Zašto neki ljudi nikada ne zaboravljaju uvrede i šta se zapravo događa u mozgu onih koji to dugo pamte

Neki ljudi posle svađe nastave dalje kao da se ništa nije dogodilo. Drugi će i godinama kasnije tačno pamtiti pogled, ton glasa i rečenicu koja ih je povredila. Dovoljno je da neko pomene određenu osobu ili situaciju i emocija se vraća gotovo istim intenzitetom kao prvog dana.

Psiholozi već dugo pokušavaju da objasne zašto pojedini ljudi mnogo dublje i duže pamte neprijatna iskustva. Danas odgovor sve više dolazi iz kombinacije psihologije i neurologije. Nije reč samo o karakteru ili „slabim živcima”. Način na koji pamtimo uvrede povezan je sa radom mozga, hormonima stresa, anksioznošću i ranijim životnim iskustvima.

Mozak ne pamti sve podjednako

Ljudski mozak svakog dana obradi ogromnu količinu informacija, ali ne ostaje sve trajno sačuvano. Da bi nešto ostalo duboko urezano u pamćenje, mozak mora da proceni da je događaj važan.

Tu ključnu ulogu ima amigdala, deo mozga zadužen za obradu emocija, naročito straha, pretnje i emocionalnog bola. Kada doživimo uvredu, poniženje ili odbacivanje, amigdala šalje signal da je situacija značajna. Telo tada oslobađa hormone stresa poput adrenalina i kortizola, a upravo oni pomažu da se uspomena jače „zaključa” u memoriji.

Zato ljudi često ne mogu da se sete šta su radili prošlog utorka, ali mogu do detalja da opišu trenutak kada ih je neko javno ponizio pre deset godina.

Naučna istraživanja potvrđuju da emocionalno intenzivni događaji ostavljaju mnogo jači trag u pamćenju nego neutralna iskustva, upravo zbog veze između amigdale i centara za memoriju u mozgu.

Zašto su neki ljudi osetljiviji na uvrede

Nisu svi mozgovi isti kada je reč o obradi negativnih iskustava. Kod osoba koje imaju pojačanu anksioznost ili su sklone preteranoj brizi, mozak je često „podešen” da više pažnje obraća na potencijalne pretnje.

To znači da će jedna neprijatna rečenica imati mnogo veću težinu nego kod nekoga ko emocionalne konflikte doživljava površnije. Psiholozi taj fenomen objašnjavaju kao prirodnu sklonost mozga da negativne događaje doživljava intenzivnije od pozitivnih. Zbog toga jedna kritika može da zaseni deset komplimenata.

Kod takvih osoba često postoji i pojačana potreba za analiziranjem prošlih situacija. U glavi se iznova vraćaju razgovori, zamišljaju drugačiji odgovori i pokušava da se pronađe objašnjenje za tuđe ponašanje. Taj proces naziva se ruminacija.

Kada mozak ne prestaje da „premotava” događaj

Ruminacija, kada čovek iznova „premotava” neprijatne situacije, analizira ih i ne uspeva da ih mentalno ostavi iza sebe, je jedan od glavnih razloga zbog kojih neke uvrede ostaju žive godinama. Što se osoba češće vraća neprijatnoj situaciji, mozak je dodatno učvršćuje.

Drugim rečima, svaki put kada ponovo proživljavamo neprijatan događaj, naš mozak ga delimično doživljava kao novo iskustvo. Zato stare uvrede mogu izazvati gotovo identičnu reakciju kao prvog dana: ubrzan puls, napetost ili osećaj besa.

Istraživanja pokazuju da upravo to stanje može povećati nivo stresa i rizik od pojave anksioznosti i depresivnih simptoma... U tom slučaju mozak zapravo pokušava da „reši problem”, ali često postiže suprotan efekat. Umesto smirivanja emocija, dolazi do njihovog stalnog obnavljanja.

Trauma menja način na koji pamtimo

Posebno snažno pamćenje neprijatnih iskustava često imaju ljudi koji su ranije prolazili kroz emocionalno teške situacije. Detinjstvo puno kritike, odbacivanja ili nepredvidivih odnosa može ostaviti trag na nervnom sistemu. Takve osobe često razvijaju pojačanu emocionalnu budnost. Njihov mozak brže registruje znakove mogućeg odbacivanja ili poniženja, čak i kada opasnost objektivno nije velika. Zato obična primedba nekome može zvučati kao ozbiljan napad.

Neurologija otkriva da dugotrajni stres menja način na koji mozak obrađuje emocije i formira uspomene. Kortizol, hormon stresa, igra važnu ulogu u tome da se negativna iskustva snažnije urezuju u memoriju.

Ljudi ne pamte događaj, već osećaj

Zanimljivo je da sećanja nisu objektivni snimci stvarnosti. Ljudi često ne pamte samu situaciju onako kako se dogodila, već emociju koju su tada osećali. Zbog toga dve osobe mogu imati potpuno različito sećanje na isti sukob. Jedna će ga doživeti kao prolaznu raspravu, dok će druga godinama nositi osećaj poniženja ili izdaje. Emocije praktično postaju „filter” kroz koji mozak čuva uspomene.

Može li mozak da nauči da pusti prošlost?

Dobra vest je da mozak nije statičan. Način na koji obrađujemo uspomene može da se menja tokom života. Psihoterapija, rad na emocionalnoj regulaciji, smanjenje anksioznosti i prekidanje začaranog kruga ruminacije mogu pomoći da stara iskustva postanu manje bolna. To ne znači da će čovek zaboraviti šta mu se dogodilo, već da uspomena više neće izazivati isti emocionalni udar.

Stručnjaci zato naglašavaju da problem nije u samom pamćenju. Problem nastaje kada mozak nikada ne dobije signal da je opasnost prošla i da više nema potrebe da stalno drži stare rane „otvorenim”.

(eKlinika.rs)