Nataša Mihajlović i njeni roditelji već nešto više od 20 godina žive sa bolnim saznanjem da njihov sin i brat Rale više fizički nije sa njima. Samoubistvo člana porodice u našem podneblju je teška, stigmatizovana tema, koja se velikim delom i zbog stida „gura pod tepih“. A tako se osećaju i oni koji imaju suicidalne ideje: neshvaćeno, neprilagođeno, usamljeno, odbačeno, beznadežno.
„Probudi me, zovi me“: Vapaj za pomoć koji ne smemo da ignorišemo
Taj sumorni krug, kantautorka i članica muzičke grupe „Frajle“ rešila je da ispuni nadom, važnim porukama i ljubavlju kroz ono što je njen profesionalni životni izbor – muzika. Da na jedan ljudski, ali i društveno odgovoran i koristan način upotrebi svoje prisustvo u javnom prostoru. Da ono što govori njeno umetničko biće čuje što više ljudi, da zaista zastanu i razmisle…
Kada nekoga pitamo kako si, činimo li to iz kurtoazije ili nas istinski zanima da li se u njegovoj duši možda desio brodolom ili neka lepa stvar, koju nema sa kim da podeli?
Kraj prošle godine obeležio je još jedan udar na kolektivno mentalno zdravlje, pa teško da je naša sagovornica mogla da izabere bolji i važniji trenutak da se oglasi na način na koji je to uradila pesmom i spotom „Probudi me, zovi me“. Jer tuga, depresivne misli, osećaj beznađa… već tri decenije ne napuštaju ovo podneblje i svako se sa njima bori onako kako može i mora.
Bol sublimirana u pesmu: Brat sačuvan u večnosti, uz važnu poruku o traženju psihološke pomoći
Nataša Mihajlović smogla je snagu da svoju najveću bol usmeri i „iskoristi“ za opšte dobro, pa nije stala samo na promociji novog spota za pesmu koja opisuje šta se u njenoj duši događalo te kobne noći. Naprotiv – podsetila nas je na ono što previše često zaboravljamo: oko nas su osobe koje možda razmišljaju o tome da sebi oduzmu život. A možda možemo to da sprečimo, pa nemojmo ostati nemi i proći pored njih kao da nas se ne tiče.
I sama se, kako kaže, pitala da li je mogla nešto da uradi i da te noći bratu pomogne. To je pitanje koje teško da nije postavio svako ko se u takvoj strašnoj situaciji našao. Sve je sa Milošem Beronjom i Aleksandrom Banjcem, koji takođe više nije među nama, pretočila pre deset godina u bolne stihove sa namerom da umetnošću pokuša da isceli i sebe i svoju porodicu. Ali, i da brata i uspomenu na njega u pesmi sačuva u večnosti onako kako najbolje ume, slaveći njegov život i vreme koje je sa njima proveo, tih 26 i po godina.
U kompletnu kampanju uključila je i stručnjake, hrabro ispred njih stala i rekla: moj brat više nije živ, život ide dalje, moramo slušati i čuti jedni druge i ohrabriti ih da potraže stručnu psihološku pomoć.
Foto: Irina Bulankina – Studio Gobo Novi Sad
Smemo li za svakog ko je nasmejan, veseo i zabavan tvrditi da ga ne boli duša
Natašin brat Rale bio je od nje godinu i po dana stariji. Priča nam da je bio neverovatno talentovan. Oličenje pozitive, uvek glavni zabavljač u društvu, neodoljiv i harizmatičan. Apsolutni sluhista, koji je svirao sve „što mu se stavi u ruke“. Anđeoskog glasa. Zajedno su se upisali u Muzičku školu (ona na klavir, on na klarinet), kasnije oboje usavršavali pevanje. Imali su i zajednički bend, pa su tako ljubav prema muzici delili i množili oduvek.
– Uz sve to bio je neverovatno senzitivna duša, osetljiv na sve što se devedesetih godina oko nas dešavalo. Posebno u bombardovanju… Kao da je bio prestravljen bezizlaznošću u kojoj smo se tada nalazili, izopačenošću ljudi ispoljenom u tim nenormalnim okolnostima. Iako je bio funkcionalan, prosto je po senzibilitetu bio poput nekog receptora, radara, jednostavno – upijao u sebe sve što se oko naš zbivalo loše, a toga je bilo mnogo – priseća se Nataša Mihajlović u razgovoru za eKlinika portal.
Dodaje, međutim, da i pored toga što je majka bila zdravstveni radnik, ni ona, ni okruženje, pa ni lekari kod kojih bi zbog tegoba poput glavobolje Rale odlazio, nisu nažalost prepoznali prirodu problema.
Kobna noć nakon veselog dana: Šta je Nataša videla u Raletovim očima i da li je moglo da bude drugačije
Svemu je doprinela Raletova priroda. I to je nešto na čemu Nataša Mihajlović insistira od početka kampanje: ako je neko veseo, duhovit, očarava duhom, zabavlja druge, imitira poput najtalentovanijih komičara i zasmejava do suza – ne znači da ga ne mori teška muka i da mu duša nije ranjena. Smatra i da je upravo u prepoznavanju takvih stanja glavna poruka, zbog koje je sa roditeljima izašla u javnost i ogolila najboljniji deo sebe, nešto što će na neki način zauvek ostati sa njima i u njima. Ali, nešto sa čim mora da se živi.
