Sitnice koje bake i deke rade, a koje njihovim unucima postaju uspomene za ceo život

Kad malo zastanemo i vratimo film svog detinjstva, shvatamo da se najživlje uspomene ne vezuju za skupe igračke ni velika putovanja. Najdublji trag ostavile su sitnice, trenuci koji su tada delovali sasvim obično, ali su nas grejali na neki poseban način. Tek kasnije razumemo da je mnogo toga došlo od naših baka i deka.

Psiholozi te trenutke zovu emocionalnim otiscima, a mi bismo pre rekli da su to mali rituali zbog kojih smo se osećali viđeno, važno i bezbedno. Oni su mnogo više od sećanja. Oni su temelj onoga što postanemo, način na koji kasnije pružamo ljubav i trenutak na koju se vraćamo kad odrasli život postane previše.

Preporučujemo

Bake i deke imaju neku svoju posebnu tišinu i tempo koji deci toliko prija. Nigde se ne žuri. Pogled im je mekši. Srce šire. Ljubav mirnija. I baš zbog toga od svega naprave priču koja traje ceo život.

Ovo je devet sitnica koje oni rade, obično nesvesno, a koje mi, kao njihovi unuci, nikada ne zaboravljamo.

1. Mali rituali koji se ponavljaju

Kod mnogih od nas se tačno znalo: najpre komadić čokolade iz fioke koja je bila samo za nas, pa onda odlazak do dvorišta da vidimo „šta su ruže uradile danas“. Kod nekih je to supa nedeljom, kod drugih odlazak do parka ili zajedničko gledanje iste emisije.

Nije važan sam ritual, već to što je uvek isti. Detetu to znači jedno: ovde pripadam, ovde je sve sigurno, ovde me vole.

Godinama kasnije, samo se setimo tog mirisa, tog zvuka, tog malog crvenog stolnjaka... i bude nam malo lakše.

2. Potpuna pažnja zbog koje smo se osećali jedinstveno

Danas odrasli stalno žure, gledaju u telefone, pola misli je na poslu a pola u kuhinji. Bake i deke, međutim, imaju vreme. Kada razgovaraju sa nama, oni nas gledaju u oči. Kad nas slušaju, zaista čuju. Kad nas zagrle, ne žure da nas puste.

Ta vrsta pažnje uči nas šta znači biti voljen. Postaje osećanje koje kasnije tražimo u svim odnosima.

3. Priče iz prošlosti koje mirišu na vreme koje nismo živeli

I danas pamtimo priče o tome kako su naši roditelji bežali sa časa, kako se nekada sušilo voće na suncu, kako su izgledala letovanja bez interneta i kako se igrala „škola“ u dvorištu.

Takve priče stvaraju osećaj pripadnosti. Povezuju prošlost i sadašnjost i daju nam koren koji ničim ne može da se zameni. Uče nas ko smo i zašto je važno čuvati te niti.

4. Dodir koji umiruje

Topla ruka na ramenu, zagrljaj koji traje sekund duže, držanje za ruke dok prelazimo ulicu... Koliko puta smo se u tim trenucima osećali potpuno sigurno, a da to nismo ni umeli da objasnimo.

Deca taj dodir pamte zauvek. Čak i kada bake i deke više nisu tu, sećamo se kako su im ruke bile mekane, kako su nas tapšali po leđima dok tonemo u san. To postaje emocionalna mapa sigurnosti.

5. Životne lekcije skrivene u najobičnijim stvarima

Nisu držali velike govore. Samo su radili ono što treba:

• sadili paradajz i učili nas strpljenju
• krpili staru igračku umesto da kupe novu
• pozdravljali komšiju svakog jutra
• učili nas da se zahvalimo, da čekamo red i da budemo blagi

Mi mnogo više pamtimo kako su odrasli živeli nego šta su govorili. Zato se ove lekcije urežu duboko.

6. Kad traže našu pomoć, daju nam osećaj da smo važni

Sećamo se kako bi neke bake rekle „Hajde ti izaberi krompir, ti to najbolje znaš“. A mi bismo se odmah uspravili, kao da radimo najvažniji posao na svetu.

Bake i deke znaju moć tih malih zadataka. Tako nam poručuju: verujem ti, tvoj izbor je bitan, ti si sposoban. To je početak izgradnje samopouzdanja koji traje čitav život.

7. Prostor u kom možemo da budemo potpuno ono što jesmo

Kod njih nikada nismo morali biti savršeni. Nismo morali biti najbolji. Nismo morali potiskivati radoznalost ni glumiti ozbiljnost da bismo bili prihvaćeni.

Bake i deke vole dete onakvo kakvo jeste: glasno, radoznalo, tvrdoglavo, povučeno ili nestašno. Ta sloboda, to „možeš biti ti“, stvara osećaj lične vrednosti koji se kasnije teško naruši.

8. Jednostavne hobije pretvaraju u magiju koju pamtimo ceo život

Kolači koji mirišu na detinjstvo, karte koje šuškaju pod prstima, zvuk makaza dok se seče konac, miris zemlje dok se presađuje cveće...

Sve su to uspomene koje traju duže od bilo koje igračke. Ti tihi trenuci sa bakama i dekama uče nas prisutnosti. Pokazuju da sreća stanuje u jednostavnim stvarima.

9. Njihova kuća je najmirnije mesto u našem svetu

Možda je najveća tajna u tome što kod njih vreme sporije teče. Uvek je bilo mesta za razgovor, za igru, za pauzu. Niko nije vikao sa vrata. Niko nije jurio da stigne nešto „preko reda“.

Ta stabilnost, ta tišina, ta blagost — to je nešto što se duboko ureže. To je osećanje sigurnosti koje kasnije tražimo u sebi kada nam je teško.

Na kraju: najmanji trenuci stvaraju najveća sećanja

Bake i deke retko znaju koliko utiču na naše živote. Oni ne planiraju da stvore uspomene, one se same dogode, tiho i nenametljivo.

A mi nosimo sve to kao nevidljivu zaštitu: njihove mirise, njihove reči, njihove rituale, njihovu tišinu.

Ako još uvek imamo baku ili deku – čuvajmo te trenutke. A ako odgajamo dete, možda je dovoljno da ponekad usporimo, poslušamo, ponovimo male rituale, stvorimo mir.

Jer deca neće pamtiti velike poklone ni savršene izlete.
Pamtiće ruke koje su njihove držale.
Mirise iz kuhinje.
Priče koje su čuli stotinu puta.
I glas koji je rekao: „Dođi, sedi pored mene.“

To su uspomene koje traju ceo život.

Ako zatvorite oči, koji miris, zvuk ili ritual vaših baka i deka prvi oživi u sećanju? Podelite ga s nama – možda nečiji dan učinite lepšim.

(eKlinika.rs)