Dušica Selaković (33) je 2022. godine tri meseca pre termina rodila dve devojčice, Ognjenku i Đurđiju, čiji je boravak na ovome svetu trajao svega 4 dana. Da potpuno ne potone u okeanu bola pomogli su joj ljubav prema sinu, suprugu, svim članovima porodice, kojima je znala da je potrebna. I činjenica da je, kako kaže, odgovorna za svoje dete, brak i svoj preostali život. Danas svojim iskustvom pomaže i drugim majkama kojima se dogodila takva tragedija.
Može li se empatija izgubiti ako doživite takav gubitak, umire li za druge oko nas?
Po obrazovanju je master profesor ruskog jezika i književnosti, a po trenutnoj ulozi dvostruka mama i supruga. Dušica je svoju bolnu priču podelila sa čitaocima eKlinika portala dok su njene rane bile još sveže. U međuvremenu je položila jedan od najtežih ispita u takvoj situaciji, osmelila se da postane mama još jednom. Uživa u porodičnom miru oaze u blizini Beograda. Empatična, posvećena, emotivna, u svoje srce prima sve kojima je potrebna topla reč.
Tragedije, smrti i gubici događaju se i planetarno, ali se čini da smo im kao nikada pre izloženi u poslednjih godina i dana. Ne prolaze pored naše sagovornice tek tako. Pogađaju, bole. Mnogi roditelji doživeli su ono čemu se nisu nadali ni u najgorim noćnim morama. Zato je pitamo može li se empatija „potrošiti“ ako doživite ličnu tragediju, ili ona samo dodatno otvori razumevanje za druge koji su imali isti gubitak?
– Ne. Ona se može pojaviti na drugačiji način i izgledati drugačije, pa se neko može činiti mirnim spram onoga što se dešava, a što je i sam, na neki način, doživeo. Sa druge strane, tuđe tragedije mogu pokrenuti naše neodbolovane boli, pa nas navesti da iznova tugujemo, zajedno, kao da smo i sami u svemu novi. Kako god bilo, svako iskustvo u životu čini nas sposobnim da se razumemo i saosećamo sa još većim brojem ljudi. Mogla bih reći da je empatija beskrajna kao ljubav, jer ljubav i stoji kao njena osnova – poručuje Dušica.
Tuga i krivica su normalne, ali ne smeju da preplave: Ljubav ne može umreti, život je večan
Mnogi ljudi koji izgube decu ostanu zarobljeni u crnini misli i tela. Ali, život je živ. Nagon i zakon opstanka tera nas da idemo dalje. Sunce ne prestaje da sija, ptice ne prestaju da pevaju. Kako se prevazilazi osećaj krivice ako postoji želja za životom, lepim željama, čuvanjem starih i stvaranjem nova uspomena?
– Tako što se prvo sebi dozvoli i omogući tugovanje. Vreme (i prostor) za tugovanje je jako važno i potrebnije je od svih vrsta sredstava za smirenje, otupljivanje, omamljivanje i slično. Tuga nije bolest, normalna je pojava jednako kao i radost. Stoga joj, kad se desi gubitak, treba dopustiti da postoji. Proći kroz nju i sve njene faze. Onda, kada se (ponovo) javi želja za životom i lepotom, treba objasniti sebi (ili se podsetiti) da je život večan. Ljubav ne može umreti. Čovek može voleti nekoga ko nije fizički prisutan i biti istovremeno srećan i tužan zbog toga. Nema razloga da sebi zabranjujemo srećne trenutke. Krivica se može javljati, treba i njoj dopustiti da koegzistira sa ostalim emocijama. Preispitati gde leži njen uzrok, ispovediti se, potražiti pomoć psihoterapeuta ako je potrebno, ali ne treba dozvoliti da nas ona parališe. Stvaranje novih uspomena može biti od velike pomoći, jer doprinosi eventualnom prihvatanju nove stvarnosti. Važno je da čovek ne primorava sebe ni na šta, već da radi šta mu srce kaže – iz ličnog iskustva poručuje naša sagovorica.
Kome se obratiti da vas sasluša i razume kada sahranite svoje dete: Kako je nastala Grupa za podršku mamama čijih beba više nema
Nije ove „mudrosti“ Dušica znala, niti naučila odmah. Dug i težak je do njih put. Kaže da je kada se to desilo osećala jaku potrebu da svoju tugu podeli sa onima koji bi mogli da je razumeju. Kako nije znala nikoga kome se dogodilo slično, tražila je po internet forumima i zaista joj se učinilo da je jedina. Drugarice su joj poslale neke strane blogove, gde je bilo priča sličnih njenoj.
U to vreme, priseća se, videla je da Centar za mame traži ideje za aktivnosti koje bi bile od pomoći i javila im se sa baš tom. Tako je uz pomoć podršku Jovane Ružičić na Fejsbuku nastala Grupa za podršku mamama čijih beba više nema. Vodi je nekoliko žena, ali, kako kaže Dušica, nisu sve jednako aktivne u svakom trenutku. Bogu hvala, rađaju se nove bebe i nove nade, a gledaju i da im aktivnost na Grupi ne bude obaveza. Ona, prema rečima sagovornice eKlinika portala, dolazi direktno iz srca i tako i treba da bude.
