Šta učiteljica sa 30 godina iskustva otkriva o povezanosti dečjeg ponašanja i onoga što se dešava kod kuće

Tokom razgovora sa učiteljicom koja je tri decenije provela radeći u osnovnoj školi, postalo nam je jasno koliko se dečje ponašanje u učionici ne može posmatrati odvojeno od porodičnog okruženja.

Za 30 godina rada, kroz njenu učionicu prošle su stotine dece, svako sa svojom ličnošću, strahovima, snagama i slabostima. Kako nam kaže, vremenom je prestala da ponašanje vidi kao niz slučajnih ispada, a počela da prepoznaje obrasce koji se stalno ponavljaju.

– Deca u školu ne dolaze kao prazne table. Sa sobom donose svoj dom, svoje odnose, brige i emocije. Sve je to spakovano u njihov ranac, zajedno sa sveskama i užino – objašnjava ona.

Naglašava da ovo nije priča o krivici ili prozivanju roditelja. Roditeljstvo je, kako kaže, jedan od najtežih zadataka i većina odraslih radi najbolje što može, uz ograničeno vreme, energiju i podršku.

Ipak, posle toliko godina iskustva, kaže da sa sigurnošću može da tvrdi da mnoga ponašanja koja vidimo u učionici imaju koren u onome što dete proživljava kod kuće. Kada se to razume, ponašanje počinje da ima smisla.

1. Hronična anksioznost i stalna zabrinutost

Neka deca, priča nam učiteljica, ulaze u učionicu kao da već nose veliki teret. Brinu se da li će pogrešiti, da li će razočarati odrasle ili uraditi nešto pogrešno. To su deca koja stalno traže potvrdu i sigurnost, koja se ukoče čim se rutina i malo promeni. Kako kaže, nisu pokušavala da budu teška, već su se trudila da se osećaju bezbedno.

U velikom broju slučajeva, ova anksioznost odražavala je atmosferu kod kuće.Stres, nepredvidivost ili emocionalno preopterećeni odrasli stvaraju okruženje u kome dete stalno ostaje na oprezu.

Deca osećaju napetost i kada se o njoj ne govori. Ako dom nije emocionalno stabilno mesto, škola postaje još jedan prostor u kome dete mora da se štiti.

– Najviše pomaže ne kada detetu kažemo da se smiri, već kada mu pokažemo kako smirenost izgleda – ističe ona. Predvidive rutine, mirne reakcije i emocionalno stabilni odrasli mogu znatno da umire dečji um.

2. Preterano ugađanje drugima

Tokom godina, kaže, primetila je da su najtiša deca u razredu istovremeno bila i najviše zabrinuta. Stalno su se izvinjavala, izbegavala sukobe i plašila se da nekoga ne razočaraju. Na prvi pogled, bila su „laki“ učenici. Ispod površine, često se krio dubok strah da nisu dovoljno dobra. Ovakvo ponašanje često je poticalo iz sredina u kojima su ljubav i prihvatanje delovali uslovno. Pohvale su dolazile samo kada je dete savršeno poslušno, a greške su nailazile na razočaranje umesto razumevanja.

Deca brzo nauče kada mir zavisi od toga da budu prijatna i saglasna. Vremenom počinju da veruju da su njihove potrebe manje važne od tuđih.

Deca koja nikada ne nauče da je u redu ne slagati se, često kasnije imaju problem sa postavljanjem granica. Kada dete zna da ljubav ne nestaje zbog greške, gradi se samopouzdanje koje traje.

3. Agresija i česti emotivni ispadi

Svaki učitelj, kaže nam sagovornica, imao je decu koja viču, udaraju ili bacaju stvari kada ih emocije preplave. Iako se to često vidi kao loše ponašanje, u pozadini je najčešće nedostatak emocionalnih veština. Mnoga od te dece nisu naučila kako da se nose sa snažnim osećanjima. Emocije su kod kuće bile ignorisane, kažnjavane ili su odrasli reagovali burno i nekontrolisano.

Kada dete nema reči ni alate da izrazi frustraciju, ono govori ponašanjem. Njegovi ispadi postaju poruka. Kazna, objašnjava, retko pomaže sama po sebi. Ono što pomaže jeste učenje da se emocije prepoznaju, imenuju i izraze na prihvatljiv način. Kada se dete oseća shvaćeno, a ne osuđeno, ispadi se vremenom smanjuju. Emocionalna regulacija počinje kod kuće i odatle se širi dalje.

