Medicinski informativni portal
Naslovna / Moja priča

Depresija i Beograđanka u njenim kandžama: Teško je, ali se uz stručnu pomoć ipak bori kao lavica

Piše: Marijana M.Rajić
15:00 - 31. 08. 2022.

Ne prepoznavši simptome depresije i potrebu za stručnom pomoći, stigla je na korak do ponora i isplanirala svoje samoubistvo, a onda shvatila da je samo malo razumevanja potrebno da se tok nečijeg života promeni i da je vredno boriti se

depresija Moja priča Depresija koju nije lečila je M.O dovela do odluke za samoubistvom, da bi se iznenada uhvatila za slamku spasa i potražila stručnu pomoć Foto: Privatna arhiva

Depresija, i to nelečena, zamalo je odvela sagovornicu eKlinika portala u potpunu, konačnu tamu. Danas se leči, sa saznanjem da hodnicima Instituta za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ne tumaraju i ne vrište „ludaci“, već neki topli, senzitivni, pametni ljudi. Nažalost, stigma je u našem društvu toliko prisutna da je strah od toga da će biti obeležena ako je neko prepozna i izopštena najpre iz radnog, pa i drugog okruženja, još uvek jak. Ova anonimna ispovest jedan je od njenih krupnih koraka u lečenju, uz želju da ljudi koji imaju problem dobiju još više hrabrosti i podrške da potraže stručnu pomoć nego što je to sa njom bio slučaj.

Uspešna, druželjubiva, „dobra devojka iz kraja“…

Da smo pre nekoliko godina pitali M.O. (38) iz Beograda da nam ispriča nešto o sebi, to bi, kaže nam, izgledalo otprilike ovako:

– Zaposlena sam kao rukovodilac/menadžer jednog ogranka velike kompanije i može se reći da sam vrlo uspešna u tome. Inače, važim za dobru devojku iz kraja. Onu, koja je uvek spremna da pomogne svakom. Uvek raspoložena da sasluša, pa čak i na svoju štetu. Aktivna sam u društvenom životu, volim da se družim, izlazim, ali samo sa baš bliskim ljudima i na mesta koja su mirnija. U slobodno vreme volim da pišem o svom životu i ljudima koji su deo njega, a koji su bitno uticali na moj, ako tako mogu da kažem, sadašnji način života, ali i kvalitet istog. Nisam udata, nemam partnera, ni decu.

Reklo bi se, nimalo atipičan opis jedne mlađe, ženske, zaposlene osobe, koju možemo da sretnemo svakodnevno.

Depresija – novi, tihi, nepozvani gost

A onda je našoj sagovornici, nepozvana, stigla gošća. Depresija. Pri prvim simptomima, M.O. je, baš kao što je to čest slučaj, nije prepoznala. I dalje je bila radoholik, društveno aktivna i vesela. Glavni šaljivdžija u društvu. Priča nam da je imala i priličan broj kilograma viška.

– Kada bih sada povukla paralelu između mene od pre i posle onoga što je donela depresija, rekla bih da tu i nije bilo puno odstupanja u ponašanju. I dalje sam bila dobar radnik mojim nadređenima, dobar šef svojim radnicima i pravi prijatelj mojim prijateljima. Da ipak imam neki problem, posumnjala sam kada sam za vrlo kratko vreme izgubila oko 30 kg. Ali, kako sam inače imala višak, ni tome nisam pridavala veći značaj. Čak mi je i to, kao, bilo OK. Onda su krenuli košmari koji su probudili neke ranije traume, pa veoma iscrpljujuće nesanice i postepeni gubitak volje za sebe. I dalje sam bila radoholik i sve svoje obaveze izvršavala uspešno, ali mi je za to bio potreban mnogo veći napor i koncentracija – opisuje detaljno početak traumatičnog životnog razdoblja M.O, u velikoj želji da osobe koje ščepa depresija ne načine njene greške.

Nerazumevanje kolega i prijatelja za stanje u koje je dovela depresija

Prestala je da izlazi i da ima bilo kakve aktivnosti van poslovnih obaveza. Konstantan umor i teški osećaj u grudima su je, detaljno nam priča, ispijali. Taj kamen iz grudi,  kako često opisuje tu nepodnošljivu težinu, postajao je u njoj sve teži. Pokušala je da prvo porazgovara sa najbližim prijateljima o onome što je osećala, ali je naišla na nerazumevanje.

