Beba Golubović iz Beograda (55) uspela je ne samo da preživi deceniju borbe sa teškom dijagnozom kakva je melanom, već i da svoj život uredi tako da u njemu što više uživa, ne misleći na sutra. Iskušenja su i dalje tu, a njena priča mogla bi da bude motivacioni vodič i zdravima i bolesnima: ovim prvim da preispitaju svoje navike, a ovim drugim da nikada ne odustaju.
Sunčanje, solarijum, mladež koji krvari… Ni tada nije pomislila na melanom
Danas je svesna mnogo čega što joj ranije nije padalo na pamet. Na primer, da o zdravlju, odnosno bolestima, moramo biti što više edukovani. Da mnogima od njih kada postoji genetička predispozicija, „pomognemo“ životnim navikama i onim „valjda neće mene“, „nemam vremena sad da idem kod lekara“.
Riđokosa, svetle boje kože, sa pegicama na nosu, nije čak ni imala mnogo mladeža. Kao i većina, želela je da kada se vrati sa mora okolina pohvali bronzanu boju njene kože. Važno je da o ovome pišemo i čitamo jer je sunce već počelo da prži, a proleće je…
Dok slušam njenu ispovest, čujem neku čudnu mirnoću u glasu kada kaže da je gotovo sigurna da je neumerenim sunčanjem i odlascima u solarijum doprinela tome da dobije melanom. Nije vodila računa ni o tome koje je doba dana, da li su njene zaštitne kreme sa najvišim protektivnim faktorom… Znala je, kaže, i da izgori od sunca. Da bi to sprečila odlazila je u solarijum.
Beba podseća da se o melanomu čulo više tek od devedesetih godina. I to je činjenica. Ni ona o toj bolesti nije znala mnogo osim da postoji, ali o njoj nije razmišljala. I zašto bi?
A kada je na stomaku počeo da joj se menja jedan mladež koji je imala oduvek, da se crveni i svrbi, nije odmah otišla lekaru. Bilo je mnogo prečih stvari, kako to obično biva. Kada je prokrvario, otišla je. Tri nedelje kasnije potvrđena joj je dijagnoza melanoma i postala je pacijent Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije.
„Melanom sam upoznala tek posle godina i godina borbe“: Čovek ne može da se bori protiv svog tela
– Mislila sam da će moj problem biti rešen time što mi je mladež skinut, ali sam zapravo tek nedavno shvatila da sa melanomom ne možete nikada biti mirni. Da je to jedna strašno nepredvidiva bolest od koje uvek možete da očekujete da se vrati. Poslednju intervenciju sam imala pre tri nedelje. Obavila sam to tako kako sada posmatram bolest: dobro sam informisana, svaku novu metastazu koja se pojavi smatram poslom koji treba da obavim i nastavim dalje sa svojim svakodnevnim životom. Za poslednjih godinu i po dana sam imala četiri operacije. Međutim, iako čovek nikada ne može da bude potpuno spreman, mogu da kažem da sam sada dovoljno mentalno ojačala da se na takav način nosim. Ne dozvoljavam da strah koji svako od nas ima blokira moj život i preplavi me, iako je strepnja redovni pratilac onkoloških pacijenata – priča u razgovoru za eKlinika portal Beba Golubović.
Uz stručnu psihološku pomoć, ćerke i prijatelji pomogli su Bebi Golubović da prihvati svoju bolest i angažuje se u borbi za bolji položaj drugih pacijenata Foto: Privatna arhiva
Psihološka podrška i inovativna terapija kao oslonac
U dosadašnjem toku bolesti prošla je i privatni put „od nemila do nedraga“. Lep, funkcionalan, normalan život – raspao se. Nije to, nažalost, redak slučaj kada se u život useli teška bolest. Razvela se, ostala sama sa dve ćerke. Ne krije da je u prvom periodu bolesti bila u teškom psihičkom stanju. I dobro je da o tome govori, jer je sigurno mnogo onih koji se upravo suočavaju sa crnim mislima. Teško ih je sa dijagnozom raka izbeći koliko god ste mentalno jaki.
