Kada se i koji tumor markeri najčešće koriste, koliko su pouzdani ovi testovi

Pouzdanost tumor markera zavisi od toga koji se marker meri, kod koje vrste raka i u kojoj fazi bolesti

Tumor markeri su materije koje mogu da se nađu u krvi, mokraći ili tkivima osoba obolelih od određenih vrsta raka. Najčešće ih proizvode same tumorske ćelije, ali ponekad ih može stvarati i samo telo kao reakciju na prisutnost tumora ili drugih, benignih stanja.

Koliko su pouzdani tumor markeri?

Preporučujemo

Povišene vrednosti tumor markera mogu da ukažu na prisutnost malignog procesa, ali same po sebi nisu dovoljne za postavljanje dijagnoze raka. Kod nekih osoba, koje imaju rak, vrednosti ostaju u granicama normale, posebno u ranom stadijumu bolesti, dok se kod drugih mogu povisiti zbog upala, infekcija ili drugih dobroćudnih stanja koja nemaju veze sa tumorom.

Zbog toga lekari rezultate tumor markera uvek tumače u kontekstu kliničke slike i dodatnih dijagnostičkih nalaza, poput biopsije, ultrazvuka ili magnetske rezonance.

Pouzdanost tumor markera zavisi od toga koji se marker meri, kod koje vrste raka i u kojoj fazi bolesti. Neki su vrlo specifični i korisni za praćenje određenih tumora (kao PSA kod raka prostate), dok su drugi manje precizni jer mogu da se povise i kod benignih bolesti.

Po pravilu, tumor markeri nisu dovoljno osetljivi ni specifični za rano otkrivanje raka kod osoba bez simptoma. To znači da mogu da budu lažno negativni, odnosno da rak postoji, ali marker je normalan ili lažno pozitivan. Zbog toga se ne koriste za rutinski preventivni pregled zdravih osoba već kao dodatni alat u dijagnostici, proceni uspešnosti lečenja i ranom otkrivanju povratka bolesti.

Kada treba uraditi tumor marker test?

Za razliku od slikovnih dijagnostičkih metoda, tumor markeri često omogućavaju ranije otkrivanje promena u toku bolesti, ali ne mogu da zamene dijagnostičke nalaze poput kompjutorske tomografije (CT), magnetne rezonance (MR) ili biopsije.

Tumor markeri najčešće se koriste za:

• određivanje stadijuma bolesti i prognoze
• odabir terapije, posebno ciljane terapije, kod koje se meri prisutnost specifičnih genskih promena
• praćenje efektnosti lečenja: procenu uspešnosti terapije i otkrivanje mogućeg povratka bolesti - ako se vrednosti smanjuju, tumor najčešće dobro reaguje na terapiju
• otkrivanje recidiva - uvećanje markera nakon završetka lečenja može da bude prvi znak povratka bolesti.

Koji tumor markeri se najčešće koriste u praksi?

Ispitivanje tumor markera može se obaviti na nekoliko načina, najčešće iz krvi, ali ponekad i iz mokraće ili iz uzoraka tkiva. Najčešće se određuje iz krvi, pri čemu se uzima uzorak iz vene u ruci i šalje u laboratorij na analizu, bez posebnih priprema. Kada se marker određuje iz mokraće, pacijent dobije uputstva kako da prikupi uzorak kako bi se smanjila mogućnost kontaminacije.

U slučajevima kada je potrebno utvrditi prisutnost tumorskih antigena u samom tkivu, uzorak se uzima biopsijom i zatim se analizira u laboratoriji. Postoji više desetina različitih markera, ali u svakodnevnoj praksi koristi se samo deo njih. Neki imaju veze sa određenim vrstama raka, dok su drugi prisutni kod više tumora.

Među najčešće korišćenim tumor markerima izdvajaju se:

CA 125 jedan je od najpoznatijih tumor markera. Reč je o glikoproteinu koji se najčešće koristi u praćenju raka jajnika. Povišene vrednosti mogu da upute na tu bolest, ali marker nije dovoljno specifičan za preventivu jer može da se povisi i kod benignih stanja poput endometrioze, ciste na  jajnicima, menstruacije ili upale karlice. Zbog toga se CA 125 koristi najprije za praćenje odgovora na lečenje i otkrivanje recidiva, a ne za rano otkrivanje raka.

CEA (karcinoembrijski antigen) može da bude povišen kod raka debelog creva, pankreasa, želuca i pluća, ali i kod pušača i osoba s upalnim bolestima creva. Njegova vrednost često se koristi za praćenje uspešnosti lečenja i ponovnu pojavu tumora.

CA 19-9 dovodi se u vezu prvenstveno sa rakom pankreasa i žučnih kanala, dok je CA 15-3 koristan kod praćenja raka dojke.

PSA (prostata specifični antigen) koristi se u proceni raka prostate, ali može da bude povišen i kod benigne hiperplazije ili upale prostate.

AFP (alfa-fetoprotein) povišen je kod raka jetre i nekih tumora zametnih ćelija, dok beta-hCG može da bude pokazatelj koriokarcinoma ili testikularnih tumora.

Neki tumor markeri danas se ne mere samo u krvi, već i u samom tumorskom tkivu i daju informacije o genetskim promenama i mogućnosti primene ciljane terapije. Primer su HER2/neu kod raka dojke i želuca, EGFR i ALK kod raka pluća te BRCA1 i BRCA2 kod raka dojke i jajnika.

Šta znači kada su tumor markeri povišeni, a šta kada počnu da opadaju?

Povišene vrednosti tumor markera mogu da ukažu na prisutnost raka, ali to ne mora uvek da bude slučaj. Takav nalaz može da znači i da je bolest napredovala ili se proširila na druge organe, odnosno metastazirala. Ipak, sami markeri nisu dovoljni za postavljanje dijagnoze, njihova visoka vrednost samo je signal da se u telu nešto događa. U tom slučaju lekar će objasniti šta konkretne vrednosti znače u kontekstu stanja pacijenta i prema potrebi zatražiti dodatne analize, poput slikovne dijagnostike ili biopsije, kako bi se dobila jasnija slika.

Ako vrednosti tumor markera počnu da padaju to najčešće znači da lečenje deluje i da se broj tumorskih ćelija u telu smanjuje. Međutim, vrednosti mogu prirodno da osciliraju tokom vremena, čak i za vreme terapije, pa je važno pratiti trend, a ne pojedinačni rezultat.

Zbog toga lekari nikada ne donose zaključke isključivo na osnovu tumor markera, već ih koriste zajedno sa drugim dijagnostičkim metodama – laboratorijskim analizama, slikovnim analizama  i kliničkim pregledom.