Mrzim da budem bipolaran, to je sjajno!, napisao je reper Kanje Vest na naslovnici jednog svog albuma. Kanje je jedan od retkih koji otvoreno priča o svom problemu i gotovo da nema boljeg opisa bipolarnog poremećaja od njegovog. Doktorka psihijatrije Marina Kinkulkina, dopisni član Ruske akademije nauka, detaljno objašnjava šta je zapravo bipolarni poremećaj, koji se ranije zvao manično-depresivna psihoza, i kako izgleda živeti sa njim.
Život na suprotnim polovima
Ne radi ovde se samo o iznenadnom osećaju tuge ili veselja, kao što je to često slučaj kod emotivnih ljudi, već o ekstremnim stepenima osećanja očaja ili euforije. Promena ovih raspoloženja može da se odvija i postepeno i iznenada, bez razloga.
Veruje se da su mnoge poznate ličnosti u prošlosti patile od bipolarnog poremećaja. Ova bolest pripisuje se Bajronu, Hemingveju, Virdžiniji Vulf, Van Godu i mnogim drugima.
Mnoge današnje zvezde su otvoreno priznale da imaju ovaj poremećaj. Neki od njih su Britni Spirs, Majlči Sajrus, Selena Gomez, Maraja Keri, Mel Gibson…
Da li na razvoj bipolarnog poremećaja utiče genetika ili način života?
Muškarci takođe pate od bipolarnog poremećaja, ali ženska populacija – češće. Ovaj poremećaj se može da se javi u bilo kojoj dobi: i kod tinejdžera i kod odraslih.
Glavni faktor rizika je genetika. Međutim, nije identifikovan specifičan gen koji bi bio odgovoran za razvoj bipolarnog poremećaja. Ovo je poligenski poremećaj, pa nema smisla raditi neke specijalne testove kako biste saznali koliki je rizik od obolevanja. Štaviše, genetska predispozicija još nije dovoljno istražena.
Veruje se da život u neprestanoj tenziji, stres, hronični nedostatak sna, rad u noćnim smenama i upotreba psihoaktivnih supstanci doprinose razvoju bolesti. Zbog toga sve ovo treba izbegavati (koliko je god moguće). Naučnici tek treba da istraže koliko će izolacija i pandemija, kao i drugi stresovi ove nesrećne 2020. godine uticati na psihu. Ipak, sigurno ne na baš najbolji način.
Nikad ti nije dosadno!
U poslednje vreme udeo afektivnih poremećaja se značajno povećao, što se može objasniti poboljšanom dijagnostikom (ali i povećanjem stresa globalno).
Na prvi pogled BAP ne liči kao nešto strašno i opasno. Mnogima je ovaj poremećaj na prvi pogled i zanimljiv – malo si tužan, a potom si veseo, nikad ti nije dosadno! Pored toga, moderno je biti drugačiji od drugih. A onda postoji verovanje da ljudi sa bipolarnim poremećajem imaju veću inteligenciju i kreativnost od ostalih.
Ali, čak i da je tako niko od onih koji pate od ovog poremećaja definitivno neće BAP smatrati za pojavu koja je prijatna. Naročito je teško onim pacijentima koji ne zatraže medicinsku pomoć na vreme. Bez lečenja, obe faze bipolarnog poremećaja mogu da traju mesecima (mada se ponekad poremećaj često javlja i sa naizmeničnim etapama). Ipak, ne može se reći koji je od perioda bolesti teži – manični ili depresivni.
Teško je kad je duši loše
Oni koji su iskusili depresivnu fazu kažu da je ona nešto najgore kroz šta su prošli. Čitav svet je obojen u crno, ne samo da je raspoloženje u velikoj meri umanjeno, već i samopoštovanje, smisao samog postojanja je izgubljen. Život se doživljava kao splet tragičnih grešaka, pacijent neprestano sebe krivi za sve nevolje i probleme, čak i za one koje uopšte i ne postoje.
