Život sa bipolarnim poremećajem nije lak, posebno ako se problem ignoriše i ne leči na vreme
Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:
- Neophodno je navesti ime u polju označenim zvezdicom, s tim da je zabranjeno ostavljanje lažnih podataka.
- Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti neće biti objavljeni.
- Prilikom pisanja komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima.
- Tekst komentara ograničen je na 1500 karaktera.
- Nije dozvoljeno postavljanje linkova odnosno promovisanje drugih sajtova kroz komentare, te će takve poruke biti označene kao spam, poput niza komentara istovetne sadržine.
- Komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste u tekstovima neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima, kao i oni u kojima nam ukazujete na neku pojavu u društvu, ali koji zahtevaju proveru.
- NAPOMENA: Komentari koji budu objavljeni predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, to jest nisu stavovi redakcije Telegrafa.
<% message.text %>
Ivan
Oduševio me je ovaj članak jer ste veoma detaljno i precizno opisali i objasnili problem sa bipolarnim poremećajem. Skoro sve nabrojane simtome sam lično prepoznao kod moga sina koji sad ima 40 god. Pre 5 god smo prvi put primetili da ima psihičkih problema i naterali ga da se obrati psihijatru. a pre toga je u jednom periodu imao i problem sa alkoholizmom. Prva postavljena dijagnoza kad je imao 35 god. je bila F30, a sada u 40. pored nje i F31.7 Od terapije je koristio taitu i lamictal. Već 4 meseca odbija terapiju i stručnu pomoć i zapao je u fazu teške depresije. Zanima me kako se ja kao otac trebam postaviti i ponašati sa svojim sinom i molim vas za stručno mišljenje koji je najbolji način da mu pomognem, i kog psihijatra specijalizovanog za ovu bolest u Beogradu predlažete. Unapred hvala.