Smrt je deo života i izvesnost kojoj ne možemo pobeći. Naši mudri preci u nasleđe su nam, pored ostalog zlata vrednog, ostavili i rečenicu koja bi sa psihoterapeutskog pogleda na gubitak mogla da se koristi kao alat u procesu prihvatanja: „Samo neka ide po redu“. Sagovornica eKlinika portala Sanda Rašković Ivić čula ju je ne jednom od oca Jovana Raškovića, psihijatra i političara, jednog od najumnijih ljudi sa prostora nekadašnje države. A niko zdravog razuma ne očekuje da bi nešto tako moglo da se dogodi ni u najcrnjim lavirintima strahova za bližnje.
Sanda Rašković Ivić: Tri smrti, misija koju su iznedrili gubici i put do suštine
Nažalost, često ne ide po redu.
Tada tiho, da ne čuje onaj kome se desilo, šapućemo „Ne daj Bože nikome“. Sanda Rašković Ivić, u takvoj situaciji je pre svega kao čovek od krvi i mesa i majka, ali i psihijatar i psihoterapeut, stegla srce i razum pretočivši ličnu životnu tragediju gubitka deteta u misiju. Knjiga „Život ide dalje“ (Vukotić media, 2024) samo je jedan od povoda za razgovor, koji će, nadamo se, pomoći mnogima da makar pokušaju da se otrgnu crnim mislima i ne dozvole da im tuga, koja je normalna kada izgubimo blisku osobu, pobedi ljubav i život.
U slučaju moje sagovornice krug se zatvorio, po sujeverju, sa tri smrti. I to za nešto manje od godinu i po dana. Najpre je otišao suprug Aleksandar, pa na tragičan način sin Jovan sa 25 godina. Konačno, treći gubitak u nizu ostavio je bez majke Tanje.
„Kuća liči na kapelu, stalno gori kandilo, mama ide svaki drugi dan na groblje“ – rekao je moj sin svom najboljem drugu (iz knjige „Život ide dalje“)
Ako psihijatar želi da to bude sebi ili bližnjima, od tog posla nema ništa
Sve živ čovek preživi, ali kako se stvarno ne umre od tuge kada iznenada, na tragičan način ode dete? Da li je nekome, kome su problemi mentalog zdravlja struka lakše ili teže?
Postoji li neko „dugme“, mehanizam, koji možemo da aktiviramo da ne svisnemo od bola i da li ga je Sanda Rašković Ivić upotrebila da pomogne sebi?
– Odmah da vam kažem: ako čovek hoće sam sebi ili svojim bližnjima da bude psihijatar, od tog posla nema ništa i to je propala stvar. Ono gde je meni moja struka i moje psihijatrijsko obrazovanje pomoglo, jeste da barem nakon nekog vremena mogu da shvatim šta mi se dešava, kroz šta ja to prolazim. Kad vas obori prvi udar bola, vi ne shvatate apsolutno ništa. A onda, nakon nekog vremena, kao iz nekih podvodnih struja svesti javlja vam se vaše znanje. Onda prepoznajete sebe u nekim ljudima koje ste lečili, sa kojima ste razgovarali, koji su vam se javljali jer su kroz to prolazili. Prepoznajete sebe u onim delovima knjiga iz kojih ste učili i iz kojih ste savetovali upravo ljude koji su vam dolazili u ordinaciju. Utoliko je meni to pomoglo. Pre svega, pomoglo mi je u saznanju da sva osećanja treba pustiti napolje, da izađu – kaže u ekskluzivnom razgovoru za eKlinika portal Sanda Rašković Ivić, i dodaje da je u pitanju složeni spektar emocija:
Nema gubitka bez bola, ali ni bola bez ljubavi: Sanda Rašković Ivić o paradoksu knjige „Život ide dalje“
– Bilo da se radi o besu, velikom osećanju tuge dominantnom u slučaju gubitka ili velikom osećanju boli – sve to mora da izađe iz vas. Iako je ova knjiga pisana o bolu zbog gubitka, budući da nema gubitka bez bola, ona sama nije apoteoza bola već apoteoza ljubavi, jer vi ne možete da osetite bol ako niste voleli. Ne može da vas boli gubitak ako vam taj neko na ovaj ili onaj način nije mnogo značio ili ako vam je ta situacija bila nevažna. Tada boli nema. Dakle, ljubav mora da bude u korenu svega. A gde je ljubav u korenu svega i gde je sve umotano u ljubav, pa je i taj bol takođe umotan u ljubav, tu je i život. Tako gledano, knjiga, iako to možda paradoksalno zvuči, slavi život – konstatuje Rašković Ivić.
