Ljudi koji misle da znaju sve gotovo uvek imaju ovu osobinu: Psiholozi objašnjavaju zašto

Sigurno ste ih sreli. Bez obzira na temu, od medicine i politike do sporta, vaspitanja dece ili ekonomije, oni gotovo uvek imaju odgovor. Retko kažu: „Ne znam.” Još ređe postavljaju pitanja. Često deluju veoma samouvereno, pa nije neobično da drugi poveruju da zaista poseduju veliko znanje.

Ali psiholozi upozoravaju da samopouzdanje nije isto što i stručnost. Zapravo, naučna istraživanja pokazuju da ljudi često mnogo precenjuju koliko zaista razumeju neku oblast. To, međutim, ne znači da su svi koji se ponašaju na ovaj način isti. Iza potrebe da se uvek bude u pravu mogu da stoje različiti psihološki mehanizmi.

Što manje znamo, lakše poverujemo da znamo dovoljno

Jedno od najpoznatijih istraživanja iz psihologije sproveli su David Dunning i Justin Kruger sa Univerziteta Kornel još 1999. godine.

U nizu eksperimenata učesnici su rešavali zadatke iz logike, gramatike i procene humora, a zatim ocenjivali koliko su bili uspešni. Pokazalo se da su upravo oni koji su postigli najslabije rezultate najviše precenjivali svoje sposobnosti. Razlog nije bio nedostatak inteligencije, već činjenica da nisu imali dovoljno znanja da prepoznaju sopstvene greške. Taj fenomen danas je poznat kao Daning-Krugerov efekat.

Ipak, stručnjaci danas naglašavaju da se ovaj efekat često pogrešno koristi u svakodnevnom govoru. On ne znači da su svi ljudi koji greše neinteligentni, već da u oblastima u kojima nemamo dovoljno znanja možemo pogrešno proceniti koliko zapravo znamo.

Mnogi od nas misle da razumeju više nego što zaista razumeju

Još jedno zanimljivo istraživanje sproveli su psiholozi Leonid Rozenblit i Frenk Kejl sa Univerziteta Jejl.

Od učesnika su tražili da procene koliko dobro razumeju kako rade svakodnevni predmeti, poput rajsferšlusa, bicikla ili vodokotlića. Većina je bila uverena da ih odlično razume. Međutim, kada su zamoljeni da detaljno objasne kako ti mehanizmi funkcionišu, brzo su shvatili da njihovo znanje ima ozbiljne praznine.

Psiholozi su ovaj fenomen nazvali iluzija dubine objašnjenja. Drugim rečima, često nam se čini da nešto razumemo samo zato što nam je poznato ili ga svakodnevno koristimo. Tek kada pokušamo da ga objasnimo drugome, postaje jasno koliko zapravo znamo.

Potreba da budemo u pravu nekada krije nesigurnost

Nisu svi ljudi koji se ponašaju kao da znaju sve zaista uvereni u svoju superiornost. Psiholozi objašnjavaju da kod nekih osoba stalno dokazivanje može biti način da prikriju nesigurnost. Pokazivanje sigurnosti daje osećaj kontrole i ostavlja utisak kompetentnosti, čak i kada znanja nema dovoljno.

Drugima je važnije da ostave utisak autoriteta nego da zaista nauče nešto novo. Problem je što osoba koja veruje da već zna odgovor retko oseća potrebu da postavlja pitanja ili sasluša drugačije mišljenje.

Zašto koji poseduju znanje češće kažu „ne znam”?

Zanimljivo je da ljudi koji zaista imaju veliko znanje često govore opreznije. To nije zato što su manje sigurni u sebe, već zato što bolje razumeju koliko je svaka oblast složena. Što više učimo, postajemo svesniji koliko toga još ne znamo.

Zbog toga stručnjaci češće koriste izraze poput „prema dosadašnjim dokazima”, „verovatno”, „potrebno je još istraživanja” ili jednostavno kažu „ne znam”. U nauci se upravo sposobnost da priznamo granice svog znanja smatra znakom intelektualne zrelosti, a ne slabosti.

Kako da prepoznamo razliku između samopouzdanja i stvarnog znanja?

Psiholozi savetuju da ne obraćamo pažnju samo na sigurnost kojom neko govori.

Mnogo pouzdaniji pokazatelji su:

• da li osoba ume da objasni nešto jednostavnim rečima;
• da li navodi dokaze i izvore;
• da li priznaje kada nije sigurna;
• da li menja mišljenje kada se pojave novi dokazi;
• da li ume da sasluša sagovornika.

To su osobine koje se mnogo češće sreću kod ljudi sa stvarnim znanjem nego kod onih koji samo ostavljaju utisak da znaju sve.

Svi ponekad upadamo u ovu zamku

Važno je naglasiti da nijedan od ovih psiholoških fenomena nije rezervisan samo za „druge”. Svako od nas može da preceni svoje znanje u oblasti koju poznaje samo površno.

Možda je upravo zato jedna od najvažnijih osobina koju možemo razvijati intelektualna radoznalost i spremnost da kažemo: „Možda grešim. Hajde da proverim.”

Jer, kako pokazuju psihološka istraživanja, najsigurniji put do boljeg razumevanja sveta ne počinje tvrdnjom da znamo sve, već spremnošću da priznamo da uvek možemo da naučimo još nešto.

(eKlinika.rs)