Da li ADHD može da nestane s godinama ili simptomi samo postaju manje primetni?

ADHD, odnosno poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću, najčešće se prepoznaje u detinjstvu, ali to ne znači da nestaje kada dete odraste. Kod nekih osoba simptomi s godinama postaju blaži, dok se kod drugih zadržavaju i u odraslom dobu, ponekad u potpuno drugačijem obliku. Zbog toga se postavlja važno pitanje: da li ADHD zaista može da se preraste ili osobe koje žive s ovim poremećajem samo nauče kako da ga bolje kontrolišu?

Kako se najčešće ispoljava ADHD

ADHD (engl. Attention Deficit Hyperactivity Disorder) je neurorazvojni poremećaj koji utiče na pažnju, organizaciju, kontrolu impulsa i regulisanje aktivnosti. Može da se ispolji kod dece i odraslih, a simptomi nisu isti kod svih osoba.

Preporučujemo

Dok se kod dece ADHD često povezuje sa nemirom, impulsivnošću i teškoćama u praćenju nastave, kod odraslih može da se ispolji kroz probleme sa koncentracijom, upravljanjem vremenom, zaboravnost i poteškoće u izvršavanju svakodnevnih obaveza. Iako se određeni simptomi ublažavaju tokom odrastanja, ADHD ne mora da nestane s godinama. Kod mnogih osoba menja se način na koji se ispoljava, kao i njihov način suočavanja sa svakodnevnim izazovima.

Šta je ADHD i kako se prepoznaje?

ADHD je poremećaj koji utiče na način na koji mozak reguliše pažnju, ponašanje i izvršne funkcije, kao što su planiranje, organizacija i kontrola impulsa. Prema Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM-5), simptomi ADHD-a obuhvataju tri osnovne grupe:

• nepažnju - poteškoće sa održavanjem koncentracije, organizacijom zadataka i praćenjem uputstava.
• hiperaktivnost - izražen nemir, potrebu za kretanjem i teškoće sa mirovanjem.
• impulsivnost - reagovanje bez prethodnog razmišljanja, nestrpljenje i poteškoće sa kontrolisanjem reakcija.

Važno je naglasiti da ADHD ne izgleda isto kod svih osoba. Neko može da ima izraženu hiperaktivnost, dok kod drugog dominiraju problemi sa pažnjom, bez upadljivog fizičkog nemira. Osobe sa ADHD-om često imaju poteškoće sa zadacima koji zahtevaju dugotrajnu koncentraciju, posebno kada su monotoni ili se ponavljaju. Mogu da zaboravljaju dogovore, gube predmete, odlažu obaveze ili imaju osećaj da im je teško da organizuju svakodnevni život.

Međutim, povremena zaboravnost, nemir ili nedostatak koncentracije ne znače automatski da osoba ima ADHD. Za postavljanje dijagnoze neophodno je da simptomi budu dugotrajni, prisutni u različitim životnim okolnostima i da značajno utiču na svakodnevno funkcionisanje.

Šta uzrokuje ADHD i ko ima veći rizik?

Tačan uzrok ADHD-a još nije u potpunosti razjašnjen. Istraživanja ukazuju na to da važnu ulogu imaju genetski faktori, ali i određeni uticaji tokom prenatalnog razvoja i ranog detinjstva.

Faktori koji se povezuju sa povećanim rizikom uključuju:

• genetsku predispoziciju i porodičnu istoriju ADHD-a
• izloženost duvanskom dimu tokom trudnoće
• prevremeno rođenje i malu porođajnu težinu
• izloženost pojedinim štetnim materijama iz životne sredine, kao što je olovo.

Dečaci češće dobijaju dijagnozu ADHD-a nego devojčice. Ipak, to ne znači nužno da je poremećaj toliko ređi kod devojčica. Kod njih simptomi nepažnje mogu da budu izraženiji od hiperaktivnosti, zbog čega ADHD ponekad ostaje neprepoznat.

ADHD se ne sme poistovećivati sa poremećajima iz spektra autizma. Iako ova stanja mogu da se jave zajedno i imaju određene zajedničke karakteristike, reč je o različitim neurorazvojnim poremećajima. Takođe, izraz ADD, koji se ranije koristio za poremećaj pažnje bez izražene hiperaktivnosti, danas se smatra zastarelim. Savremena dijagnostika koristi naziv ADHD, uz razlikovanje njegovih kliničkih prezentacija.

Da li ADHD može da se preraste tokom odrastanja?

Jedno od najčešćih pitanja roditelja dece sa ADHD-om jeste da li će njihovo dete s vremenom prerasti ovaj poremećaj. Odgovor nije jednostavan.

Kod nekih osoba simptomi ADHD-a toliko oslabe da više ne ispunjavaju kriterijume za dijagnozu, dok kod drugih mogu da traju čitavog života. Čak i kada simptomi postanu manje izraženi, to ne znači da su sve poteškoće nestale. Kako osoba sazreva, razvijaju se sposobnosti samokontrole, planiranja i prilagođavanja različitim situacijama. Istovremeno, ljudi sa ADHD-om često usvajaju strategije koje im pomažu da lakše organizuju obaveze i kontrolišu ponašanje.