4. Nemogućnost preuzimanja odgovornosti

Bilo je i dece koja, kako kaže, nikada nisu mogla da priznaju grešku. Uvek je neko drugi bio kriv. Drug, učitelj, pravila. Ovakav obrazac često je bio odraz onoga što su gledala kod kuće. Ako odrasli stalno prebacuju odgovornost ili spašavaju dete od posledica, odgovornost nema prostora da se razvije. Preuzimanje odgovornosti nije sramota niti kazna. To je učenje da naši izbori imaju težinu.

Deca koja umeju da kažu „pogrešio sam i mogu to da popravim“ razvijaju otpornost i sigurnost u sebe. Ona koja to nikada ne nauče često kasnije imaju teškoće u odnosima i na poslu.

5. Niska tolerancija na frustraciju

Neka deca su, priča nam učiteljica, odustajala čim nešto postane teško. Teži zadatak, izgubljena igra ili neuspeh brzo su vodili do suza, besa ili povlačenja. To nisu bila slaba niti nesposobna deca. Jednostavno nisu imala dovoljno prilika da se bezbedno suoče sa teškoćama.

U mnogim porodicama, nelagodnost se brzo uklanja. Odrasli uskaču, rešavaju problem i sklanjaju frustraciju pre nego što dete dobije šansu da je savlada. Ali frustracija nije neprijatelj. Ona ih uči.

Kada detetu dozvolimo da se bori sa izazovima uz podršku, a ne spasavanje, razvija se emocionalna izdržljivost koja mu kasnije pomaže u životu.

6. Teškoće u stvaranju prijateljstava

Neka deca su imala probleme u odnosima koji su prevazilazili stidljivost. Nisu znala kako da prave kompromise, poštuju granice ili poprave odnos posle sukoba. Takve teškoće često su pokazivale odnose koje dete posmatra kod kuće. Deca uče kako odnosi funkcionišu gledajući odrasle oko sebe.

Ako su sukobi u porodici glasni, hladni ili nerazrešeni, dete te obrasce nosi u prijateljstva. Ako su razgovori otvoreni i puni poštovanja, isto ponašanje se prenosi i van kuće.

7. Stalna potreba za pažnjom

U svakom razredu, kaže, postoji dete koje stalno prekida, dobacuje ili pravi šalu u pogrešnom trenutku, samo da bi bilo primećeno. Najčešće to nije nestašluk, već znak neispunjenih emocionalnih potreba.

Mnoga od te dece dolazila su iz porodica u kojima su odrasli bili preopterećeni ili emocionalno nedostupni. Čak i negativna pažnja delovala je bolje nego osećaj da si nevidljiv. Dosledna i iskrena pažnja kod kuće može značajno da umanji ovakvo ponašanje u školi. Deci nije potrebna savršenost, već prisutnost.

8. Nisko samopouzdanje i sumnja u sebe

Neka od najbistrije dece koju je učila bila su istovremeno i najnesigurnija. Izbegavala su nove izazove i sumnjala u sebe pre nego što bi i pokušala. Ovakvo samopouzdanje često se razvija u sredinama u kojima je kritika češća od ohrabrenja ili u kojima su očekivanja toliko visoka da je greška neprihvatljiva.

Samopouzdanje raste kada dete sme da pokuša i pogreši. Kada se trud vrednuje koliko i rezultat. Deca koja znaju da su vredna zbog onoga što jesu, a ne samo zbog postignuća, razvijaju tiho i stabilno samopouzdanje. To uverenje se najčešće gradi kod kuće.

Šta nam dete svojim ponašanjem poručuje

Naša sagovornica kaže da joj se posle trideset godina rada jedna istina posebno izdvojila. Dečje ponašanje retko je slučajno i gotovo nikada nije beznačajno. Ono što vidimo u školi često je odraz onoga što dete proživljava kod kuće. Kada umesto krivice izaberemo razumevanje, promene postaju moguće.

– Nijedan roditelj nije savršen. Ni ja nisam bila, a sada, kao baka, još jasnije vidim koliko su strpljenje i smirenost važni – kaže ona.

Ako postoji poruka koju vredi zapamtiti, onda je to ova. Male promene kod kuće mogu napraviti velike pomake u detetovom emotivnom svetu.

Zato, kada nas neko ponašanje zabrine, možda je pravo pitanje sledeće: šta nam dete zapravo poručuje i kako možemo da mu pomognemo da se oseća sigurnije, jače i više shvaćeno.

(eKlinika.rs)