Pored duševne patnje, često se javlja i fizička patnja: osoba se kreće otežano kao da pliva protiv uzvodno. Pored toga, javlja se osećanja bol i napetost u celom telu. Kod umerene depresije, bolovi u stomaku su česti. Ljudi se obraćaju lekarima, ali dijagnoza ne može odmah da bude postavljena. I svakodnevni bolovi se nastavljaju. Psihijatri to zovu somatoformnom poremećajem.
Zbog posledica depresije pacijenti (posebno oni stariji) se žale na poteškoće u razmišljanju, probleme sa memorijom. Lekari ponekad sumnjaju da je u pitanju demencija, ali poremećaji raspoloženja ne utiču na inteligenciju, a lečenjem, kada se raspoloženje stabilizuje, sposobnost razmišljanja se obnavlja.
Loše je i kad je previše dobro
Manična faza bipolarnog poremećaja je subjektivno prijatnija. Pacijenti su odlično raspoloženi: vole ceo svet i sebe u njemu. Odraz u ogledalu ih raduje, sumnje u sopstvene talente nema, poseduju veliku snagu i energiju . Mnogi pacijenti u ovoj fazi mogu da spavaju sat vremena dnevno, a da se ne osećaju umor. Ponekad su danima na nogama. Izgleda kao da je dve u redu. Ali nije. U maničnoj fazi želje i ideje nastaju prebrzo, pa se čovek hvata za svaki nov posao, ali, po pravilu, ne završava nijedan. Dakle, produktivnost je u ovoj fazi niska. Ali to nije sve.
Glavna opasnost manične faze je u tome što osoba u ovom trenutku ne poseduje kritičko razmišljanje i može da počini delo zbog kojih će kasnije veoma kajati. Na primer, svu svoju imovinu mogu da poklone drugima (ponekad nepoznatim ljudima ili prevarantima). Ili, recimo, uzmu kredit za putovanje na drugi kraj sveta. Možda čak i ukradu nešto. Mnogi pacijenti u tim trenucima ulaze u ishitrene intimne veze. Najzad, često zbog manične faze ljudi ignorišu teške somatske simptome, i kao rezultat toga dugo ne odlaze lekaru. Tako se razvija neka ozbiljna bolest (recimo teška upala pluća izazvana Covidom 19).
Pored toga, nisu svi pacijenti u maničnoj fazi „dragi“. Oni često pokazuju nerazumnu agresiju ako s eneko ne slaže sa njihovim „briljantnim“ idejama.
Potreban je specijalan pristup
Najgora stvar koju mogu da učine rođaci i prijatelji osobe sa bipolarnim poremećajem je da ignorišu problem, obezvrede patnju istovremeno kriveći samog pacijenta. Pacijent koji je u stadijumu manije najčešće se optužuje za nemoral, neozbiljnost, neodgovornost, promiskuitet… Međutim, to je isto kao da napadnete osobu sa dijabetesom zbog toga što ne može da jede slatku tortu ili oktivite pacijenta sa srčanim problemima zbog toga što nije trčao maraton.
Bipolarni poremećaj je bolest kao i mnoge druge. I mora se lečiti. Što se ranije započne terapija, to će se brže stabilizovati stanje pacijenta.
Kako se lečiti?
Ne treba se lečiti na svoju ruku, posebno ne uz pomoć saveta sa interneta. Naprotiv, to može samo da pogorša stanje. Na primer, neadekvatan unos antidepresiva za bipolarni poremećaj može osobu iz depresivne faze dovesti u teško manično stanje, iz kojeg će kasnije teško izaći.
Samo psihijatar (a ne psiholog, neurolog ili lekar bilo kog drugog profila) može dijagnostikovati bipolarni poremećaj i odrediti pravu terapiju. Lečenje treba da bude strogo individualno, određuje se na osnovu karakteristika određenog pacijenta, uzimajući u obzir u kojoj je fazi bolesti. Cilj terapije nije samo popravljanje raspoloženja pacijenta, već i sprečavanje recidiva.