Autor ovog teksta kao preporuku dodaje lični utisak: „Život ide dalje“ nije samo autentično svedočanstvo, već i emotivan, iskren, stručan, a opet lako razumljiv vodič za preživljavanje kada nas raznese tuga zbog nečije smrti ili drugog traumatičnog gubitka ili događaja (smrt kućnog ljubimca, razvod, bolest, otkaz, druge damatične intimne ili društvene okolnosti…).
Naše društvo je i dalje duboko stigmatizovano: Može li se posle tako dramatičnog gubitka biti srećan
U duboko stigmatizovanom društvu kakvo je naše, koje pliva u otuđenosti, pritiscima društveno poželjnih normi i modela ponašanja, stidu i zabašurivanju problema „pod tepih“, samoubistvo člana porodice visoko je na listi tema o kojima se ćuti. Ćuti se i o bolesti, o razvodu, finansijskim problemima, robuje imperativu savršene slike koju ostavljamo drugima u konzumerističkom društvu i nameću merila po kojima drugi daju sebi za pravo da sude o tome radujemo li se i patimo li koliko se to od nas očekuje.
Iako je Sanda Rašković Ivić odlučila da ne ćuti o svom iskustvu, dva su pitanja oko kojih sam se dugo lomila je li u redu uopšte postaviti ih. Da li joj je bilo teže da se sa gubitkom sina nosi zbog toga što je psihijatar i može li neko ko je to preživeo biti srećan?
– Mi jesmo društvo stigme i duboke sramote. To je tačno i ja to jesam osetila na svojoj koži. Niko prema meni nije bio zao niti maliciozan, ali su ljudi svojim nespretnim istupanjem kada me sretnu na ulici nesvesno pokazivali koliko su kod nas određene stvari i pojave užasno stigmatizovane. Nakon užasnih gubitaka i boli koje sam imala, mislim da ja nemam taj kapacitet za punu sreću. Ali, naučila sam da u određenim trenucima mogu sebi da pustim da to budem. Ja sam ranije bila srećna osoba u celoj biti svog postojanja. Sada to više nisam, ali sam, recimo, srećna u malim stvarima i u onim malo većim, kao što je sreća mojih unuka. Srećna sam kad vidim kako rastu, da su zdravi. Kad me nasmeju, kad ih vidim svu trojicu zajedno, onda sam srećna što ih imam, zahvaljujem se Bogu što su oni tu. To je onda za mene sreća – odgovara Rašković Ivić.
„Jovan je isti neodoljivi osmeh i mio pogled koji je imao u detinjstvu sačuvao do kraja“ (Iz knjige „Život ide dalje“)
Tuga ima svoj „rad”: Kako se ne zaglaviti u njoj dok prolazimo kroz faze gubitka?
Naravno, daleko od toga da je bilo jednostavno stići do povremenih momenata sreće. Radi se o procesu u kome se neki zaglave, a u istom iskušenju je bila i Rašković Ivić. Upravo o tome piše na početku knjige „Život ide dalje”, objašnjavajući sve o fazama tuge, koja, kako kaže, ima svoj „rad“. Mišljenja je da će tako čitaoci moći da razumeju i ono što čitaju i to kroz što je prolazila, kako bi ta saznanja mogli da primene i iskoriste u kritičnom trenutku. Detaljno nas vodi od prve – faze poricanja, neverice. Tada još u šoku govorimo „nije moguće da se to desilo“, i pored činjenica poričemo događaj.