– Padale su mi na pamet misli i o najgorem što čovek može da uradi sebi. Bila sam na ivici ambisa. Srećom, obratila sam se Psihološkom savetovalištu u Institutu za onkologiju i radiologiju. Odlazila sam redovno i tu me je doktorka bukvalno naučila kako da živim dan za dan, prihvatim bolest i prevaziđem i neke druge teške stvari mimo dijagnoze. Psihološka podrška mi je mnogo značila i ojačala me. Čovek nikada ne može u potpunosti da se pripremi na novu metastazu ili novu operaciju. Ali, može da nauči da voli sebe i svoj život i da ga živi kvalitetno i ispunjeno. Ja radim, uživam u druženju sa pozitivnim ljudima. Imam mnogo više samopouzdanja, samouverenosti, ali i strpljenja i razumevanja za druge. Probleme sada prihvatam kao sastavni deo života i tudim se što više da se ne sekiram – daje nam važnu lekciju Golubović.
„Bila sam potpuno sama u tom svetu, a onda sam srela ljude slične sebi“
Iza nje je zaista put od vrha do dna, pa borbom za golo preživljavanje opet ka vrhu. Sve je počelo šokantnom informacijom da za nju i njen melanom – nema lekova. Usledila je klinička studija u kojoj je, kako se pokazalo, primala placebo. Prvu metastazu je dobila nakon pet godina. Potom je opet kroz studiju lek primala dve godine, mislila da je sve pod kontrolom i okej, da bi devet meseci kasnije bila otkrivena još jedna metastaza. Od tada je na inovativnoj terapiji (ukupno tri i po godine, sa prekidom od devet meseci).
– Vest da imate neizlečivu bolest a da za vas nema leka, to je zaista užasno za podneti. Nisam znala ništa o melanomu, nisam znala nikoga ko ga ima. Bila sam potpuno sama u tom svetu, bez dovoljno podrške. Mesto gde sam prvi put upoznala osobe slične sebi bilo je Udruženje pacijenata obolelih od melanoma. Slušala sam njihova iskustva, informisala se o kliničkim studijama u inostranstvu, da se pojavljuju lekovi kojih nema u Srbiji… Priključila sam se Udruženju, pa sam pored lične priče angažovana i usmerena na to da se poboljša položaj pacijenata sa melanomom. Borili smo se i uspeli u da sada imamo inovativne lekove – zadovoljna je zbog toga naša sagovornica.
Beba radi, putuje, raduje se, prošle godine stigla je do Meksika Foto: Privatna arhiva
Dragoceno je saznanje da ste nekome pomogli da spreči bolest: „Ja to nisam prepoznala jer nisam imala nikoga da me informiše“
Golubović kaže da su udruženja neverovatno važna, a o svom (UPOM) govori sa velikim ponosom. Mišljenja je da je velika stvar to što otvaraju oči i zdravim ljudima da se štite od sunca, da koriste kreme sa visokim zaštitnim faktorom… Veoma joj prija kada dobije povratnu informaciju da, na primer, neko nije otišao u solarijum zahvaljujući njenoj priči i nije radio na svoju štetu.
– Mi smo lenji da odemo kod lekara. Tu je i strah od onoga što bi mogao da nam kaže. Svima sa kojima komuniciram govorim da je jedini pravi put otići, pa ako nešto i postoji da se skloni na vreme. Koža nam je važna, želimo da bude lepa… Dovoljan je jedan odlazak dermatologu godišnje. Prevencija i redovni pregledi su od najvećeg značaja kada je melanom u pitanju. To je jedini rak koji se vidi. Kada se otkrije dok je još u prvom stadijumu, u samoj koži, njegovim odstranjivanjem je bolest u najvećem broju slučajeva rešena i sprečava se širenje. Ja to nisam prepoznala, jer nisam imala od koga da se informišem. Zato mi sada nije teško da delim svoje iskustvo jer znam da nekome može da pomogne. Znači mi to i kao potvrda da ono što radim ima smisla. Konačno, bolest koju imam tako je dobila neku svrhu – iskrena je u razgovoru za eKlinika portal bila Beba Golubović.
