Darija je sa dve godine dva puta pobedila rak: Danas je šampionka, dobra osoba, prijateljica i brižna sestra
Naša deca nas uče svakodnevno kako da živimo, da se borimo, kako da problemima pokažemo da nisu jači od nas, da i u najteže bitke ulazimo bez straha. Upravo to je Dušku Popović iz Beograda naučila njena kći Darija, nekada dvogodišnja devojčica sa retkim agresivnim karcinomom, danas višestruka šampionka u ritmičkoj gimnastici i - šampionka života.
Povišena temperatura pripisivana je vrtićkim virusima, loše informacije sa Googla su se "preskakale"...
Ova ispovest nije samo priča o tome kroz šta prolaze roditelji i porodica kada saznaju užasavajuću vest - da dete ima rak. Ona je potresno, ali pre svega motivišuće iskustvo za sve, i zdrave i one koji prolaze kroz neko slično iskušenje: da više cene svaki trenutak sreće i bezbrižnosti sa svojom porodicom.
Preporučujemo
Da li beli luk zaista može da snizi visok krvni pritisak
Zašto je homofobija u porastu, kako se prepoznaje i šta znači za mentalno zdravlje svih aktera
Duška Popović je, kako kaže, po struci i opredeljenju posvećena onome što radi, a privatno supruga i ponosna majka dve devojčice - četrnaestogodišnje Darije i četvorogodišnje Dijane, koje su njen najveći pokretač i inspiracija.
Sve do tog 15. decembra 2014. godine njihova porodica živela je sasvim uobičajenim, mirnim porodičnim životom. Darija je išla u vrtić, a suprug i ona na posao. Međutim...
- Prvi blagi simptomi javili su se u oktobru u vidu povremene povišene temperature. Pripisivali smo to uobičajenim vrtićkim virusima, temperatura je brzo prošla i u lepom raspoloženju smo proslavili Darijin drugi rođendan. Ubrzo nakon toga Darija počinje da se žali na bolove u stomaku. Specifično je bilo što se žalila samo noću kada bi legla da spava. Odlazili smo kod lekara, a u međuvremenu sam i sama istraživala po internetu o njenim simptomima. Članke o karcinomima i teškim bolestima sam svesno preskakala - prosto, nisam nas videla u toj priči. Suprug i ja smo vodili zdrav život, ne pušimo, ne pijemo, bavili smo se rekreativno sportom, u našim porodicama nije bilo istorije malignih oboljenja. Sama trudnoća je protekla uredno i kontrolisano - priča Duška za eKlinika portal.
Od sumnje na urinarnu infekciju do najgore vesti - Darija ima redak, agresivan tumor
Prva sumnja lekara je bila urinarna infekcija, pa je Darija dobila odgovarajuću terapiju. Njen bol se međutim nije smirivao već postajao sve intenzivniji, a neposredno pre samog prijema u bolnicu Darija je počela da gubi i kontrolu nad osnovnim fiziološkim potrebama.
- Na trećem ultrazvučnom pregledu rečeno nam je ono najgore, da Darija ima tumor. Istog dana smo primljeni u bolnicu, gde je hitan skener potvrdio reči lekara sa ultrazvuka. Utvrđeno je da se radi o tumoru veličine 7x8cm. Operisana je 7 dana kasnije, 22.12.2014. ali zbog veličine i zahvaćenosti tkiva, deo karcinoma nije mogao biti bezbedno odstranjen kako se ne bi oštetili drugi vitalni organi. U tim momentima još uvek ne želim da verujem da se sve to dešava mom detetu. Šamar realnosti dobijam zvaničnim histopatoloskim nalazom koji je nedvosmisleno potvrdio da je u pitanju Yolk Sac tumor, izuzetno redak i agresivan karcinom. Tu Novu godinu provodimo na odeljenju abdominalne hirurgije, sa jednom jedinom željom. Na Badnje veče krećemo sa prvom hemioterapijom. Darija je sve terapije podnosila iznenađujuće dobro. U maju je primila i poslednju, šestu hemioterapiju. U junu su sve kontrole pokazivale potpunu regresiju bolesti i lekari su konstatovali kompletnu remisiju - priča Darijina mama i nastavlja:
Majčinski instinkt i greška PET skenera: Dva najgora meseca u životu i čekanje da novi karcinom postane operabilan
- Ipak, majčinski instinkt mi nije dao mira. Iako su magnetna rezonanca i tumor marker u bolnici bili potpuno uredni, ubrzo, samo 20-ak dana kasnije sam na svoju ruku uradila tumor marker u privatnoj laboratoriji. Bio je preko granice dozvoljenog, blago povišen. Bili smo u stalnom kontaktu sa njenim onkologom, koji u početku nije bio zabrinut, smatrajući da je organizmu potrebno vreme da se stabilizuje nakon teških terapija. Međutim kada je njen tumor marker (AFP) dostigao vrednost cca 700, upućeni smo na PET skener, u tom trenutku najpouzdaniji dijagnostički aparat u Srbiji, ali u našem slučaju on je omanuo. Pokazao je da je telo potpuno čisto i da nema tragova karcinoma. Onkolog nas potom šalje na magnetnu rezonancu, gde se uočava promena od 2mm koju PET skener nije uopšte detektovao. Sve ovo se dešava početkom septembra. S obzirom na to da je promena bila izuzetno mala i neoperativna, a hemioterapiju niko nije mogao da uključi bez precizne biologije i potvrde vrste tumora, bili smo primorani da odemo kući i čekamo da karcinom poraste. Bila su to najduža, najteža i najgora dva meseca u mom životu. U novembru je Darija ponovo operisana. Još uvek neoporavljena od prvog lečenja, morala je ponovo da se uhvati u koštac sa tom nemani. Prognoze nam, kao ni prvi put, niko nije davao. Ne kažu uzalud - podmukla bolest koja se kod svake osobe ponaša drugačije. Drugo lečenje je prošlo znatno teže od prvog, telo je bilo iscrpljeno, izmučeno i umorno. Prošli smo ciklus od jos četiri hemioterapije. Ali, moj soko se nije predavao.