Zbog toga hiperaktivno dete ne mora da postane hiperaktivna odrasla osoba u istom smislu. Fizički nemir može da se smanji, ali se umesto njega može pojaviti osećaj unutrašnjeg nemira, teškoća sa opuštanjem ili stalne mentalne aktivnosti. Istraživanja takođe pokazuju da tok ADHD-a nije uvek pravolinijski. Periodi sa blažim simptomima mogu da se smenjuju sa periodima u kojima su poteškoće izraženije, naročito kada osoba prolazi kroz stresne životne okolnosti.

ADHD kod odraslih: Zašto simptomi mogu da budu manje vidljivi?

Kod odraslih osoba ADHD često poprima drugačiji oblik nego u detinjstvu. Dok dete može neprestano da ustaje sa stolice, trči ili prekida druge tokom razgovora, odrasla osoba može da oseća unutrašnji nemir, teško se opušta ili ima potrebu da stalno bude nečim zauzeta.

Mnogi odrasli tokom godina razvijaju mehanizme prilagođavanja koji im pomažu da ublaže uticaj simptoma. Na primer, koriste podsetnike, prave detaljne rasporede, izbegavaju situacije koje zahtevaju istovremeno obavljanje više zadataka ili biraju poslove koji odgovaraju njihovom načinu funkcionisanja. Takve strategije mogu da učine ADHD manje primetnim za okolinu.

Ipak, činjenica da osoba uspešno obavlja posao, održava odnose ili ispunjava svakodnevne obaveze ne znači da nema poteškoće povezane sa ADHD-om. Kod nekih odraslih osoba veliki deo energije odlazi upravo na održavanje organizacije i koncentracije. Zbog toga mogu da osećaju iscrpljenost, frustraciju ili preopterećenost, čak i kada spolja deluju sasvim organizovano.

Može li ADHD prvi put da se dijagnostikuje u odraslom dobu?

Da. Iako ADHD počinje u detinjstvu, dijagnoza može prvi put da bude postavljena tek u odraslom dobu. Neke osobe tokom detinjstva nisu imale dovoljno izražene simptome da bi privukle pažnju roditelja i nastavnika. Druge su uspevale da kompenzuju svoje poteškoće zahvaljujući podršci porodice ili jasno organizovanom školskom okruženju.

Problemi mogu da postanu očigledniji kasnije, kada se povećaju životne obaveze. Promena posla, roditeljstvo, finansijske odgovornosti, partnerski odnosi ili preseljenje mogu da otkriju teškoće koje su ranije bile manje primetne. Kod odraslih osoba ADHD se često ispoljava kroz:

• hronično odlaganje obaveza
• teškoće sa organizacijom vremena
• čestu zaboravnost
• probleme sa završavanjem započetih zadataka
• impulsivno donošenje odluka
• osećaj unutrašnjeg nemira
• poteškoće u održavanju pažnje tokom razgovora ili sastanaka.

Prema kriterijumima DSM-5, za postavljanje dijagnoze kod odraslih potrebno je prisustvo najmanje pet simptoma nepažnje i/ili hiperaktivnosti i impulsivnosti, uz ispunjavanje drugih dijagnostičkih uslova. Simptomi moraju da budu prisutni u najmanje dva životna okruženja, poput kuće i radnog mesta, da traju najmanje šest meseci i značajno ometaju funkcionisanje. Takođe, potrebno je utvrditi da su neki simptomi postojali pre 12. godine.

Procena uključuje razgovor sa stručnjakom, analizu razvojne istorije i, prema potrebi, dodatne upitnike i psihološku procenu.

Da li ADHD nestaje ili osoba nauči da živi sa njim?

ADHD kod nekih osoba može da postane znatno blaži tokom odrastanja, ali kod mnogih simptomi ostaju prisutni i u odraslom dobu. Ono što se najčešće menja jeste način na koji se poremećaj ispoljava, kao i sposobnost osobe da prepozna i kontroliše njegove simptome.

Dok kod dece dominiraju fizički nemir i impulsivnost, odrasli se češće suočavaju sa problemima organizacije, koncentracije, upravljanja vremenom i unutrašnjim nemirom. Kod pojedinih osoba simptomi mogu toliko da oslabe da više ne ispunjavaju dijagnostičke kriterijume za ADHD. Međutim, to ne znači da će se isto dogoditi kod svih. Pravovremena dijagnoza, odgovarajuće lečenje, podrška okoline i razvijanje svakodnevnih strategija mogu značajno da poboljšaju kvalitet života.

Najvažnije je razumeti da ADHD nije ograničen samo na detinjstvo i da se pomoć može potražiti u bilo kom životnom dobu. Ukoliko problemi sa pažnjom, impulsivnošću ili organizacijom ometaju svakodnevno funkcionisanje, razgovor sa stručnjakom može da bude prvi korak ka njihovom uspešnijem prevazilaženju.

(eKlinika.rs)