Jaka iscpljenost je podloga za razvoj karcinoma i svih hroničnih bolesti, kaže psihoterapeut Sandra Bjelac

Identitet osobe ne sme da postane „ona je bolesna od raka“, što se, nažalost, često dešava, već „ona je u procesu lečenja“, a taj proces će proći, kaže psihoterapeut Sandra Bjelac

Jaka iscrpljenost i hronični umor mogu da budu okidači hroničnih bolesti i karcinoma. Mnogobrojne obaveze koje ne mogu da stanu u vremenski okvir od 24 sata, dovode do jake iscpljenosti i na kraju bolesti. Rak dojke i dalje je najčešći maligni tumor kod žena u Srbiji — svake godine dijagnostikuje se oko 4.500 novih slučajeva ove bolesti, koja iz korena menja život žene, ali i cele njene porodice. Strah, neizvesnost, strepnja, anksioznost i depresija neizostavni su deo bolesti i procesa lečenja. Moguć je i osećaj ljutnje. Psiholozi napominju da ne reaguju svi isto, ali mnogima, mada ne svima, biće potrebna odgovarajuća psihosocijalna podrška.

Rak dojke je izlečiv kada se otkrije na vreme

Preporučujemo

Lekari ističu da je rak dojke izlečiva bolest ako se otkrije na vreme. Prevencija je ključna, ali i sami preventivni pregledi kod zdravih žena mogu biti praćeni intenzivnim strahom. U takvim situacijama podrška okoline je neophodna. Nekada pravi razgovor u pravo vreme može značajno da pomogne osobi da lakše nosi teret bolesti. Psihološka podrška trebalo bi da počne ne kada pacijentkinja dobije dijagnozu, već još dok čeka ispred ordinacije na prve analize, ističu psiholozi.

— Prevencija počinje pre nego što uopšte posumnjamo na bolest. Bitan je način života. Žene su često opterećene prevelikim obavezama, vrlo često i preko granica svojih mogućnosti. U takvim okolnostima dovodimo sebe do stanja iscrpljenosti, koje je idealna podloga za razvoj ne samo raka dojke, već i drugih vrsta karcinoma i hroničnih bolesti — rekla je Sandra Bjelac, specijalista socijalne rehabilitacije i psihoterapeut, na panelu „Rak dojke ne bira! Biraj prevenciju“, u organizaciji portala eKlinika.

Kada bi trebalo da počne psihološka rehabilitacija?

Psiholozi napominju da je važno da negujemo mentalno zdravlje isto koliko i fizičko. Ipak, mnogi ljudi nemaju "vremena" da razmišljaju o psihološkom aspektu zdravlja.

— Telo ne može da se leči bez duše, kao što ni duša ne može da se leči bez tela. To je jedno jedinstvo i kada vodimo računa i o telu i o duši, šansa za pojavu bolesti je manja. Ipak, ako do bolesti dođe, psihološka rehabilitacija trebalo bi da počne odmah, u trenutku kada se posumnja na bolest. Žena bi već tada trebalo da bude uključena u rad sa stručnjacima, jer je onkološko lečenje vrlo invazivno i ostavlja posledice ne samo na telo, već i na porodicu, kao i na finansije. Ipak, psiholog nije potreban svakom onkološkom pacijentu, niti će svi pacijenti reagovati na isti način — objašnjava Bjelac.

Bolest kao poziv na promenu

Pacijentima je potrebna emocionalna, ali i informativna, socijalna i finansijska podrška. Važno je da žena na vreme dobije sve informacije o lečenju i njegovim posledicama.

— Neće svaki slučaj raka dojke dovesti do mastektomije, ali neke žene će je ipak imati. Njima će biti potrebna i fizikalna terapija, možda i promene na radnom mestu. Sve ove informacije su korisne jer ne jačaju samo ženu, već i celu porodicu, koja mora da se reorganizuje i planira budućnost na drugačiji način. Maligna bolest može biti i poziv na promenu — ne u smislu „dižem ruke od svega“, već u smislu da preispitam da li su mi prioriteti bili ispravni. Najvažnije je da osoba ne izgubi svoj identitet i da ne uđe u ulogu isključivo pacijenta — ističe Bjelac.

„Ona ima rak“

Nakon prve faze šoka, javljaju se intenzivne emocionalne reakcije koje su teške i za samu ženu koja se leči od raka dojke, ali i za članove njene porodice, koji se tada preispituju i reorganizuju.

— Samom bolešću osoba ne gubi svoje uloge — bilo da je profesor, lekar, roditelj, supružnik, prijatelj ili ćerka. Bitno je da se trudimo da te uloge sačuvamo, bez obzira na to što je bolest prisutna. Identitet osobe ne sme da postane „ona je bolesna od raka“, što se, nažalost, često dešava, već „ona je u procesu lečenja“, a taj proces će proći — kaže Bjelac.

Kako najlakše možemo da pomognemo osobi koja se leči od raka?

Psihoterapeuti često upozoravaju da fraze poput „sve je iz glave“ ili „budi pozitivna“ nisu korisne za pacijente koji se leče od raka. Takav pristup može izazvati nezadovoljstvo, ljutnju ili povlačenje u sebe.

Umesto floskula, mnogo je korisnije ponuditi konkretno — svoje vreme. Na primer, bolje je da osobu otvoreno pitate da li joj je potrebna pomoć — pri kupovini, pripremi obroka, čuvanju dece. Ova praktična podrška može biti od izuzetnog značaja za pacijenta koji se još uvek oporavlja od neželjenih efekata terapije.