Kritika za njih nije samo neprijatna: Zašto osobe sa ADHD-om odbacivanje mogu da dožive kao nepodnošljiv bol

Osobe sa poremećajem pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD) mogu veoma intenzivno da doživljavaju kritiku, neuspeh ili osećaj da ih je neko odbacio. Za neke od njih emocionalni bol postaje toliko snažan da ga opisuju gotovo kao fizičku povredu, a ovaj fenomen poznat je kao odnosno disforija osetljiva na odbacivanje (rejection sensitive dysphoria/RSD). Važno je, međutim, naglasiti da RSD nije zvanično priznata psihijatrijska dijagnoza niti je svaka osoba sa ADHD-om doživljava.

Osećaj anskioznosti i doživljaj ljutnje, koja ne postoji

Ovaj vid disforije podrazumeva veoma snažnu emocionalnu reakciju na stvarno ili pretpostavljeno odbacivanje, kritiku ili neuspeh. Nije reč samo o tome da nekome kritika smeta, već osećanja mogu da postanu izuzetno bolna i teško podnošljiva. Iako RSD može da se javi i kod ljudi koji nemaju ADHD, ovaj fenomen često se opisuje upravo unutar ADHD zajednice.

Preporučujemo

- Osećam intenzivnu, ponekad parališuću anksioznost i mislim da je određena osoba, ili čak svi oko mene, ljuta na mene - opisuje Amanda D. svoje iskustvo.

Takav zaključak može da nastane na osnovu načina na koji je protumačila nečije reči ili govor tela, ali i zbog sopstvenog osećaja da je napravila grešku. Čak i kada je zaista pogrešila i druga osoba opravdano reaguje, Amanda kaže da situaciju u svojoj glavi često učini mnogo gorom nego što ona zaista jeste.

Zašto se ADHD i snažan strah od odbacivanja povezuju

Istraživanja koja se neposredno bave RSD-om i njegovom povezanošću sa ADHD-om za sada su ograničena, pa stručnjaci ne mogu da govore o jednostavnoj uzročno-posledičnoj vezi. Ipak, za sada pokazuju da osobe sa ADHD-om mogu intenzivnije da doživljavaju emocije, što doprinosi problemima sa njihovom regulacijom. Upravo teškoće u regulisanju snažnih emocija mogle bi da budu jedan od faktora koji doprinose iskustvu RSD-a.

Postoji još jedan mogući deo objašnjenja, a odnosi se na iskustva iz detinjstva. Deca sa ADHD-om češće od vršnjaka bez ADHD-a doživljavaju odbacivanje odraslih, naročito nastavnika, a istraživanja ukazuju i na veću izloženost traumatskim iskustvima i zlostavljanju. Ponavljano iskustvo kritike i odbacivanja u detinjstvu moglo bi kasnije da doprinese izraženijoj osetljivosti na znake mogućeg odbacivanja.

Tu je i stres povezan sa „maskiranjem“, odnosno pokušajima da osoba prikrije karakteristike ADHD-a i prilagodi svoje ponašanje očekivanjima okoline. Godine posmatranja tuđih reakcija i pokušaja da se prepoznaju socijalni signali mogu neke ljude da učine posebno osetljivim na male promene u ponašanju drugih. Tada neodgovorena poruka, promenjen ton glasa ili kratka kritika mogu da se protumače kao znak mnogo ozbiljnijeg odbacivanja.

„Imala sam potrebu stalno da dokazujem koliko vredim“

Cathie, koja ima ADHD i iskustvo sa RSD-om, kaže da je odrastala uz neprestani strah da će zaboraviti nešto važno. Posebno ju je frustriralo to što neke jednostavne stvari nije razumela, dok je istovremeno bez teškoća savladavala znatno komplikovanije školske zadatke. Smatra da su takva iskustva doprinela nepoverenju prema načinu na koji drugi procenjuju njene sposobnosti i potrebi da stalno dokazuje sopstvenu vrednost.

– Negativne povratne informacije pogađale su me mnogo jače nego moje vršnjake – kaže Cathie. Tokom odrastanja i odrasli i vršnjaci često su joj govorili da je „previše osetljiva“, dok bi ona zbog nečega što su drugi smatrali nevažnim veoma intenzivno plakala. Cathie opisuje da je u takvim trenucima imala i osećaj odvojenosti od sebe i sopstvenog iskustva.

Amanda svoje iskustvo povezuje i sa teškoćama sa pamćenjem, izvršnim funkcijama i impulsivnošću koje prate njen ADHD. Ponekad reaguje impulsivno, a tek kasnije shvati kako je njeno ponašanje delovalo drugima, zbog čega je postala veoma osetljiva na njihove znake nezadovoljstva. Kaže da je zbog dugogodišnjeg posmatranja socijalnih signala sklona i katastrofiziranju, odnosno pretpostavljanju najgoreg mogućeg ishoda.

Kako izgleda RSD: „Kao da se plašim za sopstveni život“

Termin disforija odnosi se na snažno osećanje nelagode i uznemirenosti, a kod RSD-a intenzitet tih emocija može da bude veoma veliki. Neki ljudi emocionalni bol opisuju kao gotovo fizičku povredu, dok u trenutku snažne reakcije imaju teškoće da regulišu emocije i da ih izraze na način koji im ne šteti. Iskustva se, ipak, razlikuju od osobe do osobe i ne postoji jedan obrazac koji važi za sve.

