– Spoznaja krajnje nemoći ljudskog bića u odnosu na život i smrt strašna je kad god da zadesi čoveka. A kada je doživite zbog smrti svoje dece, to označava kraj, presek, konačni poraz. Ili duhovno buđenje. Jer utehe nema, a vera u to da je život večan i da ćemo opet biti zajedno jedini je način da se diše, da se postoji – kaže u ispovesti za eKlinika portal Dušica Selaković (31), master profesor ruskog jezika i književnosti.
Prevremeni porođaj sa tragičnim ishodom umesto zagrljanja
Tako je ove godine na najsuroviji mogući način naša sagovornica, uz to što je supruga, majka dvogodišnjeg dečaka, sestra, ćerka, tetka, snaja, prijateljica, u svoj lični, životni CV dodala i „majka dveju preminulih devojčica“. Priča nam kako se sve odigralo:
– Moja trudnoća je bila visokorizična i psihički i fizički izuzetno teška. Nakon što sam prvi put prokrvarila, u trećem mesecu, bila sam na terapiji tabletama i injekcijama, uz obavezno ležanje. Terapija je delovala, ali avaj, nekoliko meseci kasnije, svima u kući nam se desila virusna infekcija. Ona je u mom slučaju izazvala infekciju plodovih ovojaka i još neke komplikacije, a sve je rezultiralo prevremenim porođajem. Na iznenađenje svih, jer smo sve vreme mislili da su dečak i devojčica, rodila sam dve devojčice, i to identične bliznakinje, Ognjenku i Đurđiju. Nisu doživele da ih uzmem u ruke i zagrlim – vraća Dušica sećanje na traumatične dane koji su usledili:
Izlazak iz bolnice, šok, krivica…
– Osećaj kada vas izda sopstveno telo se ne može opisati. Stanje šoka je trajalo nekoliko meseci, kojih se gotovo uopšte ne sećam. Značilo mi je prisustvo članova porodice, jer sam znala da je, iako je i njima teško, moje starije dete zbrinuto i zadovoljno, što je meni ostavljalo prostora za tugovanje. Osećaj da vas suprug ipak ne krivi (iako vi krivite sebe) je nešto što je imalo terapeutsko dejstvo u vreme nakon izlaska iz bolnice, kada sam ja bila u stanju potpunog šoka.
Kako pomoći onima koje mori ogromna tuga, šta reći rodbini, okruženju…
Osećaji su se smenjivali. Dušica Selaković opisuje ih kao rolerkoster: jednog dana joj je bio potreban razgovor i prisustvo drugih ljudi, već drugog tišina i samoća. Ljudi koji tuguju, prema njenim rečima, moraju pomoći drugima da im pomognu.
– Ja sam zamolila da me rodbina ne zove, jer nisam znala šta da im kažem. A onda sam, malo kasnije, poželela da obiđem sve rođake, prijatelje i poznanike, i da me svi zagrle. Dugo sam sanjala ljude koje godinama nisam videla ni čula, kako me grle i teše. Ceo kosmos, svi moji živi i mrtvi bili su mi potrebni da me teše, i u snu, i na javi. Tolika je to tuga. Uvek govorim, i govoriću – tugovanje nije linearan proces, a dobre i loše faze se, uvek kada je tuga prisutna, smenjuju.
Šta joj je palo najteže u bolnici i da li baš mora tako
Bolnice su mali, ali hirurški precizan presek društva u celini. Nije to ništa novo, a samo od ljudi zavisi da li će tako i ostati. Različita iskustva, od novih, spašenih, produženih i olakšanih života do očaja, najcrnjih misli, nemoći.
Mora li ipak mnogo toga da bude tako, pitamo se dok slušamo reči majke koje bi trebalo da otrezne svakoga ko ima bilo kakav uticaj na promene pre svega u humanijem odnosu:
– Falilo je ljudskosti u bolnici, saosećanja. Falilo je tehničkih mogućnosti. Na Zapadu roditelji mogu da drže svoje prevremeno rođene bebe, iako su na aparatima, a ja sam svoje dva puta dotakla po nožicama kroz otvor inkubatora. Falilo je da suprug bude sa mnom. Falio je psiholog (mada ne znam šta bih mu tada mogla reći, ali opet mislim da bi bilo od značaja samo da postoji i da je prisutan). Najteže mi je palo to što mi skoro 24 sata nakon porođaja niko nije doneo kesu sa stvarima koju mi je na portirnici ostavio suprug, a u kojoj je bila voda.