Sledi, navodi Rašković Ivić, faza besa. Tada smo besni i na osobu koja je umrla, i na same sebe, i na druge u lancu (doktore, veterinare, sudbinu…), konačno i na Boga. Potom dolazi jedna interesantna faza – faza cenkanja, u kojoj mimo razuma pravimo nemoguće pogodbe i „dilove“ zbog nerealne želje da popravimo nepopravljivo. Tada bismo pristali na dogovor i sa samim crnim Đavolom, samo da se sve promeni.
Konačno, objašnjava psihijatar, sledi faza tuge. Tada se mnogo plače, a ljudi se povlače iz spoljnog sveta. Prisutan je gubitak volje, tužno raspoloženje, koje može da ide čak do depresivnog.
Iz porodične arhive, sa sinom Jovanom i suprugom Aleksandrom (2009. godina) Foto: Sanda Rašković Ivić/privatna arhiva
Kad se iz tuge razvije prava depresija, prijatelji ne pomažu
– Ukoliko taj deo dugo potraje i ukoliko se iskomplikuje sa mislima o samouništenju ili o gubitku samopoštovanja i samopouzdanja, to je trenutak kad se tuga pretvorila u pravu kliničku depresiju i to je moment kad treba potražiti stručnu pomoć. Naravno, u svim ovim fazama treba razgovarati sa svojim bližnjima, članovima porodice, prijateljima… Ali, kad se javi prava depresija, tada morate potražiti pomoć stručnog lica. Tu prijatelji, koliko god bili posvećeni, dragi i zaštitnički nastrojeni, spremni da vas zagrle i saslušaju, ne mogu da pomognu na pravi način. Ne pomaže ni ako ste sami psihijatar. I na kraju, poslednja faza je faza prihvatanja – navodi Rašković Ivić, uz važno objašnjenje:
Faza prihvatanja ne znači zaborav, niti izdaju
– Kad govorimo o fazi prihvatanja, ne znači da je to faza zaborava, odnosno da završava zaboravom ili nekakvom izdajom svega onoga što smo sa tom osobom koje više nema imali. To je faza vraćanja u normalnu kolotečinu, kada pronalazimo smisao u životu i ponovo uspostavljamo kontakte sa drugim ljudima. Naravno, ove faze nisu metodske jedinice u predavanju iz psihijatrije, koje obavezno dolaze ovako striktno. One često klize, tako da vi možete jednu fazu da pustite i da mislite aha, dobro, krenuo/la sam dalje. A onda vas neka situacija vrati u prethodnu. Dve faze gde postoji velika verovatnoća da se ljudi zaglave, a što može da bude veoma opasno, jesu faze tuge i besa.
„Druga krajnost je bes, nemir i agresivnost prema roditeljima, koje preživeli brat ili sestra drže krivcima za smrt“ (Iz knjige „Život ide dalje“)
Koliko je trajala njena tuga: „Svaki dan plačem za sinom, ali te suze nisu iste”
I dok je bila aktivni učesnik javnog života u ulozi političara, moju sagovornicu je odlikovala smirenost, pribranost, umerenost. Ostala je ista. Odiše toplinom. O svojim gubicima govori naizgled mirno. Možda je bolja reč dostojanstveno. Kao da to duguje bližnjima, kojih više nema. Tuga joj je sigurno dodala poneku boru i poneku sedu. I dalje je lepa.
Od tragičnog odlaska njenog sina Jovana prošle su tri godine. Pitam koliko je trajala njena tuga i da li je u nekom obliku i dalje prisutna?
