„Neću u školu!“ i dečja anksioznost pred nove obaveze: Dobro procenite prirodu simptoma, ponekad nije inat

Polazak u prvi razred ili povratak u školu posle dugog raspusta za dete može da bude uzbudljiv, ali i izvor straha i anksioznosti. Bol u stomaku, glavobolja, problemi sa spavanjem, razdražljivost, plač ili uporno pitanje „moram li sutra u školu“ mogu da budu način na koji dete pokazuje da mu promena predstavlja mnogo veći izazov nego što ume da objasni rečima.

Strah od nepoznatog i od obaveza je normalan, ali... 

Nova učiteljica ili nastavnik, nepoznati drugari, promena odeljenja, zahtevnije gradivo i povratak obavezama posle raspusta samo su neki od razloga zbog kojih početak školske godine može da izazove napetost. Za prvaka je promena još veća jer ulazi u potpuno novo okruženje, sa drugačijom rutinom, očekivanjima i dužim odvajanjem od roditelja.

Određena doza straha u takvoj situaciji nije neobična niti automatski znači da dete ima anksiozni poremećaj. Američko udruženje psihologa (APA) navodi da su strah od nepoznatog, novi drugari i nastavnici, kao i briga zbog težih školskih obaveza, među faktorima koji početak školske godine mogu da učine stresnim.

Kako izgleda anksioznost dece pred polazak ili povratak u školu

Dete neće reći: „Anksiozan sam zbog škole“. Mlađa deca posebno mogu teško da prepoznaju i imenuju osećanja, pa se psihička napetost može pokazati kroz ponašanje ili fizičke tegobe.

Roditelji zato mogu da primete bol u stomaku, glavobolju, mučninu, probleme sa uspavljivanjem, promenu apetita, plačljivost, razdražljivost, pojačanu potrebu da dete bude uz roditelja ili izbegavanje razgovora o školi. Kod neke dece strah postaje posebno izražen uveče pred školu ili ujutru kada treba da krenu, dok tokom vikenda tegobe mogu da oslabe.

Starije dete može da brine da neće pronaći prijatelje, da neće moći da savlada gradivo, da će ga drugi procenjivati ili da neće ispuniti očekivanja roditelja i nastavnika. Kod deteta koje već ima neprijatno školsko iskustvo iza sebe, strah može da bude povezan i sa vršnjačkim odnosima, nasiljem, prethodnim neuspehom ili osećajem da se u školi ne snalazi.

Nauka pokazuje da polazak u školu zaista može da bude stres za organizam

Koliko velika promena može da bude početak formalnog školovanja pokazuje pregled istraživanja objavljen u časopisu Psychoneuroendocrinology. Naučnici su analizirali osam nezavisnih studija predstavljenih u deset publikacija, u kojima je stres kod dece praćen merenjem kortizola u pljuvački ili kosi pre i tokom prelaska iz predškolskog u formalno školovanje.

Rezultati su podržali hipotezu da je polazak u školu povezan sa porastom koncentracije kortizola, hormona koji učestvuje u odgovoru organizma na stres. Još zanimljivije, ograničeni podaci o kasnijem oporavku ukazivali su na mogućnost da kod dece bude potrebno od tri do šest meseci da se koncentracije kortizola vrate prema početnim vrednostima.

To, naravno, ne znači da će svako dete mesecima biti anksiozno niti da je povećan kortizol dokaz anksioznog poremećaja. Istraživači su pronašli velike individualne razlike, a među faktorima koji bi mogli da budu povezani sa odgovorom na tranziciju izdvojili su temperament deteta i neke karakteristike porodičnog okruženja.

Šta roditelji mogu da urade pre početka školske godine

Jedna od najkorisnijih stvari jeste da ne čekamo prvi školski dan da bismo vratili svu rutinu odjednom. Postepeno pomeranje vremena odlaska na spavanje i buđenja, pripremanje školskih stvari i razgovor o tome kako će izgledati školski dan mogu da smanje količinu nepoznatog sa kojom dete treba odjednom da se suoči.

Kod prvaka može da pomogne upoznavanje puta do škole i razgovor o tome ko će ga dovesti, gde će ući i ko će ga sačekati posle nastave. Cilj nije da roditelj obeća da „nema čega da se plaši“, već da nepoznatu situaciju pretvori u niz događaja koje dete može lakše da zamisli. Važno je i da ne umanjujemo detetov strah rečenicama poput „to nije ništa“, „veliki dečaci ne plaču“ ili „sva deca idu u školu“. APA preporučuje da odrasli saslušaju dete, pomognu mu da govori o svojim osećanjima i zajedno sa njim traže rešenja za konkretne brige.

Roditeljska anksioznost takođe zaslužuje pažnju. Sistematski pregled 30 istraživanja o anksioznosti i odbijanju škole pronašao je da su, pored različitih oblika anksioznosti kod dece, među značajnim povezanim faktorima bili i roditeljska anksioznost i depresija, kao i nepovoljno porodično funkcionisanje.

Kada „neću u školu“ više nije samo prolazna trema

Postoji velika razlika između deteta koje kaže da se plaši prvog dana ali ipak odlazi u školu i postepeno se prilagođava, i deteta kod kojeg strah ozbiljno narušava svakodnevno funkcionisanje. Posebnu pažnju zahtevaju intenzivne i uporne fizičke tegobe pred školu, napadi panike, dugotrajni problemi sa spavanjem, izrazita uznemirenost i ponavljano odbijanje odlaska u školu.

Sistematski pregled iz 2022. godine, koji je obuhvatio 30 istraživanja, pokazao je da je anksioznost važan faktor povezan sa odbijanjem škole. Autori su pronašli blisku povezanost školskog odbijanja sa opštom anksioznošću, socijalnom anksioznošću, školskom anksioznošću i separacionom anksioznošću. Odbijanje škole zato nije dobro automatski tumačiti kao neposlušnost, lenjost ili pokušaj manipulacije. Iza ponašanja može da postoji ozbiljan emocionalni distres, a što izbegavanje duže traje, povratak u školsku rutinu može da postane složeniji.

Kada treba potražiti stručnu pomoć zbog straha od škole

Ako se početna trema postepeno smanjuje kako dete upoznaje učitelja, drugare i novu rutinu, najčešće je reč o očekivanoj adaptaciji. Ako anksioznost traje, postaje sve intenzivnija, ometa spavanje i ishranu, izaziva česte fizičke tegobe ili dovodi do izbegavanja i odbijanja škole, korisno je razgovarati sa učiteljem ili nastavnikom, školskim psihologom i pedijatrom, a prema potrebi i sa stručnjakom za mentalno zdravlje dece.

Posebno je važno utvrditi čega se dete zapravo plaši, jer „neću u školu“ može da krije veoma različite probleme. Jedno dete može teško da podnosi odvajanje od roditelja, drugo se plaši neuspeha, treće nema prijatelje, dok četvrto možda doživljava vršnjačko nasilje o kojem još nije uspelo da govori. Cilj zato nije da uklonimo svaku neprijatnost iz detetovog života, niti da ga uverimo da se ništa loše nikada neće dogoditi. Mnogo je korisnije da dete dobije poruku da je strah dozvoljen, da o njemu može da govori i da postoje odrasli koji će mu pomoći da korak po korak savlada novu situaciju.

Polazak u školu jeste velika razvojna promena i određena napetost može da bude njen normalan deo. Granica na koju roditelji treba da obrate pažnju nije samo pitanje da li se dete plaši, već koliko je strah intenzivan, koliko dugo traje i da li počinje da upravlja njegovim svakodnevnim životom.

(eKlinika.rs)