– Tog dana je moje drugarice i mene Rale zasmejavao. Sedeli smo na terasi, bio je zabavan kao i obično. Nije bilo nikakavih naznaka da bi se moglo desiti nešto tako strašno. Međutim, videla sam u njegovim očima nešto. Nisam tada mogla da procenim šta je to, ali nešto nije bilo kako treba. Ja sam ga i pronašla i javila roditeljima da više nije živ. Spavala sam u sobi pored kada se to dogodilo. I naravno, razmišljala sam da li sam mogla da ga spasim da sam uletela u sobu u tom trenutku ili tako nešto. Sad mislim da ne bih. Da je sve bilo drugačije i da je zatražio pomoć, jer ko zna koliko se on borio sa tim mrakom u sebi, tu smo mogli da pomognemo. Zapravo, on je čak i potražio pomoć, ali čini mi se kasno, sedam dana pre nego što će se sve odigrati. Otuda i najvažnija poruka moje incijative: samoubistvo je poslednja tačka. Da ne bi došlo do toga, mora se reagovati već kad blaga anksioznost postane hronična, kad krenu panični napadi, kad neko ne spava dobro, ne mora da bude depresija… Paralisani smo strahovima i stigmom da se o suicidu i sudicidalnim idejama ne priča i to moramo da promenimo – odlučna je naša sagovornica.
Kako dalje posle samoubistva člana porodice
A kako i kuda dalje za one čiji život mora da se nastavi? Ima li mesta preispitivanju da li je taj neko ko je odlučio da okonča svoj život bio kukavica ili heroj? Apsolutno ne, decidirano kaže Nataša, koja danas, sa dvadesetogodišnje distance ima šta korisno da poruči onima u poziciji njene porodice:
– Taj bol koji nas parališe i prekine tok sopstvenog života je strašan. Mislite da je i vaš život gotov, da tu nema više ničega živog, vrednog, da nema pomoći. Ono što bih sada rekla porodicama koje nekoga izgube je da ostave sebi prostor za tugu, bol i tihovanje. Ja sam tada napravila grešku što sam posle mesec dana uletela u obaveze, posao, muziku, u tome tražila spas. Međutim, stiglo me je posle godinu dana, „udarilo“ u leđa, bila sam u depresivnom stanju, mogu to da kažem. Mislila sam da je sve besmisleno. Moja mama je takođe rekla da ne može dalje, tata je imao ozbiljne zdravstvene probleme. I tako se uglavnom luta, tumara u tom nekom mraku. Najveći broj ljudi ne zna ni kome da se obrati, ni šta da radi. Tada nisam znala da postoje ljudi poput onih u Centru „Srce“. Danas je situacija drugačija i mi moramo da učinimo sve što možemo da se ljudi sa problemima obaveste i informišu da je stručna pomoć dostupna čak i putem telefona. Uporediću to sa požarom: kad je gusto, nekome možda i samo razgovor sa „vatrogascem“ može da pomogne da se zaustavi u nameri da se baci u plamen iz koga nema nazad. Samo da im neko kaže da se zaustave i da može biti sve u redu – naglašava sagovornica eKlinika portala.
Foto: Irina Bulankina – Studio Gobo Novi Sad
Važno je razgovarati o tome šta nam se dešava u duši i u glavi
Nataša Mihajlović je pomoć potražila. I bez obzira na to što možda, kako kaže, njen svet nije parametar za druge budući da je na sebi zaista mnogo radila i trudila se, rezultat je tu:
– Ja sam dobro, moja porodica je dobro, radim posao koji volim, okružena sam ljudima koje volim… Išla sam na psihoterapiju. Dosta sam čitala, posle se okrenula duhovnosti, molitvi i pronašla neke svoje odgovore. Važno je razgovarati i razumeti šta se dešava u našem srcu, u duši, u glavi, kakvi i koji su to procesi. Koliko god je ova tema izuzetno delikatna i teška, ja sam želela pesmom i inicijativom „Probudi me, zovi me“ da je učinim životnom, dostupnom. Htela sam da kroz ovaj spot pokažem ljudima da život bez obzira na takvu bol treba da bude radostan, da ga slavimo. Bilo je izuzetno zahtevno i teško ponovo zaroniti u svu tu prošlost. Pored misije, koja podrazumeva pre svega edukaciju i bolju informisanost ljudi, vodi me i jedna rečenica moje mame koja je rekla da voli da pričam o Raletu, jer onda je on živ, onda je on sa nama.
Naravno, dalje gradi karijeru sa grupom „Frajle“ koja traje već 16 godina i planira svoje nove solističke muzičke projekte. Konačno, za nju je i dalje najveća vrednost biti i ostati čovek.
– Verujem da time pokazujemo sva našu jačinu. Moramo dopustiti sebi da pustimo emocije koje su nam date i da ih prihvatimo. Da kada nam je zbog nečega stvarno teško ne utrnemo, već da se isplačemo. Da budemo ljudi, i da probamo da sačuvamo one koje imamo u životu – rekla je za eKlinika portal Nataša Mihajlović.