– Ja imam momente povremene tuge svaki dan. I svaki dan plačem. Krenu mi suze u nekoj situaciji koja me koja me na njega podseća, ali te suze imaju različit karakter. Ponekad mislim o tome gde sam pogrešila oko mog deteta. I onda mi krenu suze, krene mi osećanje krivice i jedna strašna želja da se vreme vrati unazad, a znam naravno da to nije moguće. Kad idem ulicom i kad vidim sada ova lica mladih, pametnih ljudi, ja u svakom tom licu vidim mog Jovana. I onda mi krenu suze od miline. Od miline. To nije depresija, nije ni osećanje krivice, nego neka milina. Milina što sam ga imala takvog kakav je bio. Milina, u svoj toj tuzi u kojoj ja jesam – priznaje sagovornica eKlinika portala.
„Uzela sam tu ruku, sada hladnu i beživotnu, i poljubila mu čelo.“Čedo moje ljubljeno, nisam te sačuvala“, prošaptala sam, milujući njegovu gustu grivu od kose“ (Iz knjige „Život ide dalje“)
„Unuci nisu zamena za moje dete, ali su mi pokazali gde je smisao”
Konstatuje da je sve to normalno, ali da je najvažnije gledati kako čovek funkcioniše i da li je ponovo u životu našao smisao. Njoj je, sa osmehom dodaje, Bog dao još dece, a posebno je srećna što njena ćerka Ana živi u Beogradu. Tako su joj i tri unuka blizu, što je možda bilo i ključno u njenom vraćanju sebi i životu:
– Oni su moj smisao. Oni su me i odvratili od te strašne tuge i od crnih misli u prvi mah kad sam videla mrtvo telo mog sina na pločniku ispred kuće. Kada se nekoliko meseci kasnije rodio moj treći unuk, najlepši miris bebe je ispunio kuću. Iz nekog Svemira došlo je to malo dete o kome sada treba da vodite računa, došlo je tu da ga pazite i da gledate da bude sigurno. Jedan mali, novi život je krenuo, i ja sam tada shvatila da je upravo život sila i da ide dalje ma šta ja osećala i ma kako se osećala. Naravno, moji unuci nisu zamena za moje dete. Ali oni jesu moj smisao, ono što mi treba, pored toga što sam ponovo uspostavila veze i sa mojim prijateljima.
Introspekcija, krivica, tuga i ego
Jesmo li skloni da tražimo krivca u sebi i kada za to ima i kada nema razloga? Je li to u ljudskoj prirodi?
– Krivica je stvar Super-Ega, odnosno našeg „nad-ja“. Ona postoji kod svakog čoveka, kao osećanje da smo krivi pred strogim ocem, pred Bogom, pa onda i pred samim sobom. Naravno, u toj introspekciji do određene tačke je zdravo videti i sagledati sopstvenu ulogu u nekoj situaciji ili u nečemu što nam se desilo, da li smo i čime tome doprineli. To može i treba da bude jedan kritički pogled na svoj život i svoje delanje. Međutim, ako pređe u samooptuživanje, to je već znak uplovljavanja u melanholiju, odnosno i u pravu depresiju. Isto je i sa tugom zbog gubitka. Šta ću ja sad, kad si ti umro? Kako si mogao to meni da uradiš? Čovek se pita prvo ko je sad, kad nema više tog svog milog i dragog. Znači, kad izgubite roditelja ili oba roditelja, vaš Ego se suočava se s tim da vam niko više neće reći „sine, kćeri, dete moje“ – podseća nas sagovornica eKlinika portala i daje još jedan, Frojdovski pogled na snalaženje u gubitku:
Sve naše emocije su igra Ida, Ega i Super-Ega u ljudskom biću i duši
– Pred ljudima prema kojima možda osećate neku veću bliskost i komociju da možete da iskažete svoja osećanja, vi ćete ih iskazati. A kada vam dođu oni prema kojima imate nekakav strah ili obavezu da pokažete snagu, to nećete uraditi, osobito ako spadate u osobe orjentisane prema obavezi. Ako imate obavezu da budete, kako ja to kažem, funkcija, a ne žena, da budete dobra ćerka, dobra prijateljica, dobra majka, dobar radnik, to je jedna priča. Ali, kada ćete onda doći na red da vi budete vi? Odnosno, kada ću ja doći na red da budem ja? Jasno, sva naša osećanja jesu igra između Ida, Ega i Super-Ega, jer se u nesvesnom delu Ega nalaze i mehanizmi odbrane. Da li ćete vi stvari negirati ili ići na projekciju da su svi drugi krivi a vi niste, ili ćete, kako se to kaže u terapeutskoj praksi imati pomaknuti afekat pa se rasplakati nad sudbinom nekog drugog, a uspeti da zadržite suze kad je vama umro neko drag, zavisi od tipa ličnosti. Možda ćete ići na humor, altruizam ili sublimaciju, što su najzreliji mehanizmi odbrane u Egu, ili se prepustiti Idu i nagonima… Sve se to zajedno kuva u loncu koji se zove ljudsko biće, odnosno ljudska duša.
