Leukemija, podla bolest strašnog imena i Anastasija Ristić (19), učenik generacije Hemijsko – tehnološke škole u Vranju, danas nisu u direktnoj vezi. Ostalo je, na sreću, samo na momente bolno podsećanje. Iz iskustva u ranom detinjstvu, sagovornica eKlinika portala ponela je važne poruke koje danas doživljava kao svoju misiju.
Leukemija i borba na Odeljenju za dečju hematologiju u Nišu
Anastasija Ristić je 2005. godine kao dvogodišnja devojčica najpre dobila visoku temperaturu. CRP joj je bio jako visok, kao i nivo leukocita. Nakon kratkog vremenskog perioda koji je usledio i obavljenih pretraga, Odeljenje za dečju hematologiju u UKC u Nišu postaje njena druga kuća. Dijagnoza, jedna reč. Previše! Leukemija.
– Tu upoznajem drugare sa istim ili sličnim problemima. Počinje velika borba za život. Jednu za drugom, primam veliki broj hemioterapija. Opada mi kosa, imala sam slabost u nogama, izgubila sam apetit – priča u potresnom podsećanju Anastasija Ristić.
Borba i osmeh su iskonski impuls za životom
Malo telo se borilo svom silinom, što je ostalo zabeleženo i na fotografijama iz tog vremena. Ipak, pričali su joj, a na njima se to i vidi, da ni u najtežim trenucima nije prestajala da se smeje.
– Valjda je to neka iskonska želja za životom koju svako od nas ima, koliko god da je star – priča otvoreno o traumatičnom iskustvu koje joj je ipak u velikoj meri odredilo današnji život Anastasija Ristić.
Anastasija u toku lečenja i primanja hemioterapija Foto: Privatna arhiva
Kratki odlazak kući i novi strah da leukemija ne pobedi
Nažalost, stižu i negativni efekti, uobičajeni za terapiju protiv malignih bolesti. Zbog nakupljanja velike količine toksina na pankreasu, lekari su morali da joj plasiraju sondu kroz nos.
– Jetra mi je bila uvećana nekoliko puta jer nije uspevala da obradi i prečisti toliku količinu citostatika. Nakon gotovo četiri meseca konstantnog boravka u bolnici, otpuštaju me kući u Vranje, na 15 dana. Novi strahovi porodice da se nešto ne iskomplikuje, jer su doktori daleko… Izazov za izazovom, a onda, ponovo povratak u bolnicu – opisuje Anastasija.
Nesebična podrška medicinskog osoblja
Ne propušta da se seti i da spomene imena medicinskog osoblja koje je neprekidno bodrilo i decu i roditelje. Doktorke Vesnu i Gocu, koje su pažljivo i sa saosećanjem objašnjavale kako teče bolan proces lečenja. Zatim, sestre Maju, Gagu, Ivanu i druge koji su ih obilazili i da nju i noću, uključivali infuzije, proveravali da li su dobro… Anastasija nastavlja sa hemioterapijama.
– Opet mučnine i povraćanje, pa u krug… Vađenje koštane srži iz kičme i iz butne kosti, vađenje likvora…. Trajalo je ukupno 3 godine. I prošlo je, hvala Bogu. Uspeli smo! Kontrole su bile na tri, pa na šest meseci. Najveća podrška da uspem, uz medicinske radnike, bila je moja porodica – i najbližima zahvaljuje na snazi naša sagovornica.
Šta joj je pomoglo da bude zdrava, zadovoljna mlada osoba
Bolest u detinjstvu ipak je značajno uticala na formiranje nekih Anastasijinih navika. I njena svest o svemu što donosi ipak je promenjena, što je i normalno.
– Ako govorimo o zdravstvenim navikama, u mom životu je dosta toga drugačije, moj pogled je drugačiji. Od petog razreda treniram tenis. Kratko sam se bavila odbojkom, a folklor je od malena u mom srcu. Težim ka tome da se zdravije hranim, jer upravo ta zdrava ishrana je ključ bržeg izlečenja. Rok i metal muzika je takođe doprinela da izgradim sebe kao ličnost – kaže Anastasija.
Ogroman značaj širenja svesti o malignim bolestima i potrebama dece i drugih koji se leče, NURDOR volonteri su neumorni, a sa njima i junakinja ove priče Foto: Privatna arhiva
NURDOR – neophodna podrška obolelima i njihovim porodicama i poruka Živojina Mišića
Fizičke posledice od igala su ostale. To su ožiljci koje je Anastasijino telo zapamtilo. Ipak, za ono što je takođe veoma značajno, a to su one druge, psihičke, pobrinuli su se aktivisti i volonteri NURDOR.
– Odlazak u njihove kampove nam je bio jako dragocen. Svesna toga, odlučila sam da postanem volonter NURDOR 2014. godine i da svojim iskustvom pružim pomoć i podršku deci koja se leče. Motiv za angažovanje su moji drugari koji su imali istu životnu priču kao i ja, sva deca i svi ljudi koji se leče od bilo koje vrste raka. Trudim se da svojom pričom podignem svest o deci oboleloj od raka, jer mislim da se o tome ne govori dovoljno – kaže ova hrabra devojka koja za život tek ima velike planove.
Život ne čeka, leukemija je prošlost, a poruka…
Po završetku srednje škole, proglašenja i uručenja priznanja ne samo za đaka generacije već i najboljeg učenika smera „Tehničar za zaštutu životne sredine“, Anastasija je upisala Fakultet zaštite na radu u Nišu. Biće student departmana zaštite životne sredine. Jako, kaže nam, voli prirodu, pa samim tim i vidi sebe kao budućeg ekologa.
A svima koji se bore protiv ovog strašnog neprijatelja, Anastasija poručuje samo jedno, čuvenu poruku vojvode Živojina Mišića: „Ko sme, taj može, ko ne zna za strah taj ide napred!“
🥂🥂🥂🙏🙏🙏💪💪💪