Pravilo iz aviona: Bolest deteta je uvek i bolest čitave porodice
Odlično se seća Duška momenta kada ju je doktor uveo u sobu za intervencije, pogledao i rekao da se dobro pogleda na šta liči. U tom prvom naletu šoka i straha, smršala je oko desetak kilograma za samo mesec dana i izgledala potpuno iscrpljeno.
- Doktor mi je tada dao vrlo plastičan i upečatljiv primer, podsetio me je na pravilo iz aviona. Kome prvo stavljaš masku za kiseonik u vanrednoj situaciji? Sebi, da bi uopšte mogao da spasiš dete. To je bio moj alarm da se momentalno trgnem. Od tog dana sve emocije su bile potisnute i ostavljene za trenutke kada ona zaspi ili za neki skriveni kutak bolničkog hodnika. Pred njom sam morala da budem najhrabrija, najsrećnija i najraspoloženija mama na svetu, dok sam se iznutra doslovno raspadala. Borba ove vrste duboko utiče na celu porodicu i na odnos između partnera. Bolest deteta nikada nije bolest pojedinca, to je bolest čitave porodice. Javljao se i onaj teški osećaj griže savesti pri bilo kakvom pokušaju intimnosti sa suprugom, jer vam se čini da nemate pravo na običan život dok se vaše dete bori za dah. Naša jedina sreća u nesreći u tom trenutku bila je što smo imali samo nju, Dariju, pa sam mogla stopostotno i bez ostatka da joj se posvetim. Gledajući druge majke u bolnici koje su kod kuće ostavljale drugu decu, shvatila sam koliko je njima bilo još teže i koliko je ta razapetost između bolnice i kuce bila dodatna tortura za dušu - surovo je iskrena Duška Popović govoreći o onome što pogađa doslovno sve porodice koje zadesi ovakva sudbina.
Trenuci kada biste želeli da date sopstveni život i zamenite se sa svojim bolesnim detetom
Priznaje nam i da su najdramatičniji i najteži trenuci bez sumnje bili sati provedeni ispred operacione sale. Prva Darijina operacija je trajala oko četiri do pet sati, druga oko tri sata.
- Sedite ispred tih zatvorenih vrata a sati prolaze bez ikakvih informacija, ne znate šta se unutra dešava, da li sve ide po planu, da li je dete stabilno. To iščekivanje je neopisiva tortura. Kada se operacija konačno završi, sledi novi udarac - odlazak na intenzivnu negu. Vidite svoje dvogodišnje dete priključeno na aparate i u tom trenutku biste dali sopstveni život samo da možete da zamenite mesto sa njom. Ta strašna nemoć, saznanje da ne možete da joj olakšate bol, jeste nešto što nijedan roditelj nikada ne bi trebalo da doživi. Posebno su bili mučni trenutci neizvesnosti neposredno nakon operacije. Pošto je karcinom zahvatio i deo kičmenih pršljenova i srastao intimno sa anusom, sa strepnjom smo čekali da vidimo da li će moći da pomera nogice, da li je oštećena funkcija anusa i hoće li uopšte moći normalno da obavlja fiziološke potrebe. Ti momenti čekanja prvih reakcija trajali su kao čitava večnost - opisuje slikovito sagovornica našeg portala.
Šta u takvim trenucima uliva nadu: "Ovo dete će da živi!"
A nadu joj je, nema dileme, na prvom mestu, ulivala sama Darija.
