji dečji „folder“ spakovati informaciju da nema više njenog Mikija, kada nije bio star…? – pita se Radica Vlahović Jovičić.

Dragan Vlahović Partizan

I njegov Partizan odao mu je počast, Draganovo ime je skandirala cela „Arena“ Foto-montaža: Privatna arhiva, Tanjug/Miloš Milivojević

Partizan u srcu: Bajka o ljubavi, crno-belim balonima i jednom dresu

Kako je on za decu bio više od čuvara, tako je njegov Partizan za njega bio više od kluba, više od ljubavi, više od obične navijačke posvećenosti. Svaka utakmica je bila njegov lični praznik bilo da je išao sa decom, bilo da se gledala kod kuće. Obavezna je bila kompletna ikonografija: zastave, šalovi, pevala se himna Partizana. Dragan Vlahović je bio pravi primer one čuvene krilatice „Za sve se navija, Partizan se voli“.

Mnogo je priča koje naviru, dragih sećanja koja bole. Njihove komšije su vatreni Zvezdaši. Tako nekad, kad Partizan izgubi, Dragan je svoju Dadu zvao da pita jesu li napolju, ako jesu da se nekako „prošvercuje“ i utrči u kuću da ga ne vide…

Ostale su njegove stvari među kojima je i hrpa Partizanovih obeležja. Ispričala nam je kroz suze i smeh i pomalo crnohumornu priču o Draganovom 50.rođendanu kada su se lako dogovorili o celoj organizaciji, ali nisu mogli da se saglase o boji balona. Dragan je pronašao solomonsko rešenje – biće crni i beli! E, pa, neće vala na jubilarnom rođendanu biti ni crni ni beli, rekle su sestre.

Znao je za koga navija svako dete u „Ribnikaru“. Prvi susret je obično izgledao tako da mu dete „baci pet“ i odgovori na pitanje za koga navija. Ako je za Partizan, bravo! Ako je za Zvezdu, Dragan je uključivao svoje diplomatsko-psihološke metode tipa: „Dobro. Hajde za jedno dva meseca da proverimo opet. Siguran sam da ćeš preći u moj tim, je l’ važi?“

Koliko je bio omiljen ne samo među decom već i među roditeljima, svedoči i njihov poklon, Partizanov dres poručen specijalno za Dragana. Umesto da bude nošen, čeka da bude uramljen.

Dragan Partizan

„Za sve se navija, Partizan se voli“ – Primer navijačke ljubavi prema omiljenom klubu Foto: Radica Vlahović Jovičić/privatna arhiva

Plačemo li za pokojnikom ili za sobom: Teška tuga roditelja

Roditelji su u poznim godinama (85 i 86) doživeli ono najstrašnije, da nadžive i sahrane svoje dete. Obe sestre teško podnose njihovu tugu, crnilo, ponor bola u koji su potonuli. Njihova majka, lavica, postala je senka. Stan im je prepun Draganovih slika. Jedva je dozvolila da ih Radica spakuje u album, da može lepo da ih lista, miluje, lakše je nego kad su u kutiji… Nema televizije. Jedini tračak svetlosti su ljudi koji im dođu i o njihovom sinu govore kakav je bio, kakvog su ga stvorili i učinili posebnim.

Značile su im posete prijatelja, ali i nepoznatih ljudi koji su dolazili da upoznaju i čvrsto zagrle roditelje takvog sina. Funkcionera, koji su bili ne kao političari već kao ljudi. Bez pratnje, bez medija i pompe. Svi oni su učinili da majka i otac barem kratko uteše sebe time da će njihov sin živeti u uspomenama, koje će ostati i iza njih.

Starina ne plače pred suprugom i unucima. Dopusti to sebi ponekad pred ćerkama i na Draganovom grobu, krišom mu pobegnu suze. Tik od mesta na kome počiva Dragan sahranjeni su Angelina Aćimović i Andrija Čikić. Čika Draganov tata uvek sa njima nežno popriča, pomazi ih i zagrli knjigu sa potresnim stihovima (deo Angelininog spomenika).

