Roditelji sociopate – teška tema za realan život, teška situacija, ali i nešto što je prisutno i pred čim se ne smeju zatvarati oči. Posebno može biti uznemirujuće to što broj osoba, koje su roditelji, zbog povećanih frustracija novog vremena raste. Posledice po decu, porodicu ali i društvo u celini sasvim sigurno nije lako sagledati.
Koji su obrasci sociopatskog ponašanja, pa i kada su u pitanju roditelji sociopate
Sociopate pre svega karakteriše antisocijalno ponašanje, što znači da ove osobe ne uživaju u društvu, nisu mu naklonjene. Antisocijalno ponašanje može postati i agresivno. Izbegavaju druge ljude, a kada su u zajednici, njihovo ponašanje može biti štetno za druge. Sociopate su sebične, a imaju i psihopatske crte ličnosti. Karakteriše ih emocionalna nestabilnost, nedostatak objektivnog rasuđivanja, perverzno i impulsivno (često kriminalno) ponašanje, nesposobnost da uče iz sopstvenog ili tuđih iskustava. Imaju amoralna i asocijalna osećanja, kao i druga devijantna ponašanja.
Roditelji sociopate: da li je to u njihovoj prirodi, ili su u pitanju drugi razlozi
James Kimmel, predavač na Yale school of medicine čije su polje istraživanja psihijatrija, psihologija, ali i različiti oblici nasilja, daje zanimljivu opservaciju o tome zašto sve više roditelja pokazuje sociopatski obrazac:
– Živimo u društvu koje ubrzano postaje društvo sociopata, pa se to prenosi i na porodično okruženje. Međutim, gubitak porodičnih vrednosti nije sam po sebi uzrok. Nije to ni posledica stanja roditelja koji su sami po sebi sociopate ili emocionalno poremećeni pojedinci. Jedan od vodećih novih uzroka su norme vaspitavanja koje nam se nameću, a mi, roditelji, zajednica i država, ne posvećujemo se deci onako kako im se suštinski potrebno. Donosimo ih na svet, ali su mnogi nespremni i nesvesni odgovornosti kako o njima brinuti i biti tu onako kako im je potrebno.
Kako roditelji sociopate doživljavaju sebe kao žrtvu
U nedostatku posvećenosti deci, ovakvi roditeji su lišeni iskonske vezanosti, koja je njihova roditeljska biološka i genetska uloga. Neke majke, kaže Kimmel, zastrane toliko da im iskustvo biološkog majčinstva gotovo ništa ne znači. U stanju su da više brinu za ljude koji su praktično stranci.
– Budući da im deca jednostavno nisu na prvom mestu, kamufliraju to floskulom „najvažnije je sa decom provesti kvalitetno vreme“. U društvu u kome je imperativ za pojedinca – „ja“, mi brigu o drugome, uključujući i sopstvenu decu, doživljavamo kao samožrtvovanje i gubitak sebe. Tražimo rezervne načine. Ali, ne i one koji bi nam mogli omogućiti da ostanemo kod kuće i brinemo o našoj deci. Retko koja vlada na svetu nudi nekakav program, koji omogućava da bar jedan roditelj bude kod kuće i brine o detetu – skreće pažnju Kimmel na brojne probleme roditeljstva prisutne na svetskom nivou, bez obzira na meridijan ili kontitent.
Gde je granica konvencionalnog vaspitavanja i sociopatskog ponašanja
Brojni stručnjaci za vaspitanje dece i roditeljstvo, a u nekim segmentima svojih istraživanja i James Kimmel, upoređuju načine brige o novorođenčadi sa sociopatskim modelom ponašanja. Kažu da ima ozbiljnih osnova za poređenje, jer su roditelji često i agresivni i asocijalni.
– Uobičajena je praksa da manju decu, na primer, ostavljamo da borave ili spavaju sama dok plaču, kako bismo ih naučili da budu mirni. „Učenju“ lepog ponašanja često se kao metode dodaju grubosti, kakve su udaranje ili kažnjavanje dece. U redu je detetu postaviti granice. Ali, ako bismo se prema drugoj odrasloj osobi ponašali na način na koji se često ponašamo prema svojoj deci, bili bismo predmet krivičnog ili građanskog postupka. U naporima da navedemo decu da se ponašaju na način na koji želimo, koristimo metode kontrole koje su praktično kulturološki prihvatljivi oblici nasilja. Ako postoji i sociopatska crta u karakteru, ozbiljniji problemi se teško mogu izbeći – naglašava Kimmel.
Razmislite kakav obrazac sugerišete deci
U ponašanju prema deci, roditelji su često emocionalno nestabilni i impulsivni. Što zbog obaveza, što zbog ličnih razloga ili problema, lišavaju ih ljubavi i empatije. A onda od njih tražimo i očekujemo da kad odrastu budu ljubazni, strpljivi, empatični prema drugim ljudima. Kada se granica pređe, ili postoje i drugi poremećaji ponašanja, nesvesno „obučavamo“ i svoju decu da postanu sociopate, upozorava Kimmel i dodaje:
– Većina nas, roditelja, nismo ni sociopate ni kriminalci. Ali, mnogi preuzimaju sociopatski obrazac u načinu na koji se odnose prema svojoj deci. Razlozi su kompleksni, ali je isto tako i naša svest na velikom ispitu. Razmislite kakav primer im svojim sociopatskim obrascem dajete i kolika je šansa da ga izbegnu u budućnosti kao logičnu posledicu.