– Prosto, oni nisu bili spremni da razumeju kako jedna Čučuk Stana sada odjednom kaže da ne može više, da je umorna… Često su bili i vrlo grubi u tim zamerkama tipa: „Daj, šta ti fali, imaš super posao, redovnu platu, stan, auto, zdrava, prava… Šta misliš kako je onom ko je u bolnici, kako je onom ko nema ruke, noge… Ti si besna…“ Ni ljudi na poslu koji su mi bili bliski nisu imali razumevanja. Smatrali su da sam se ulenjila, da se ne trudim dovoljno. Iskreno, i sama sebi sam počela da zameram tu lenjost i apatiju. Odlazila sam ja na posao i radila kao i uvek, ali bez imalo radosti i bilo kakve volje ili nade… Depresija je bila reč koja se nekako nije ni spominjala – priseća se M.O.

Kada depresija preuzme, ogledalo je najgori naprijatelj, a obične stvari postaju teške

– Sve mi je bilo napor. Čini mi se, čak i da dišem. Uveče bih se zatvorila u stan sa prigušenim svetlima ili čak u potpunom mraku sedela po čitavu noć. Mrsko mi je bilo da bilo šta uradim za sebe. Nisam imala volje da sebi spremim ručak, da izađem negde. Osnovne stvari poput tuširanja ili raspremanja kuće su mi postale izuzetno teške. Slobodne dane bih provodila u krevetu, bez reči i u totalnom mraku. Najteže mi je bilo i užasno me iritiralo ogledalo u kupatilu. Nikako nisam mogla da se pogledam u njega, ali nisam imala snage ni da ga skinem i sklonim, pa sam kupatilo koristila žmureći ili bez paljenja svetla – podseća se M.O.

Taj period opisuje kao izuzetno težak. Osećala se, objašnjava, kao maratonac kome su zavezali ruke, noge i oči, a terali ga da trči maraton. Distancirala se od ljudi i vreme provodila u mraku, sama sa sobom, u brlogu koji je napravila od stana. Težina iz grudi joj se proširila na čitavo telo i bivala sve intenzivnija, pa se taj kamen vremenom pretvorio u stenu, koja je svojom silinom vukla na dno. Bilo joj je sve teže da se, kako kaže, održi iznad vode. Nije, odaje nam i to, neki pasionirani vernik, ali ako postoji pakao, onda je, u to je sigurna, on zasigurno u duši osobe koju je pod svoje uzela depresija.

Od depresije, života u neredu i mraku, do ideje da sebi oduzme život

– Nisam imala nikoga za koga bih mogla da se „uhvatim“… Niko me nije razumeo, pa ni ja sebe samu. Počela sam da razmišljam o tome kako bi bilo dobro da me nema. Jer, ako me nema, i ta težina bi nestala. Nisam ja htela da ubijem sebe, već taj odvratan osećaj bola i težine postojanja u samom biću i telu. Teški košmari kada bi bilo sna, stresan posao i nerazumevanje prijatelja i okoline su me doveli do ideje o suicidu. Počela sam svaki slobodan trenutak da razmišljam o tome. Na kraju se razmišljanje pretvorilo u ideju. A onda sam, kada me bol totalno obavio, i donela odluku – poverava nam M.O najskrivenije delove svoje dramatične priče sa samo jednim ciljem: da se nešto slično više ne dogodi ni njoj, a ni bilo kome.

Odluka o suicidu donosi lažni osećaj olakšanja i mirnoće

Sve je, opisuje nam, isplanirala do detalja. Seća se da je, paradoksalno, nakon te odluke konačno osetila i neko olakšanje. Konačno se, činilo joj se, onaj kamen u grudima malo umirio i konačno je prodisala.

– Više nisam imala briga i onaj ko je bio u mom okruženju tih dana je mogao videti jednu veselu devojku koja se šali sa svima i deli poklončice osobama koje su joj bliske. Napisala sam oproštajno pismo sa uputima o tome šta da urade sa mojim stvarima nakon moje smrti. Čak me u nekom momentu pozvala baš bliska prijateljica sa kojom sam se slatko ispričala i pravila planove oko neke rođendanske proslave koja je trebalo da bude za mesec dana. Nakon razgovora sam u jednoj koverti ostavila novac kao poklon za taj rođendan uz izvinjenje što nisam kod kuće „iz tehničkih, ali vrlo opravdanih razloga“. Znala sam da ću tada već uveliko biti mrtva – priseća se svojih misli u trenutku hoda po ivici života i smrti naša sagovornica.