Preispitivanja o pravdi, prihvatanju drugačijih načela, duhovnoj dimenziji

Bog sebi bira najbolje – da li je ovo dovoljno da se prihvati istina, pitamo njegovu sestru? Zvuči, doduše, kao jedino objašnjenje za mnoge nepravedne i preuranjene odlaske sa kojima se svakodnevno suočavamo. Dragan je imao samo 53 godine. Toliko toga je još mogao da učini dobrog. Ali, šta onda reći za Anu, Emu, Maru, Katarinu, Angelinu, Sofiju, Bojanu, Andriju, Adrianu i ostalu decu iz Dubone i Malog Orašja, pita se Radica Vlahović Jovičić?

Prvih meseci je svakodnevno odlazila na groblje, pitala se da li suze ikada presuše… Onda je jedne noći usnila san. Smenjivali su se rodbina, crni događaj, opet suze. Neko je uzeo za ruku i odveo u sobu u kojoj je ležao njen brat, gorostasan, lep i upitao je: pa zašto tako Radice, pogledaj brata, vidi kakav je, zar nisi ponosna?

– Otišla sam kod sveštenika Nenada na Lešću, divnog, narodskog čoveka koji vam sve te razne dileme spusti na jedan nivo razumnog prihvatanja. Svaki dan ste ovde i ti i sestra, rekao je. Morate pustiti brata. Dok god tako zalivate grob suzama, plačete „u prazno“. Vaš brat nije tu, tamo gde je i njemu će biti lakše ako ga pustite. Nije ovo ovako dobro ni za vas, ni za njega, ni za vaše… Učinio da bude srećan sa decom, štiteći ih. Značilo mi je tih nekoliko rečenica, zaustavio me je u tom besciljnom plakanju. Utešio me je time da će našeg Mikija mnogi pamtiti po onome što je činio, da je to Božja nagrada za njegova dobra dela. Odlazim na groblje i prihvatila sam njegov dobronamerni savet. Čovek mora da bude otvoren kolika kod ga tuga i nevolja morila. Čak iako imate drugačija ubeđenja, ima mudrih ljudi koji će vam ukazati na neke nove horizonte, posebno u ovakvim situacijama.

Dragan čuvar sestra Slavica

Dragan sa sestrom Slavicom Foto: Radica Vlahović Jovičić/privatna arhiva

O sebičluku u prevazilaženju tuge: Da li bi bilo lakše da su otišli drugačije

Na 40 dana od tragedije, vidno smršaloj Radici prišla je snaja koja je takođe izgubila mladog brata i počela da je grdi. Mislim, priseća se Radica, pa šta sam Bogu zgrešila da me pored svega još i grdi?

– Uzela me je za ramena i rekla mi da sam sebična, da žalim brata ali da u stvari žalim sebe. Da moram da promenim nešto. Da tugujem, ali da to i zbog sebe i onih oko mene nekako kanališem. Oduvek sam verovala da svako od nas ima neki svoj Sudnji dan, određen za kraj ovozemaljskog života. Međutim, ni sa tim u ovom slučaju još ne mogu da se pomirim. Da li bi mi bilo lakše da je Dragan otišao prirodnom smrću ili da su, na primer, izgubili živote u saobraćajnoj nesreći? Čini mi se da bi. Da do toga ipak nije došlo voljom nekog drugog u tako strašnim okolnostima, da neko nije dao pravo sebi da odluči da tog dana njegovom rukom završi životni put devet anđela i mog brata – razmišlja naša sagovornica.

Nije empatija umrla, ali…

Nemoguće je nabrojati sve koji su se porodici javili otkako je tragedija promenile njihove živote. I nije problem empatija, uverena je Radica Vlahović Jovičić.

