Ona je jaka. Previše jaka da bi tražila pomoć, žena tiho nezadovoljna životom izgleda kao neko ko je najorganizovaniji. Ali ponekad su ljudi koji takav utisak ostavljaju upravo oni kojima je podrška najpotrebnija.
Žena je ta koja sve drži na okupu, koja kao da nikada ne puca pod pritiskom. Ali snaga može da prevari. Žena može da nosi težinu sveta na svojim plećima i da ipak oseća da se iznutra raspada. Neće tražiti pomoć, ne zato što joj nije potrebna, već zato što je ubeđena da sve mora sama da reši. Lako je pretpostaviti da ako neko ne kaže da mu je teško, mora da je dobro. Da ako nastavi da se pojavljuje, smeje se i radi ono što treba, mora da je u redu. Ali to nije uvek tačno.
Ona je stalno zauzeta da ne bi previše razmišljala
Ona uvek ima nešto da radi. Posao, obaveze, porodične obaveze – njen raspored je prepun i retko usporava. Na prvi pogled izgleda da je samo produktivna, možda čak i napredna. Ali ako bolje pogledate, primetićete da nikada sebi ne daje trenutak da udahne. Jer ako stane, makar i na sekund, misli počinju da se roje.
Stalna zauzetost jedan je od najlakših načina da ignoriše ono što se zaista u njoj dešava. Ako je svaki sat ispunjen obavezama i distrakcijama, nema više vremena za obradu emocija ili suočavanje sa onim što je čini nesrećnom. Možda čak i ne shvata da to radi. Ali duboko u sebi, deo nje zna da će, ako uspori, morati da se suoči sa osećanjima sa kojima još nije spremna da se nosi.
Uvek kaže da je dobro, čak i kada nije
Ona se nikada ne žali. Koliko god posla da ima, koliko god da se oseća iscrpljeno, ona samo nastavlja dalje. A ako je pitate kako je, odgovor je uvek isti: „Dobro sam.”
Za ovakvu ženu, nemoguće je da kaže da nije dobro. Ona ne želi da bude teret, ne želi da izgleda slabo. Ubeđuje sebe da drugi ljudi imaju veće probleme, da njena osećanja nisu bitna. Umesto da se otvori, ona sve to drži u sebi i nada se da niko neće primetiti.
Ona se smeje, ali smeha nema u njenim očima
Ona zna da se smeje u pravim trenucima. Ona priča viceve, uključuje se u razgovore, čak je i uverljiva svojim humorom. Većini ljudi ona deluje bezbrižno, opušteno. Ali ako pažljivo pogledate, ako zaista obratite pažnju – primetićete da nešto nedostaje.
Ovakva žena ne pokušava nikoga da prevari. Ona želi da se oseća bolje; ona želi da bude prisutna. Ali kada joj nešto u njoj ne da mira, radost postaje nešto što imitira umesto nečega što istinski doživljava.
Ima problema da zaspi, bez obzira na to koliko je umorna
Ljudski mozak je aktivniji noću nego danju. Kada je sve tiho, kada više nema ometanja, tada misli postaju glasnije.
Ona je iscrpljena. Trčala je na sve strane ceo dan, završavala obaveze, vodila računa da su svi ostali u redu. Njeno telo vapi za odmorom, ali u trenutku kada legne, um joj to ne dozvoljava. Misli počinju da se roje – stvari koje je rekla, stvari koje nije rekla, stvari koje je trebalo da uradi drugačije. Ponovo proživljava razgovore, preterano analizira trenutke, izdvaja svaku malu grešku.
A najgori je deo taj što misli da je to normalno, kao da je buđenje sa osećanjem istog umora kao kada je legla u krevet nešto što treba da prihvati.
I opet ništa neće reći. Proći će kroz još jedan dan, popiti još jednu šolju kafe, pretvarati se da je dobro. Ali duboko u sebi, ona zna – odmor ne bi trebalo da bude kao bitka koju stalno gubi.
Izbegava ozbiljne razgovore o sebi
Odličan je slušalac. Satima će sedeti s vama, pustiti vas da se izjadate o svojim problemima, ponuditi prave reči u pravom trenutku. Ona zna šta treba da uradi da bi ljudi osetili da ih sluša, kako da bude prisutna kada je potrebna.
Ali kada se razgovor skrene na nju – kada neko pita kako se zaista oseća – ona menja temu, šali se, vraća fokus na sagovornika. A na insistiranje daje nejasne odgovore, nešto što zvuči dovoljno ubedljivo da razgovor može dalje da se nastavi.
One ne žele da priznaju da nemaju sve pod kontrolom. Pustiti ljude blizu znači je rizikovati osudu, ili još gore, sažaljenje. Žena kao što je ova nije ni hladna ni distancirana – samo je naučila da je sigurnije da bude jaka, ona koja sluša, a ne ona koja treba da se čuje.
Ali tišina ne znači da je sve u redu. Ponekad je to najglasniji znak da nešto nije kako treba.
Oseća se udaljeno od stvari koje je volela
I dalje obavlja uobičajene aktivnosti. Ali nešto izgleda drugačije – kao da se iskra koja je nekada postojala ugasila.
Nekada je možda volela da čita, ali sada uzima knjigu i bulji u istu stranicu ne upijajući reči. Možda ju je muzika nekada činila živom, ali sada samo ispunjava tišinu. Stvari koje su joj nekada donosile radost deluju daleko, kao da pripadaju nekome ko je nekada bila.
Ova žena ne prestaje da radi ono što voli jer to želi. Ona prestaje jer je, negde usput, radost postala nešto što više ne može da dosegne. Čak i ako primeti da se to dešava, neće ništa reći – jer kako objasniti gubitak dela sebe kada ni sama ne zna gde je otišao.
Oseća se tako umorno da to ni san ne može da popravi
Postoji vrsta iscrpljenosti koja prevazilazi samo potrebu za odmorom. Ne radi se o tome koliko sati spava ili koliko kafe ujutru popije. To je dublje od toga – kao težina u kostima, težina koju nosi svaki dan.
Ona se budi umorna. Oseća se iscrpljeno pre nego što je dan zaista počeo. Bez obzira na to koliko pokušava da napuni baterije, nikad joj nije dovoljno.
Jer, nije samo telo iscrpljeno, već i sve ostalo. Pretvaranje, držanje svega na okupu, stalni napor da izgleda dobro kada to nije.
Ovakvoj ženi ne treba samo odmor – potrebno joj je olakšanje. Ali traženje pomoći teže je od svega onoga što treba da izdrži, pa ona nastavlja dalje, nadajući se da će jednog dana težina sama nestati.
Na nju se uvek oslanjaju, ali ona nikada ništa ne traži
Ona je prijatelj koji sve ostavlja kada je nekome potrebna. Ona je pouzdana, stabilna, osoba kojoj se drugi obraćaju bez razmišljanja.
Žena kao što je ova neće reći da je preopterećena. Neće reći da je umorna od toga da uvek bude ta koja sve drži na okupu. Ali čak i najjači ljudi imaju svoje granice, a oni koji nikada ne traže pomoć, oni su kojima je najpotrebnija.