Strah od stigme i društvene odmazde, bez razumevanja i hrabrosti za traženje stručne pomoći

– Ono što nisam rekla je to da sam ja pokušavajući da shvatim šta mi je, stalno „čačkala“ po društvenim mrežama tražeći odgovor za moju lenjost. Tako sam na Fejsbuku pronašla grupu pod nazivom „Za tebe/VAŽNO JE“. Mada nisam bila član, aktivno sam pratila iskustva ljudi koji su tamo javno ili anonimno iznosili svoje probleme i borbe.
Nikada nisam ostavljala komentare, ni bilo kakav znak prisutnosti u grupi iz straha od toga da će to neko videti i prepoznati me – skreće M.O. pažnju na objektivni, sveprisutni strah osoba sa problemima mentalnog zdravlja kod nas i ističe:

– Imati mentalnih problema u ovom društvu nije baš „preporučljivo“ i nikako mi nije trebalo još i to da me obeleže kao „ludaka“. Bez sumnje sam uz grupu shvatila da imam ozbiljan problem. Ali, nisam imala hrabrosti da potražim pomoć. Možda je to bio i moj strah od nerazumevanja koji sam osetila od najblizih ljudi, ali i strah od „ludila“. Prosto, drustvo i sistem koji smo mi postavili – da se ne lažemo, ne trpi i ne priznaje slabiće i psihičke bolesti.

Anđeo spasa – u inboksu

Ipak, želja da ipak ne ode tek tako, bez objašnjenja, navela je da se putem grupe obrati jednoj Olji. Nije, kaže, ni sada baš sigurna zašto je to uradila. U tom momentu je želela samo da je neko sasluša. Da čuje i da razume razloge zbog kojih odlazi, prvi i poslednji put.

– Želela sam nekoma da objasnim da nisam besna ni lenja, već umorna. Nisam imala šta da izgubim, jer sam već čvrsto donela odluku o suicidu i trebalo mi je je još samo par sati da pričekam i uradim to. Nisam želela da to uradim u stanu već na mostu, a za to mi je bila potrebna noć. Htela sam da isključim svaku mogućnost da me neko vidi i spreči. Olji sam iskreno sve ispričala. Prvi put u životu sam se te noći ogolila bez straha i jako mi je prijalo. Ona je bila uplašena, ali dovoljno pribrana i mudra da me ubedi da moju odluku o suicidu odložim bar za još jednu noć i dam šansu i njoj a i sebi da se makar malo bolje upoznamo – priseća se M.O, kako se ispostavilo, za nju sudbonosnog trenutka.

„Godina prođe…“

Tako se ta noć planiranog odlaska M.O. prolongirala za narednu. A onda, na sreću, za jednu sedmicu, mesec. Prošla je i godina. Vremenom je od Fejsbuk kontakta, odnos sa njenom internet – spasiteljkom prerastao u pravi prijateljski. Olja joj je postala najbliži prijatelj, rod, ali i saborac M.O. I to je nešto što je, ističe naša sagovornica, prelomilo da donese odluku da živi.

– Čudno je koliko je samo malo naše pažnje dovoljno da nekada promenimo tok nečijeg života. Samo je potrebno saslušati i čuti ljude šta nam govore. Olja je to znala i umela. Bez osuda, bez suvišnih pitanja, bez ikakvog moralisanja, bila spremna da čuje, sasluša i pomogne. Shvatila sam da nisam sama. Kamen u grudima je i dalje prisutan, ali da je uz njega u grudi ušla i nada. Držala sam se za nju, i sve krenula iz početka – priča nam u dahu.

Prvo je, jasno, sebi morala da prizna da ima problem, a onda i da poželi da ga reši. Slagala bi kada bi rekla da je sve išlo kako je zamišljala. Nije. Priča nam da je borba počela i traje još uvek. I da ne ide baš uvek uzlaznom linijom. Bilo je dana kada su se recidivi i ponovne ideje o suicidu vraćali i bili su joj izuzetno teški. Ali, njena upornost uz ogromnu Oljinu podršku su je uvek odvraćale. Nakon nekoliko meseci njihovog poznanstva, konačno je, iako i dalje teško, prelomila da potraži stručnu pomoć.

Odlazak u Palmotićevu

Mislila sam da će me tamo sačekati pun hodnik „ludaka“ koji će vrišati, skakati ili ne znam ni ja šta… Imala sam ogroman strah da će me neko tamo videti i prepoznati. Znam kako sistem funkcioniše i verovala sam da, kada bi se saznalo da odlazim tamo, prvo dobila otkaz u firmi, a potom bi me okolina osudila. Nisam bila spremna i još uvek nisam sposobna da ponesem i taj teret. Ali, na moje prijatno iznenađenje, naučila sam da u hodniku Instituta za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici sede dobri, topli, mudri i pametni ljudi, koji nisu mogli i ne mogu da se nose sa teretom života. Te dobre duše su imale tu nesreću da se rode u sistemu u kakvom sam i ja, sistemu u kom se ne snalazimo. To nisu nikakvi ludaci, već nežne, empatične i veoma visoko inteligentne duše koje prosto nisu mogle da se snađu u ovom surovom vremenu. Duše koje su sve, samo ne slabići – opisuje M.O.