„Jednom me je prijateljica pitala šta planiram za moj rođendan, a ja sam to doživela kao uvredu i totalno nerazumevanje i rekla joj da nije normalno da slavim svoj rođendan kada više ne mogu da proslavim rođendan onog kome sam dala život, a koji je sada u zemlji“ (Iz knjige „Život ide dalje“)
Pokazati emocije i slabost zapravo je odlika snažnih
U našem još uvek suštinski patrijarhalnom društvu i dalje je prisutan narativ da je pokazati emocije kukavički. I pored „new age“ društvenih trendova, još uvek se osim u velikim gradovima nije mnogo toga drastično promenilo od starih vremena. Tada žensko dete („tuđa večera“) nije smelo da pisne, a dečaci su se pod epskim plaštom čojstva i junaštva učili da nikako ne smeju da pokažu slabost i suze, da ne bi bili kukavice i slabići.
– Mislim da je to osnovni aksiom koji bi trebalo da uđe i u programe vrtića: emocije treba puštati, izražavati. Ako smo ljuti, to treba pokažemo. Ne agresijom, agresija je sasvim druga stvar. Ali ako smo nezadovoljni, treba to da pokažemo. Ako volimo, i to. Da zagrliti nekoga ne bude sramota. Da patnja nije sramota. Sećam se, na primer, kad sam bila devojka, posvađam se sa dečkom, pa patim. I to je patnja, možda naizgled banalna, ali patimo pa sebe tešimo (jao, pa zašto patiš, nije vredan toga, on to nije zaslužio…). Ali i to se krije a nije dobro. Ako puštamo emocije ne znači da smo slabi. To upravo govori o našoj snazi. Snaga je pokazati koliko smo povređeni, koliko smo ojađeni, to će nam u nekom procesu pokazati ko smo. Naravno, nije dobro da se čovek naseli u svoje nezadovoljstvo, svoju tugu ili u svoj bes i u njima zaglavi – ponavlja Sanda Rašković Ivić.
Porodična arhiva puna je momenata ljubavi, koje valja sačuvati kao svetionik budućnosti Foto: Sanda Rašković Ivić/privatna arhiva
Zašto je i za društvo opasno zaglavljivanje u fazi besa
Sagovornica eKlinika portala iz ličnog pravi paralelu sa društvenim okvirom, jer je, navodi, ta veza daleko od nevažne. Mišljenja je da smo kao društvo ostali zaglavljeni u fazi besa nakon velikih tragedija u „Ribnikaru“, Duboni i Malom Orašju, kasnije pada nadstrešnice). Rašković Ivić smatra da je još kod prve velike tragedije trebalo stati, pustiti sve emocije, odtugovati, sagledati gde se nalazimo i šta je to šta nam se dešava. Proživeti tu iznenadnu, ogromnu tugu i izraziti svoje strahove, koji tada, mišljenja je Rašković Ivić, nisu imali nikakve veze sa politikom. Nažalost, kako kaže, nerazumevanje i nedostatak empatije između polarizovanih strana doveli su nas do zaglavljivanja u besu.