Ima ljudi sa ozbiljnom svešću koliko je strašno to što se nama, porodicama, ali i društvu u celini desilo. Samo su neki drugi, drugačiji, uvek grlatiji i bučniji, pa deluje da ih ima više. Normalan svet, iako je to danas čudan termin budući da su se kriterijumi za normalnost potpuno pogubili, saoseća svakog dana, na svakom mestu. Posebno u dane suđenja kada smo uz sav stres koji nosi izloženi i oku javnosti. Prepoznaju nas, reaguju… Neki ne znaju šta da kažu. U pekari, na primer, nepoznata žena pita može li samo da me zagrli. Neko bude toliko tužan da na kraju mi njega tešimo. Iz inostranstva se javila takođe nepoznata žena koja ima dosta dodirnih tačaka sa našom porodicom. Nakon dvočasovnog razgovora shvatila sam da je i psihoterapeut. Mnogo mi je pomogla, kao i sveštenik, koji je još na sahrani komentarisao da ne zna koliko je ljudi ispratio za godine i godine službe, ali da ne pamti da su svi do jednog govorili tako dobro o nekome kao što je to slučaj sa Draganom.

Radoznalost, strah, neizvesnost…

Ljude zanima šta se dešava sa sudskim procesom. Radica Vlahović Jovičić svesna je da ima onih koji to čine na bazi senzacionalizma. Ali, želi da veruje da nisu u većini. Kada prvi udar prođe čime god da je motivisan, pukom radoznalošću ili saosećajnošću, svi postavljaju isto pitanje. Šta se zaista dešava?

– Ljudi nisu samo radoznali, ima i takvih, već i uplašeni. Misle da je ipak bolje da se drže po strani… To nam dodatno otvara rane, pojačava strah i neizvesnost u pravcu zadovoljavanja zakonske pravde, kad je već ona zemaljska pala na ispitu. Da postoji, ni deca ni Dragan danas ne bi bili gde su. Imamo opravdane strahove kojima se, čini mi se, takođe niko ne bavi. Najveći je da će nam se, ne daj Bože nikome na svetu, ovako nešto ponoviti. Pojedinci nisu učinili čak ni moralni čin davanja ostavke, poput direktora, pedagoga ili psihologa škole. Slabi smo u posledicama za svoje nečinjenje, posledično i odgovornosti, ali smo zato u dvostrukom moralu i ostrašćenosti majstori – konstatuje naša sagovornica.

Bojim se da nismo ništa naučili: Sigurna sam da nas Dragan sve čuva

Svaki put kada se zagrli sa roditeljima ubijene dece, Radica Vlahović Jovičić oseti koliko im je teško. U isto vreme im se divi što imaju to neko dostojanstvo i gospodstvo u bolu. Nekako, opisuje, umeju da tu svoju ogromnu bol prigrle i da kada govore o onome što se desilo stave fokus na ono što je važno:

A to je ono što svi mislimo – da smo 3.maja stali možda bi se nešto promenilo. Možda se ne bi desili Dubona i Malo Orašje. Ne želim da budem licemerna, pa i samu sebe preispitujem… Da se to desilo u nekoj drugoj školi a ne u „Ribnikaru“, da li bih toliko vremena i emocija tome posvetila? Sigurno ne, ali ne bih mogla ni da budem ravnodušna. Bojim se da ni kao pojedinci ni kao društvo nismo izvukli poruku, ni pouku. Da se nismo presabrali dokle smo to došli. Ubijena su deca i jedan čovek u školi i to na takav način! Kad god govorim o bratu, ne mogu da ne mislim i na Anu, Emu, Maru, Angelinu, Sofiju, Bojanu, Andriju, Katarinu, Adrianu… Kakva su to bila deca! Zbog svih njih i zbog našeg Mikija moramo da izvučemo iz sebe snagu, pričamo o njima, njihovoj dobroti i borimo se za pravdu, da njihova strašna sudbina i žrtva možda nekada dobiju smisao – da se više nikada ne ponovi. Sigurna sam da i nas i svu tu decu koju je neizmerno voleo Dragan i danas čuva i gura napred – ispričala je u suzama Radica Vlahović Jovičić za eKlinika portal.

Pre preuzimanja teksta sa našeg sajta obavezno pročitajte USLOVE KORIŠĆENJA. Posebno obratite pažnju na član 6. i 8.2.
TEME:
Vaš komentar nam je dragocen!

Ostavite odgovor

Preporučujemo