To je poput snažnog udarca, neke vrste psihičke agonije koju je teško opisati  kažu, pacijenti. Posle takvog iskustva postaje im teže da se ponovo otvore prema drugim ljudima. Strah od narednog odbacivanja tako može da utiče i na buduće odnose. Opisuju i još snažniju telesnu reakciju kada pomisle da će biti odbačeni.

- Kada snažno osetim strah od odbacivanja, kao da se plašim za sopstveni život - kaže Amanda. Koža joj se ježi, počinje ubrzano da diše, a njene misli prelaze u stanje potpune panike.

Kod nekih ljudi okidač može da bude i nešto naizgled jednostavno, poput čekanja odgovora na poruku. Amanda objašnjava da nestrpljenje povezano sa ADHD-om kod nje može dodatno da pojača napetost kada osoba sa kojom razgovara putem interneta ne odgovori nekoliko sati. Tada čekanje može da se pretvori u iščekivanje odbacivanja, iako odsustvo odgovora samo po sebi ne znači da je do odbacivanja zaista došlo.

Da li RSD može da se dijagnostikuje

RSD nije zvanično priznat kao zasebna dijagnoza niti kao simptom u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM). Zbog toga ne postoji standardizovan dijagnostički postupak kojim lekar ili psiholog može nekome formalno da postavi dijagnozu RSD-a. Stručnjak za mentalno zdravlje ipak može da uoči obrasce ponašanja i emocionalne reakcije koje se javljaju kao odgovor na odbacivanje.

Osoba sa ADHD-om može, na primer, da primeti da joj kritika ili mogućnost odbacivanja redovno izazivaju nesrazmerno intenzivan emocionalni bol. Razgovor sa psihologom ili psihijatrom može da pomogne da se utvrdi šta stoji iza takvih reakcija, posebno zato što slična iskustva mogu da budu povezana i sa drugim psihološkim teškoćama. Samoprepoznavanje u opisima RSD-a zato ne bi trebalo poistovećivati sa postavljanjem medicinske dijagnoze.

Terapija i podrška mogu da pomognu

Psihoterapija može osobama koje imaju ovakve reakcije da pomogne da razviju zdravije načine komunikacije i regulisanja snažnih emocija. Kada su izražena osetljivost na odbacivanje i emocionalne reakcije povezane sa prethodnim traumatskim iskustvima, pristup terapiji koji uzima traumu u obzir takođe može da bude koristan. Cilj nije da osoba prestane da oseća emocije, već da nauči kako da ih prepozna i podnese bez dodatnog produbljivanja patnje.

Važnu ulogu ima i socijalna podrška, a ljudi koji su govorili o svojim iskustvima navode da im pomažu slušanje, razumevanje i jasno uveravanje da nisu odbačeni.

Amanda kaže da joj znači kada bliska osoba rečima i postupcima potvrdi da je i dalje voljena i naglašava koliko joj je važno da drugi poštuju njene emocije i potrebu za prostorom kada postane preplavljena. Kaže da ponekad najviše znači jednostavno pitanje:

- Želiš li da razgovaraš o tome?

Amanda od bliskih ljudi očekuje da razumeju da se trudi, ali i da joj kritiku, kada je potrebna, saopšte blago i konstruktivno. Ističe da ide na terapiju i uzima propisane lekove, ali i da ono što je nekome očigledno njoj ne mora da bude jednako očigledno.

- Način na koji doživljavam svet nije pogrešan, samo se razlikuje od nametnute „norme“ - kaže Amanda.

Kako ljudi sa ADHD-om pokušavaju da se izbore sa bolom zbog odbacivanja

Pacijentkinja kaže da joj je već samo saznanje da i drugi ljudi imaju slična iskustva pomoglo da ublaži stid i negativnu sliku o sebi. Umesto da sebi govori da „preteruje“, pokušava da prihvati i proživi emociju bez dodatnog osećaja krivice zbog toga što je uopšte oseća. Primećuje da su njene epizode zbog toga postale manje intenzivne i kraće traju.

Amandi su, između ostalog, pomogli terapija, lekovi i različita životna i socijalna iskustva kroz koja je učila kako da bolje razume sebe i druge ljude. Shvatila je da ljudi ponekad imaju loš dan i nisu prijatni, ali da to ne mora automatski da znači da je mrze ili da su ljuti na nju. Istovremeno prihvata da i ona, kao i svi drugi ljudi, ponekad može da uradi nešto impulsivno, nepristojno ili iritantno.

Smatra da otvoren razgovor može da pomogne kada bol izazove neko ko je osobi važan. Umesto povlačenja ili pretpostavke da je odnos završen, pokušava da kaže da je određena izjava povredila i predlaže razgovor o nesporazumu. Takav pristup ne uklanja snažne emocije, ali može da spreči da pretpostavka o odbacivanju postane zamena za stvarnu komunikaciju.

(eKlinika.rs)