Zašto okrećemo glavu kada je nekome potrebna pomoć: Da li zaista imamo sve manje empatije

Kada prolaznici ne zastanu pored osobe kojoj je pozlilo, lako je zaključiti da su ljudi postali hladni i bezosećajni. Psihologija, međutim, pokazuje da izostanak pomoći nije uvek dokaz odsustva empatije. Između osećanja tuđe nevolje i konkretnog postupka često se ispreče strah, neizvesnost i očekivanje da će reagovati neko drugi.

Čovek leži na trotoaru, deluje dezorijentisano ili mu je očigledno loše. Ljudi ga zaobilaze, neki uspore, pogledaju i nastave dalje. Takvi prizori ostavljaju utisak da živimo među ljudima koji više ne primećuju tuđu patnju.

Ipak, nije naučno opravdano tvrditi da danas postoji sve više ljudi bez empatije. Jedna metaanaliza jeste pokazala pad samoprocene empatije među američkim studentima od kraja sedamdesetih do 2009. godine, naročito posle 2000. Međutim, ovi nalazi ne mogu da se prenesu na sve uzraste, kulture i čitavo savremeno društvo.

Problem često nije samo u tome da li nešto osećamo, već da li ćemo ono što osećamo pretvoriti u postupak.

Što je više prolaznika, odgovornost može delovati manja

Jedno od najpoznatijih psiholoških objašnjenja naziva se efekat posmatrača. Kada je prisutno više ljudi, svako može da pretpostavi da će neko drugi prići, pozvati Hitnu pomoć ili bolje znati šta treba uraditi. Odgovornost se tako neprimetno raspoređuje na celu grupu, pa je na kraju niko ne preuzme.

Metaanaliza 105 istraživanja sa više od 7.700 učesnika potvrdila je da prisustvo drugih može da smanji verovatnoću da će pojedinac pomoći. Ipak, efekat posmatrača bio je slabiji kada je opasnost bila jasna, kada je situacija bila ozbiljna i kada su prisutni mogli zajedno da pruže pomoć.

To znači da prolaznik ponekad ne misli: „Nije me briga“, već: „Sigurno je neko već pozvao pomoć“ ili „Drugi bolje znaju šta treba da urade“.

Gledamo druge da bismo procenili da li je situacija ozbiljna

Kada nije jasno šta se događa, ljudi posmatraju reakcije okoline. Ako niko ne prilazi, pojedinac može da zaključi da pomoć možda nije potrebna. Istovremeno, i ostali posmatraju njega i donose isti zaključak.

Osoba koja leži na ulici može biti pijana, ali može imati i moždani udar, nagli pad šećera u krvi, povredu glave, epileptični napad ili drugo hitno stanje. Pretpostavka da je neko „samo pijan“ može postati način da se opravda povlačenje, iako prolaznik zapravo ne zna šta se dogodilo.

Na odluku utiče i strah od greške: da ćemo ispasti smešni, da će nas osoba odbiti, da ćemo pogrešno proceniti situaciju ili da ćemo svojim postupkom nešto pogoršati. U opasnim okolnostima postoji i opravdan strah za sopstvenu bezbednost.

Stalna izloženost tuđoj patnji može da nas otupi

Svakodnevno smo izloženi snimcima nesreća, nasilja, bolesti i ljudske patnje. Kada toga postane previše, neki ljudi počinju emocionalno da se udaljavaju kako bi se zaštitili od uznemirenosti i osećaja nemoći.

To ne znači nužno da su izgubili sposobnost empatije. Emocionalno povlačenje može biti odbrambena reakcija na preopterećenost, naročito kada osoba veruje da ništa ne može da promeni. Problem nastaje kada navika da skrolujemo pored tuđe nevolje pređe i u stvarni život, pa čovek ispred nas postane samo još jedan prizor koji želimo što pre da zaboravimo.

Empatija je, osim toga, često selektivna. Lakše saosećamo sa nekim ko nam je sličan, koga doživljavamo kao nedužnog ili čiju životnu priču razumemo. Predrasude prema beskućnicima, osobama sa bolestima zavisnosti ili psihičkim smetnjama mogu dodatno da umanje spremnost da priđemo.

Pomoć ne mora da znači izlaganje opasnosti

Prići nekome ne znači nepromišljeno ugroziti sebe. Ako je mesto nebezbedno, postoji nasilje, saobraćajna opasnost ili sumnja na oružje, najvažnije je pozvati nadležne službe i ostati na sigurnoj udaljenosti.

Kada je bezbedno, dovoljno je zastati, obratiti se osobi i proveriti da li reaguje. Ako joj je ozbiljno loše, treba pozvati Hitnu pomoć na broj 194 i slediti uputstva dispečera. Ovi pozivi su besplatni.

Ako je prisutno više ljudi, korisnije je obratiti se konkretnoj osobi: „Vi u plavoj jakni, pozovite Hitnu pomoć“, nego neodređeno povikati da neko nešto učini. Time se prekida rasipanje odgovornosti.

Društvo bez empatije ne nastaje samo onda kada prestanemo da osećamo. Nastaje i kada svi nešto osetimo, ali svako sačeka da prvi korak napravi neko drugi.

(eKlinika.rs)