Agresivnost kod dece i tinejdžera je posledica nerazumevanja i frustracije, kažu stručnjaci. Često se čuje, “ kakve probleme može da ima neko sa 13, 14 godina?“ Ovakav stav da je dovoljno nahraniti, obući, obezbediti detetu novac za ekskurziju i slobodne aktivnosti, nije garant psihičkog zdravlja. Emotivne teškoće koje su i sastavni deo odrastanja, nekada su nepremostiva prepreka za decu i adolescente. Niko nije siguran da li će dete iz moguće psihičke krize izaći kao zrelije i stabilnije, ili se povući u sebe i razviti dobru podlogu za razvoj neuroze ili psihoze. Kada se desi nešto što može negativno obeležiti život deteta svi smo krivi, upozoravaju stručnjaci.
„Ne preteruj, rešiće se“
Veliki problem je što odrasli iz najbližeg okruženja često ne prepoznaju ili čak potcenjuju probleme deteta. Psihološke teškoće mogu da imaju sva deca – i ona sa svim odličnim ocenama i ona koja pokazuju nešto slabiji uspeh u školi. Nagrade i priznanja nisu potvrda psihičke stabilnosti deteta. Kada se desi neka nesreća nemoguće je otkriti o čemu se radi bez detaljne anamneze. Može samo da se zna da je postojao veliki problem, kažu stručnjaci.
– Taj neki problem, ne mora odraslim osobama da deluje kao nepremostiva teškoća, ali za dete jeste. U ovakvim situacijama bitno je da posmatramo sve iz ugla deteta, moramo da krenemo od toga kako se ono oseća, a ne da procenjujemo situaciju sa našeg stanovišta. Ne znamo nekada da li se dete nekom obraćalo, da li je davalo neke pozive za pomoć u smislu želje da razgovara sa roditeljima, nastavnicima, psiholozima. Dešava se čak da dete otvoreno iznese svoj problem, a da odrasli i u školi i porodici kažu: “ Ne preteruj, nije to ništa, rešiće se “ – objašnjava za portal eKlinika, psiholog i sopljni saradnik Ministarstva prosvete Brankica Stanojević.
Dete treba da oseti da je prihvaćeno
Svaka iznenadna promena u ponašanju može da bude upozorenje da se nešto dešava. Dete se često povlači u sebe, menja društvo, sklanja.
– Ta promena ide u negativnijem smislu, pa se dete vraća na razvojno ranije oblike ponašanja. Postaje agresivnije, zatvorenije, nekomunikativnije. Roditelji i nastavnici koji su češće u kontaktu sa detetom mogu to da zapaze, ali i tu treba biti oprezan, jer može biti u pitanju samo razvojna faza, a ne realni problem. Razgovor, ozbiljno tretiranje svake dečje žalbe najbolji je način da se nešto negativno spreči. Dete treba da oseti da je prihvaćeno i da ga razumemo, pa da se potom usmeri na pronalaženje rešenja – naglašava Stanojević.
Agresivnost kao model ponašanja
U savremenom društvu porodica je izmeštana, a neki drugi aspekti su došli u prvi plan umesto vaspitavanja dece, objašnjava Stanojević.
– Dosta toga se svelo na ekonomski aspekt, na obezbeđivanje sredstava za egzistenciju, dostizanje određenog standarda, trku za novcem. U svemu tome sve je manje vremena za decu, kojoj je najbitnije da se osete prihvaćeno i da imaju nekog ko hoće da ih sasluša i razume, ukoliko dete oseti da je shvaćeno sve je lakše. Ipak, ako naiđe na zid, nepoverenje, ćutanje, negiranje, onda ostaje prepušteno samo sebi i snalazi se kako zna i ume. Pri svemu tome okruženo je raznim modelima ponašanja koji mi odrasli serviramo deci. Bitno je da što pre počnemo da preispitujemo sebe, da uvidimo kakvo okruženje i sistem vrednosti nudimo deci. Mi smo modeli i to ne samo roditelji, već i sredina u kojoj se dete kreće. Kada se desi nesreća svi smo krivi, od direktnih pojedinaca do institucija – navodi Brankica Stanojević.
Nasilje nije kosmička prašina
Na često postavljeno pitanje odakle toliko nasilja kod dece i mladih, Stanojević odgovara da „nasilje nije kosmička prašina”, jer mi kreiramo sistem vrednosti i odnosa, favorizujemo oblike ponašanja, nudimo modele za rešavanje problema i decu stavljamo u određene društvene situacije. Agresivnost se uči.
– Osnovali smo škole, ali i zajednicu gde roditelji rade i subotom i nedeljom i onda na kraju se pitamo:“Zašto su nam deca agresivna?“ Deca ne biraju svesno agresivne modele ponašanja, mi smo im prokrčili kanale ka agresivnosti. U koliko domaćih i stranih serija je pištolj sredstvo za rešenje problema, dok se glavni lik koji ne preza ni od čega, na kraju doživljava kao pozitivan. Sve to mi odrasli serviramo, a dete to vidi kao način da se dođe do neke “pravde ili rešenja”. Deca se ne rađaju sa urođenim oblicima ponašanja, ona primenjuju ono što vide oko sebe. Sa druge strane, da biste bili agresivni morate da osetite frustraciju, a mi samo povećavamo stepen frustracije u društvu – objašnjava Brankica Stanojević .
Agresivnost i u vrtiću
Iako svi navode da se bez detaljne analize određene situacije ne mogu iznositi zaključci, pojedini stručnjaci ističu da se iza zločina koje može da počini i maloletno lice nikad ne radi o jednostavnoj agresivnosti, već možda i nervnom rastrojstvu, uticaju psihoaktivnih supstanci.
Jadranka Radovanović, psiholog i porodični psihoterapeut navodi da se razlog za psihičko rastrojstvo može kriti u izloženosti nasilju.
– Sve je moguće, pod uticajem psihoaktivnih supstanci se lako gubi kontrola, a deca već u starijim razredima osnovne škole uzimaju razne vrste psihoaktivnih supstanci. Svedoci smo u isto vreme da je agresivnost u porastu, nekada sve ide od predškolskog uzrasta pa dalje. Deca, devojčice i dečaci su verbalno i fizički agresivna. Imaju i mnogo agresivnih modela, koji se u nekim situacijama pogrešno doživljavaju kao korisni oblici ponašanja. Dete nastoji na taj način da uplaši drugu osobu, ako se model pokaže kao efikasan se njim se nastavlja – kaže Radovanović za portal eKlinika.
