Ne vide nas dok im ne zatrebamo: Zašto su neki ljudi ljubazni samo kada imaju korist

Mesecima se ne javljaju, prolaze pored nas gotovo kao pored nepoznate osobe i ne pitaju kako smo. A onda im nešto zatreba i odjednom postaju srdačni, pažljivi i puni lepih reči. Da li je takva ljubaznost samo pristojnost ili znak da nas neko doživljava kao sredstvo za ostvarivanje svojih ciljeva?

Gotovo svako poznaje osobu koja se javlja samo kada joj je potrebna informacija, preporuka, veza, pozajmica ili usluga. Razgovor obično počinje toplim pitanjem: „Kako si, nema te dugo“, ali se već posle nekoliko rečenica stiže do pravog razloga javljanja.

Kada pomoć dobije, osoba ponovo nestaje. Sledeći put možda neće ni zastati da se javi, sve dok se ne pojavi nova potreba.

Psihologija nema jedan naziv za ponašanje „ne poznajem te dok mi ne zatrebaš“. Moglo bi se opisati kao odnos zasnovan na koristi, u kojem se osoba javlja i pokazuje bliskost uglavnom onda kada od druge strane nešto očekuje.

Kada odnos postane sredstvo za ostvarivanje cilja

Nisu svi odnosi jednako bliski niti moraju da budu. Sasvim je normalno da se sa kolegom čujemo zbog posla, sa komšijom zbog problema u zgradi, a sa poznanikom kada nam je potrebna određena informacija. Problem nastaje kada se takav odnos predstavlja kao bliskost, iako u njemu nema stvarnog interesovanja, uzajamnosti ni poštovanja.

Osoba tada može da koristi upravljanje utiskom, odnosno da privremeno prilagodi ponašanje kako bi ostavila povoljan utisak i povećala verovatnoću da ćemo joj pomoći. Njena ljubaznost ne mora uvek da bude potpuno odglumljena, ali je uslovljena ciljem. Traje dok postoji potreba.

Takvi ljudi često veoma dobro procenjuju kako treba da nam se obrate. Nekome će laskati, nekoga podsetiti na staro poznanstvo, a kod nekoga izazivati osećaj obaveze: „Samo ti možeš da mi pomogneš“ ili „Znaš da bih i ja isto učinio za tebe“.

Pravi pokazatelj njihovog odnosa prema nama, međutim, nije način na koji se ponašaju dok nešto traže, već kako se ponašaju kada kažemo da ne možemo da pomognemo. Ako srdačnost odmah zamene hladnoća, uvređenost ili pokušaj izazivanja krivice, verovatno im nije bila važna povezanost sa nama, već ono što mogu da dobiju.

Zašto nas ignorisanje toliko pogađa

Kada se neko pravi da nas ne vidi, bol ne nastaje samo zato što nije izgovorio „dobar dan“. Takvo ponašanje šalje poruku da nismo vredni ni najosnovnijeg priznanja da postojimo. Posebno boli kada dolazi od osobe kojoj smo ranije pomagali.

U psihologiji se ignorisanje i isključivanje opisuju pojmom ostrakizam. Pregled istraživanja psihologa Kiplinga Vilijamsa pokazuje da čak i kratkotrajno ignorisanje može da ugrozi četiri osnovne psihološke potrebe: potrebu za pripadanjem, samopoštovanjem, osećajem kontrole i uverenjem da naše postojanje ima smisla. Zato nas može uznemiriti i ponašanje osobe koja nam objektivno nije naročito važna. Mozak socijalno isključivanje ne tumači kao beznačajan detalj, već kao upozorenje da je naš položaj u grupi ugrožen.

Novija metaanaliza koja je obuhvatila 18 eksperimenata i ukupno 5.241 učesnika pokazala je da ostrakizam povećava i osećaj nesigurnosti. Kada nas neko čas ignoriše, a čas obasipa pažnjom, počinjemo da preispitujemo sopstvenu procenu: Da li sam nešto pogrešno razumeo? Da li je odnos ipak iskren? Da li preterujem? Upravo ta nepredvidivost može da nas zadrži u odnosu duže nego što zaslužuje.

Kako prepoznati da ljubaznost ima cenu

Jedan poziv posle dužeg vremena nije dokaz da nas neko koristi. Ljudi imaju obaveze, prolaze kroz teške periode i ponekad se zaista jave tek kada ih neka situacija podseti na nas. Zato treba posmatrati obrazac ponašanja, a ne jedan susret.

Mogući znaci instrumentalnog odnosa su:

• osoba se uglavnom javlja kada joj nešto treba
• pre nego što iznese molbu, naglo postaje preterano srdačna
• malo sluša, a razgovor brzo vraća na svoj problem
• podrazumeva da ćemo biti dostupni, ali sama retko uzvraća pomoć
• ne pokazuje interesovanje za naš život kada nema konkretan razlog
• nestaje čim ostvari cilj
• na naše „ne“ reaguje hladnoćom, ljutnjom ili prebacivanjem krivice.

Važno je razlikovati i uzajamnost od vođenja računa. Zdrav odnos nije knjigovodstvo u kojem se svaka usluga odmah vraća istom merom. Ipak, tokom vremena trebalo bi da postoji osećaj da obe strane daju nešto od sebe, bilo da su to pomoć, pažnja, vreme, podrška ili jednostavno prisutnost.

Istraživanja o kvalitetu odnosa posebno izdvajaju opaženu responzivnost, odnosno osećaj da nas druga osoba razume, ceni i brine o našim potrebama. Upravo taj osećaj doprinosi bliskosti. Kada postoji samo onda kada smo korisni, teško je govoriti o iskrenom odnosu.

Granica se ne postavlja objašnjavanjem, već ponašanjem

Ljudi koji su savesni, empatični i navikli da pomažu često traže opravdanje za tuđe postupke. Govore sebi da nije lepo odbiti, da pomoć neće mnogo koštati ili da će se druga osoba možda promeniti. Međutim, stalno pristajanje uči druge da mogu da računaju na našu pomoć bez ikakvog ulaganja u odnos.

Postavljanje granice ne zahteva svađu ni raskrinkavanje tuđih namera. Dovoljno je mirno reći: „Ovoga puta ne mogu“, „Nisam u mogućnosti da to preuzmem“ ili „Mogu da ti dam informaciju, ali ne mogu da završim posao umesto tebe“.

Ne treba se pravdati deset minuta. Duga objašnjenja često samo otvaraju prostor za ubeđivanje.

Moguće je pomoći nekome i kada znamo da nam nije pravi prijatelj, ali tada bi odluka trebalo da bude svesna. Pomažemo zato što mi to želimo i možemo, a ne zato što nas je nekoliko lepih reči navelo da poverujemo u bliskost koja postoji samo dok smo potrebni.

Na kraju, nije svaka ljubaznost dokaz privrženosti, baš kao što povremena udaljenost nije nužno odbacivanje. O ljudima najviše govori doslednost: da li nas vide i kada im ništa ne treba, da li poštuju naše „ne“ i da li se pored njih osećamo kao osoba ili kao korisna adresa u imeniku.

(eKlinika.rs)