Svako u porodici žali onako kako najbolje ume
U porodici koja doživi takav tragičan gubitak, svako se sa njim nosi na svoj način. Dušica je izgubila ćerke, ali je u isto vreme još neko izgubio unuke, bratanice, sestričine, sestre… Ono što je zajedničko i na čemu je Dušica svima zahvalna jeste što se, prema njenima rečima, svi i dalje trude da ne opterećuju supruga i nju svojom tugom.
– Svako je pomogao kako je mogao, oko organizacije sahrane, oko starijeg deteta, oko toga da nas dvoje jedemo, pijemo i spavamo, da imamo šta da obučemo i obujemo.
Najveća podrška mi je, naravno, suprug, jer gubitak je njegov koliko i moj. I dvogodišnji sin, na neki svoj, dečiji način. Od trenutka smrti Ognjenke i Đurđije, mene vodi želja da njih dvojica više nikada ne budu nesrećni – ovo je i više nego dovoljno. I tako, dan po dan – opisuje sagovornica našeg portala.
Odlučujući motiv za osnivanje grupe podrške u okviru Centra za mame
Teško je i mislima makar pokušati staviti se u situaciju u kojoj je bila Dušica Selaković. A ona nije, nažalost, niti će ostati, jedina. Izgubili ste dvoje dece. Šta radite onda? Kuda i kojim lavirintima idu misli?
– Bez obzira na to koliko ljudi imamo oko sebe, mi smo generacija koja „gugla“. Guglala sam i ja. Tragala za bilo kojom ženom koja je takođe sahranila dvoje dece, da je nazovem i pitam kako živi, je li moguće uopšte postojati posle takve tragedije. Nisam našla nijednu. Našla sam nekoliko prelepih blogova na engleskom, gde su pisale mame o svojim gubicima. Učlanila sam se i u jednu Fejsbuk grupu. Ali, ne mogu ja da pričam o gubitku sa ženom koja je svoju decu rodila na jedan dostojanstven način, i isto tako ispratila. U jednom trenutku pisala sam Centru za mame, da im dam ideju da osnuju ovakvu grupu, jer je potrebna. Jovana Ružičić je ponudila da to uradimo zajedno, i eto – objašnjava Dušica kako je nastala „Grupa za podršku mamama čijih beba više nema“.
Ko su mame koje se obraćaju grupi za pomoć i zašto je ovakav vid podrške važan
Najveća potvrda da se radi nešto dobro i potrebno je, prema Dušičinim rečima, to što većina postova počinje ili se završava rečima zahvalnosti što takva grupa uopšte postoji, uz reči podrške drugim ženama. Važno je, ističe, kada čoveka zadesi tragedija, da zna da nije sam, da nije jedini kome se tako nešto desilo. Da ima i drugih, još uvek su tu, živi, biju svoje bitke.
– To je čoveku signal da je moguće preživeti i ponovo se podići. Ono što meni olakšava je činjenica da tu mogu da istresem svaki sitan i naizgled, nevažan detalj, koji me boli, a znam da neću naići na osudu. Jer, sve imamo istu muku. Takođe, u nekim našim sredinama, potpuno je nepoželjno govoriti o smrti, posebno o smrti deteta – naglašava Dušica i dodaje:
Neke žene ne smeju ni da plaču za svojom bebom koje više nema
– Neke naše žene ni kod kuće nemaju odobrenje da plaču i tuguju za svojim bebama, kao da one nisu ni postojale. A ko zna šta još u bolnicama dožive i niko ih nikada ne pita i ne daje im se za pravo da o tome govore. Iz ove pozicije, ne mogu da zamislim kakva je tek njihova borba i želim da im se omogući da bar ovako virtuelno olakšaju dušu i podele sav taj teret – priča sagovornica našeg portala o misiji koja joj daje snagu ne samo da se nosi sa svojim bolom, već i da se pomogne drugim ženama koje moraju da nastave dalje.
I bravo, i pravo za mame čijih beba više nema Foto: Centar za mame
Kao veoma važno, Dušica Selaković još ističe:
Moramo da slavimo život, edukacija preko potrebna, kao i sistemske promene
– Cilj ove grupe nije da bude samo oaza za jadanje, već mesto na kom ćemo slaviti život – koji je bio, koji jeste, i koji nastavlja da teče i nakon gubitka. Radićemo na edukaciji ljudi u vezi sa praktičnim aspektima nošenja sa gubitkom, reakcijama okoline. Nastojaćemo da sugerišemo okolini kako može da se pomogne. Razgovaraćemo sa stručnjacima o procesu tugovanja, o zdravlju nakon gubitka, trudnoći nakon gubitka i tako dalje. Moj san je da napravimo promene i u samom sistemu, ali o tome ćemo govoriti kada se primaknemo njegovom ostvarenju. U grupi su dobrodošle sve žene sa našeg govornog područja.
