Zašto nas ćutanje i ignorisanje ponekad mogu boleti više nego jasno „NE“

Neko ne odgovori na poruku. Vidi je, ali ćuti. Razgovor se prekine bez objašnjenja, a osoba koja nam je važna ponaša se kao da ne postojimo. I tada često počinje iscrpljujuće preispitivanje: Da li sam nešto pogrešno rekla? Da li je ljut? Da li mu više nije stalo ili samo nema vremena?

Otvoreno odbijanje može zaboleti veoma snažno, ali makar donosi informaciju. Ćutanje je ne donosi. Ono ostavlja prostor za različita tumačenja, zbog čega se misli često vraćaju na isti događaj. Psihološka istraživanja ovakvo ponašanje najčešće proučavaju kao ostrakizam, odnosno iskustvo da smo ignorisani ili isključeni.

Ignorisanje ugrožava osećaj pripadanja

Ljudima je važno da osete da su primećeni, prihvaćeni i uključeni u odnose sa drugima. Zbog toga čak i kratko iskustvo ignorisanja može izazvati neprijatnost, tugu ili ljutnju. Istraživanja ostrakizma pokazuju da on može ugroziti nekoliko osnovnih psiholoških potreba: potrebu za pripadanjem, samopoštovanjem, osećajem kontrole i doživljajem da smo drugima važni. To ne znači da će svako reagovati jednako niti da jedna neodgovorena poruka nužno predstavlja namerno ignorisanje. Ipak, kada se ćutanje ponavlja ili dolazi od osobe koja nam je važna, njegov uticaj može biti znatno snažniji.

U eksperimentalnom istraživanju objavljenom u časopisu Social Psychology, učesnici su bili uključeni u kompjutersku igru tokom koje su ih drugi igrači prihvatali ili ignorisali. Isključeni učesnici prijavljivali su veću ugroženost osećaja pripadanja, samopoštovanja, kontrole i smislenog postojanja. Posebno je zanimljivo što se neprijatna reakcija javljala čak i kada su učesnici verovali da ih isključuju pripadnici grupe sa čijim se stavovima izrazito ne slažu. Kasnije istraživanje ponovilo je ove nalaze i pokazalo da posledice ignorisanja nisu značajno slabije ni kada ono dolazi od izrazito omražene grupe.

Kada nema objašnjenja, ostaje neizvesnost

Jasno odbijanje poručuje nešto što nam se možda neće dopasti, ali nam omogućava da razumemo situaciju. Kod ignorisanja nije jasno šta druga osoba misli, zbog čega ćuti i da li je odnos završen. Upravo ta nedorečenost može održavati pažnju usmerenu na neprijatan događaj.

Eksperimentalna studija o povezanosti ostrakizma i neizvesnosti pokazala je da su učesnici koji su bili isključeni brže prepoznavali reči povezane sa neizvesnošću nego neutralne pojmove. Rezultati ukazuju na to da iskustvo ignorisanja čini misli o neizvesnosti dostupnijim, odnosno da ih lakše pokreće. Studija, međutim, nije dokazala da će svaka osoba zbog ignorisanja dugo razmišljati o istom događaju niti da je neizvesnost jedini razlog zbog kojeg ćutanje boli.

„Seen“ nije dokaz da nas neko namerno kažnjava

U digitalnoj komunikaciji neizvesnost je još veća. Možemo videti da je poruka pročitana, ali ne znamo zašto odgovor nije stigao. Osoba možda ne zna šta da kaže, nema vremena, emocionalno je preopterećena, želi da izbegne razgovor ili zaista namerno uskraćuje odgovor.

Zato nije psihološki opravdano svaki „seen“ nazvati manipulacijom, emocionalnim zlostavljanjem ili dokazom da nekome nije stalo. Jedan slučaj ćutanja nije dovoljan da zaključimo šta je nečija namera. Važniji su obrazac ponašanja, trajanje, odnos među ljudima i ono što se dogodilo pre prekida komunikacije.

Zašto počinjemo da krivimo sebe

Kada nemamo objašnjenje, pokušavamo sami da ga pronađemo. Neki ljudi tada preispituju svaku rečenicu, traže skrivenu grešku ili zaključuju da sa njima nešto nije u redu. Takva reakcija može biti izraženija kod osoba koje su posebno osetljive na odbacivanje ili iza sebe imaju iskustva nestabilnih i nepredvidivih odnosa. Ipak, ćutanje druge osobe samo po sebi nije dokaz naše krivice niti pouzdana procena naše vrednosti.

Ako je odnos važan, najkorisnije je jasno i mirno pitati šta se događa. Ukoliko odgovor izostane, ostaje činjenica da druga strana trenutno ne učestvuje u komunikaciji. To možda ne donosi objašnjenje koje želimo, ali sprečava beskrajno traženje odgovora koji jedino druga osoba može da pruži.

Ćutanje, dakle, ne boli nužno više od otvorenog odbijanja. Ono može biti teže za podnošenje zato što istovremeno ugrožava osećaj pripadanja i ostavlja nas bez jasnog objašnjenja. Otvoreno „ne“ zatvara jedna vrata, dok nas ignorisanje ponekad ostavlja da stojimo ispred njih i pitamo se da li su uopšte zatvorena.

(eKlinika.rs)