- Kada gledate to malo biće i vidite koliku snagu, volju i nesagledivu želju za životom nosi u sebi, jednostavno nemate pravo da posustanete. Uz to, duboka vera u Boga davala mi je snagu da izdržim najteže dane. Jedan momenat zauvek mi se urezao u pamćenje. Nakon što je prebačena sa intenzivne nege na odeljenje hirurgije, njen hirurg mi je prišao i oprezno rekao "Znate, mama, ona mora polako da stane na noge i da počne da šeta... koliko može, malo po malo, sasvim polako"... Samo dva dana nakon tog razgovora, Darija je već trčala hodnikom odeljenja. Hirurg, divni doktor Savić, me je pogledao, nasmejao se i izgovorio reči koje su postale moj najveći oslonac: "Ma ovo dete će da živi!!!" Te njegove reči odzvanjale su mi u glavi kada bi mi naišle crne misli. Bile su mi podsetnik da je njena snaga veća od svake dijagnoze - priča Duška Popović.
Aktivizam u NURDOR-u: Darija kao svetionik drugima koje zadesi ista dijagnoza
NURDOR je već decenijama sigurna kuća za decu u roditelje koje život stavi na ovo iskušenje, često i jedina. Mnogi od njih kasnije se uključe u rad zbog, potvrđuje Duška, lako objašnjivih razloga i motiva:
- Moj glavni motiv leži u tome što vrlo dobro znam šta roditelju u tim najtežim trenucima znači kada vidi izlečeno dete ili porodicu koja je prošla kroz sve to i danas živi sasvim normalnim životom. Sećam se dok smo bili na odeljenju, kada bi u posetu ili redovnu kontrolu došlo dete koje je pobedilo bolest, nasmejano i zdravo kao i svako drugo, mene bi to dizalo do nebesa. Ne možete ni da zamislite kakav je to neverovatan vetar u leđa kada vas lomi beznađe. Otuda je potekla moja ogromna želja da budem deo NURDOR-a. Želela sam da moje dete i naša priča nekom budu upravo taj svetionik, taj preko potrebni vetar u leđa, dokaz da je pobeda moguća i da nakon najtamnije noći ipak dolazi sunce.
Darija: mamin ponos zbog toga kakva je osoba i neprikosnoveni borac
Darija je danas veliki razlog za ponos svojim roditeljima, motiv i svedočanstvo da se i najtraumatičniji momenti mogu pobediti. Majka je, naravno, na nju neopisivo ponosna:
- Na prvom mestu, beskrajno sam ponosna na nju samu na to šta je sve tako mala preživela i iznela na svojim plećima. Ponosna sam na njenu čeličnu volju i nepresušnu želju da se bavi sportom koji voli čitavim svojim bićem, a to je ritmička gimnastika. Radujem se i ponosim svakom njenom medaljom, kako sa domaćih tako i sa međunarodnih takmičenja. Posebno bih istakla da je bila državni šampion u individualnom B programu za svoje godište, kao i vicešampion države u A programu u grupnim vežbama. Posebno mesto u našim srcima zauzimaju i medalje sa Sportskih igara u Bugarskoj za decu izlečenu od raka, gde je osvojila dva zlata i jednu bronzu - sto je bila još jedna velika, simbolična pobeda života. Uz sve sportske uspehe, ponosna sam na to što je dobar đak, divna i brižna starija sestra... Ipak, iznad svih ocena, medalja i uspeha, najponosnija sam na to kakva je osoba postala. Ponosna sam što izrasta u dobrog čoveka, u pravu i odanu prijateljicu koja ume da poštuje ljude oko sebe. Ona je moj najveći ponos i najveći životni uspeh - emotivna je sa razlogom Darijina mama.
Pružite nekom drugom ruku podrške, najvažnije je znati da u borbi niste sami
Na kraju, volela bi da naglasi da ju je ova teška borba, uprkos svim bolima, naučila nečemu neprocenjivom.
- Kroz Darijinu bolest upoznala sam mnogo divnih ljudi koji su me podstakli da postanem bolji čovek i sa kojima sam stekla prijateljstva za čitav život. Neki od tih ljudi su mi doslovno otvorili srce i um. Pomogli su mi da naučim da uvek primećujem ljude oko sebe, da budem tu za druge i dali mi inspiraciju da počnem da volontiram na raznim kampovima. Shvatila sam koliko je dragoceno kada nekome možete da pružite ruku podrške, jer je u svakoj borbi najvažnije znati da niste sami - ispričala je u razgovoru za eKlinika portal Duška Popović iz Beograda.
(eKlinika.rs)
Povezane vesti
Ispovest majke o životu koji leukemija menja u sekundi: Mali Filip pobeđuje opaku bolest uz anđele čuvare
„Lekari su rekli da će živeti tri meseca, krstili smo dete u bolnici“: Bez krvi nepoznatog Nemca mala Milica ne bi pobedila leukemiju
Kad si dete, a dobiješ rak: Jelena i Dušan su izdržali bolne terapije i neizvesnost, danas na život gledaju ovako
Kad vam dete dobije rak, živite kao bespomoćni zombi, brakovi se raspadaju i više ništa nije isto
eKlinika zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