Kako preživeti: Dobri ljudi, rad rukama, život bez televizora, boravak u prirodi
Na pitanje šta je konkretno njoj bilo slamka spasa da se ne udavi u tom okeanu bola, Dušica Selaković nema dilemu:
– Ljubav i odgovornost. Ljubav prema sinu, suprugu, svim članovima porodice, kojima sam znala da sam potrebna. I činjenica da sam odgovorna za svoje dete, brak i svoj preostali život. Oni koji više nisu sa nama nisu naša odgovornost, verujem da im je dobro i treba ih samo voleti i pominjati. Mnogi ljudi su mi pomogli, i bliski, ali i nepoznati. Pomogle su mi žene iz Grupe, pomažu mi i dalje kad mi dođu teški dani. Trudila sam se i uvek nastojim da u tuđim rečima i postupcima vidim dobru nameru i da promislim na koji način mi te reči mogu pomoći. I zaista oko sebe i imam bezbroj dobrih ljudi. Takođe, rad rukama ima dokazano terapeutsko dejstvo i preporučila bih svima koji nose teško breme da pokušaju bilo šta: pletenje, vajanje, baštovanstvo, vez, šta god im odgovara. Pomogao mi je i pomaže život na selu, bez televizora, izbegavanje stresnih situacija na koje nemam direktan uticaj, boravak i rad u prirodi, druženje sa porodicom…
Majke se na različit način nose sa takvim iskustvom: Kako funkcioniše grupa podrške
Kakva su iskustva žena iz grupe, da li je lakše kada te neko ko je doživeo isto razume, ili ima i onih kojima je teško da o tome govore?
– Nekima je lakše da ćute, nekima pomaže da podele svoju priču i svoja osećanja, a ima i anđela koji se pobrinu da baš svaka dobije reč podrške, saosećanja, savet. Periodično proveravamo kako smo, otvaramo diskusije na važne teme, trudimo se da nabrojimo što više stvari koje su nam bile od pomoći u određenim momentima, pa i da dođemo do nekih univerzalnosti, koje ćemo kasnije lakše deliti sa novim članicama. Postoji i veliki broj žena koje nisu članice grupe iz raznih razloga, ali su mi se javile privatnim porukama da pruže podršku i hvala im na tome – odgovara Dušica Selaković.
Potrebna bolja i organizovanija podrška majkama koje su izgubile decu
Imaju li kod nas majke koje izgube decu sistemsku psihološku pomoć?
Prema saznanjima Dušice Selaković, majke koje izgube decu nemaju ništa. Kako kaže, sistem ih ne vidi, počev od bolnice koja ne zna gde da smesti majke koje izgube bebe i kako da ih tretira, preko poslodavaca i PIO Fonda, do okruženja, koje forsira savremeni imperativ srećnog života plasiran sa društvenih mreža.
– Žena koja tuguje, porodica koja tuguje za detetom ne uklapa se u te okvire i stoga se zaključuje da im je potrebno nekakvo lečenje, „popravljanje“, „vraćanje na staro“, ili, meni najmrskije: da „krenu dalje“. Dok nam sistem ne omogući podršku, treba da je omogućimo jedni drugima. Psiholog nas divno može posavetovati kako da se nosimo sa svojim emocijama, psihijatar može nadzirati naše mentalno zdravlje, što je ponekad potrebno. Ali majci koja je izgubila dete najpotrebnije je da neko skuva i donese ručak (i krišom osmotri jesu li svi jeli), da se neko iskreno pobrine za ostalu decu, da neko bude pored nje i da je sasluša, i da s njom ćuti. Mnoge žene baš ovo nemaju, što je tačka u kojoj mi zakazujemo kao društvo, te ne možemo očekivati ni da sistem koji stvaramo bude bolji. Na Grupi se trudimo da bar virtuelna podrška bude na nivou – otvorena je i iskrena sagovornica našeg portala.
Treba se baviti i tatama, iako imaju drugačije mehanizme: Tri novogodišnje želje za roditelje koji su izgubili decu
A tate koje su doživele gubitak? Da li ih zanemarujemo?
– Mislim da možda imaju drugačije mehanizme i potrebe kad se radi o tugovanju, te da je zbog toga ovakav vid udruživanja kod muškaraca ređi i potencijalno manje odgovarajuć. Mi u Grupi vodimo računa o tatama, iako nas oni ne čitaju. Pozdravljam svaku inicijativu koja bi bila od pomoći tatama, ali, imajući u vidu različitosti, čini mi se da ona mora doći od njih samih – mišljenja je naša sagovornica Dušica Selaković.
Za kraj, pitali smo je za tri novogodišnje želje, kojima se od sveg srca pridružujemo.
- 1. Želela bih da ima više ljubavi među ljudima, jer bi tako svaka tragedija bila podnošljivija.
- 2. Želim da svi roditelji koji su izgubili decu imaju mogućnosti da na miru tuguju, a onda da, bez griže savesti, zagrle svoje bližnje i ponovo osete radost u srcu.
- 3. Volela bih da u budućnosti stvorimo bolje sisteme stvarne, praktične podrške porodicama koje izgube dete.