„Divna devojčica, Ana Božović, koja je stanovala u istoj zgradi u kojoj sam i ja stanovala sa mojim mužem i sinom, ubijena je.“ (Iz knjige „Život ide dalje“)
S obzirom na to da je rođena u Zagrebu, uz osvrt na političko delovanje i nasleđe oca, profesora Jovana Raškovića, ne može u priči (a to nije učinila ni u knjizi) zaobići 90. godine prošlog veka: ratove, izbeglištvo, sankcije, strahoviti porast kriminala, primitivizma, promenu društvenih vrednosti. Zbog svega navedenog sagovornica našeg portala nema dilemu da smo odavno u kolektivnoj traumi. Nastupila je, prema njenim rečima, inverzija praktično svih vrednosti koje su ranije postojale, uz totalnu anomiju.
Otuđeno konzumerističko društvo pogoduje nestanku empatije i solidarnosti
– Došle su dvehiljadite, koje je obeležila teška tranzicija, pa ubistvo premijera. I opet su se ljudi našli u šoku, ali traume nisu prestale. Društvo bi želelo da bude moderno, ali ga na najgori mogući način guraju u to – otuđenjem. Liberalni kapitalizam je najgora moguća stvar, gde imamo jedan takmičarski duh, manjak empatije, nedostatak solidarnosti u društvu u kome je svako prvo za sebe i svako se spasava onako kako zna. U otuđenom, konzumerističkom društvu, caruju brza zadovoljenja, instant zabava i jedan beskrajni šoping, odnosno trošenje novca. Moderna društva imaju velike prednosti, pre svega funkcionisanje institucija i jednakost svih pred zakonom. Znači, trebalo bi da su žene zaista jednake sa muškarcima i da imaju svoju važnu ulogu u društvu ne samo kao majke i domaćice već kao persone, individue. Nažalost, taj deo kao da je ostao u zapećku. Ovaj drugi, koji se tiče potrošačkog društva i anomije, a rezultira time da nemamo empatije i solidarnosti – to je ostalo, a loše je – smatra Rašković Ivić, koja objašnjava kako se sve reflektuje na mentalno zdravlje pojedinca:
Patologija zajednice i kafkijanski pritisci na psihu
– Prisutan je pomak patologije koja se kreće ka depresivnom i paranoidnom. Depresivnom, gde gubite samopouzdanje i samopoštovanje, bilo kakvu volju. Mislite da je sve besmisleno, a s druge strane imate stalni pritisak kao da vas neko progoni – to je paranoidno. Ponekad imate jedan onako kafkijanski osećaj da ste progonjeni. Nekad vam se čini da vas progone vaši poslodavci koje vidite kao užasno surove, a zapravo samo žele maksimum, koji se i od njih traži. Onda vi počinjete da progonite druge, ulazite u sistem progonjenog progonitelja… Definitivno, pomak ka depresivnom i paranoidnom upravo je zbog osobina svakog modernog društva jako prisutan kod individua. U njemu je najviše, za šta smo takođe primer, postradala empatija koja itekako može da se uspava i pritaji pod naletom borbe za golu egzistenciju. Ona se poslednjih meseci probudila, i to je dobro.
„Sećanje je ljubav i ne znači odustajanje od života“ (Iz knjige „Život ide dalje“)
„Vratila sam se sebi, vratila sam se životu: Ljubav je moj zadatak“
Sanda Rašković Ivić u knjizi jasno naglašava momenat kada je shvatila da mora da se „vrati sebi“.
– To je momenat kada sam osvestila da me stanovanje u tuzi nigde ne vodi i da ono ne može vratiti one koje sam izgubila. Ne može vratiti ni mog muža ni mog sina. Ali ta ljubav koju sam imala sa njima – ona je tu, ona nije nikud otišla. Moj zadatak i moj smisao je da tu ljubav, koja je tu i koju sam dobijala od mojih baka, dedova, oca i majke, od mog sina, prenesem dalje – ističe u ispovesti za eKlinika portal Sanda Rašković Ivić.