Konačno – od podrške na Fejsbuk grupi do potvrđene dijagnoze depresije

Prema rečima M.O, ono što je uz Olju i kasnije i jednu Kaću, naučila, jeste da potražiti pomoć i priznati sebi da imaš mentalnih problema nije slabost, već izuzetna hrabrost. Dijagnoza „Depresija“ je postavljena joj je nakon prvog psiholoskog testiranja i nakon nekoliko odlazaka kod psihijatra. Dobila je terapiju koja joj, po sopstvenom priznanju u početku nije pomagala, sve dok u saradnji sa doktorkom nije pronađena odgovarajuća doza. Uz farmakoterapiju, tu su i razgovori sa doktorkom. M.O. kaže da su joj izuzetno korisni, da joj mnogo pomažu u borbi i da ih svaki put jedva čeka. U Palmotićevu sada odlazi jednom sedmično.

Ojačala dovoljno da može sama da prepozna nalet teških misli i da se „drži“ za ljubav

– Borba još uvek traje i ne ide uvek uzlaznom linijom. Ali, sada sam već dovoljno jaka da mogu sama da prepoznam te teške misli i da nađem način da ih se oslobodim.
Svesna sam da to tako mora i da nista ne može ići uvek uzlazno. Pa, ni EKG srca nije ravnomeran. Da jeste, onda bi to značilo da nismo živi. Kada nismo živi, onda ne osećamo težinu ni bol, je l’ da? Ali ne osećamo ni ljubav. E, ja sam se za to uhvatila. Ljubav koju osećam prema mojim prijateljima i pomagačima me naterala da se borim da preživim život. I sada povremeno imam misli u suicidu, ali ih se mnogo lakše oslobodim jer znam da nisam sama u toj borbi da se pobedi depresija – kaže M.O.

Poruke osobe koja ponovo voli život: saslušajte druge ljude bez osude

Depresija, put do dna ali i povratak sa njega, doneli su joj brojne spoznaje. O sebi, o životu, o mentalnom zdravlju, bolesti, drugim ljudima. Postala je svesnija, racionalnija. Razumnije, kaže, sada sagledava stvari. Spoznala je i šta, zapravo, kada nismo dobro, jedino možemo da promenimo. Sebe, konstatuje naša sagovornica i dodaje:

– Život je takav kakav je i dosta toga ne možemo da menjamo. Ali, možemo da ga ulepšamo koliko je do nas. Ne treba da se prilagođavamo ljudima kako bismo bili dobri za njih, već za sebe. Ako već živimo u svetu u kom je sramota ići kod psihijatra/psihoterapeuta, treba raditi na tome da osvestimo našu okolinu onoliko koliko je to u našoj moći.
Slušajte jedni druge bez osuđivanja. Naučimo da ne osuđujemo ono što ne razumemo, već da se informišemo o tome i naučimo nešto. Niko nam ne može pomoći ako mi to sami ne želimo pre svega. Jer, kako naš narod kaže, „Kukavica kuka i na punoj grani, a slavuj i na suvoj grani peva.“ Ako vam se neko požali da nije dobro i da mu je teško, ne osuđujte i ne pucajte na prvu. Iza osmeha se nekada krije ogromna bol.

Prepoznajte da je nekome iz okruženja potrebna pomoć i pomozite da se obrati stručnom licu

Danas, uz stručnu pomoć, ide dalje. Polako, ali sigurno. Veruje, a i mi se pridružujemo njenoj veri, da je na putu potpunog izlečenja od bolesti koja se sve češće spominje – depresija. Na svom, ali i primerima onih koji se bore sa sličnim nevoljama, sagovornica našeg portala sagledala je simptome koje nikako ne treba zanemariti. Ne zaboravlja da još jednom zahvali osobama koje su joj bile slamka spasa u povratku iz mraka.

– Kada primetite osobu da gubi ili dobija na težini, ne osuđujte, već ponudite pomoć. Ako primetite da se neko u vašoj okolini više ne interesuje za društveni život, obara pogled, ćuti… Možda nije ni razmažen, ni besan. Možda je depresivan. Nekada je potrebno samo malo naše pažnje. Nekada je dovoljno samo biti prisutan i ćutati. Nemojte davati savete koje vam niko ne traži, samo budite prisutni i slušajte. Jedna prava reč može da promeni tok nečijeg života. Suicidalni ljudi ne žele da ubiju sebe, već onu težinu, bol i kamen u sebi. Budite nekome Olja, budite nekome Kaća… I na kraju, ne stidite se da potražite pomoć i od totalno nepoznate osobe. Naši Anđeli nisu samo na nebu, pogledajte oko sebe. Dobra strana interneta je ta što anđeli danas imaju inboks, pišite im – završava svoju iskrenu ispovest za eKlinika portal M.O.

TEME:
Vaš komentar nam je dragocen!

Ostavite odgovor

Send this to a friend