Način na koji smo odgajani ostavlja trajni otisak – oblikuje način na koji razmišljamo, komuniciramo i povezujemo se sa drugima, često na načine kojih nismo ni svesni. Za one koje su odgajali pasivni i nezainteresovani roditelji efekti mogu biti posebno suptilni, ali duboko ukorenjeni. Ne radi se uvek o očiglednoj traumi ili dramatičnom zanemarivanju. Ponekad je odsustvo vođenja, emocionalne podrške ili strukture ono što diskretno utiče na to ko postajemo. Ako smo se ikada zapitali zašto se borimo s nekim vezama ili zašto nam se sumnja u sebe uvlači u najgorim trenucima, naše vaspitanje možda s tim ima više veze nego što mislimo.
Bore se da veruju svojim odlukama
Odrastanje bez mnogo uputstava i saveta može dovesti do toga da nam donošenje čak i najmanje odluke bude nepodnošljivo.
Kada su roditelji pasivni ili nezainteresovani, deca često moraju sama da se snalaze u životu, učeći kroz pokušaje i greške bez uverenja da im neko čuva leđa. Bez takve osnovne podrške, sumnja u sebe može rano da de ukoreni. Umesto da se osećaju sigurno u svojim izborima, ona se stalno preispituju – pitajući se da li donose pravu oduku, da li su dovoljno dobra ili bi trebalo da traže odobrenje od nekog drugog.
Ovaj nedostatak unutrašnjeg poverenja ne nestaje tek tako u odraslom dobu. Može se manifestovati u odnosima, karijerama i svakodnevnom životu – što dovodi do neodlučnosti, preteranog analiziranja ili previše oslanjanja na druge da bi potvrdili svoje izbore.
U suštini, učenje da verujemo sebi počinje sa saznanjem da su naše misli i osećanja validni. Ali kada to uverenje nije postojalo tokom odrastanja, kasnije može biti teško da se razvije.
Traže potvrdu od drugih
Kada odrastamo nesigurni u sopstvene odluke, sasvim je prirodno da počnemo da se oslanjamo na druge ljude da nm kažu šta je ispravno.
Kada nemamo roditelje koji nas aktivno usmeravaju ili ohrabruju, taj osećaj sigurnosti počinjemo da tražimo negde drugde. Komplimenti deluju kao dokaz da radimo kako treba. Kritika, ma koliko mala, može da bude razarajuća.
Problem je u tome što je naše samopouzdanje izgrađeno na mišljenjima drugih ljudi, ono nikada nije stvarno stabilno. Stalno smo u potrazi za odobravanjem umesto da verujemo sebi – uvek se pitamo da li smo rekli pravu stvar, da li radimo pravu stvar ili da li nas ljudi uopšte vole.
Bore se sa snažnim osećajem sebe
Karl Jung rekao je da je „privilegija života postati ono što zaista jeste”, ali šta se dešava ako nas niko nikada tome ne nauči.
Kada su roditelji pasivni ili nezainteresovani, oni svoju decu ne usmeravaju i ne pomažu im da istražuju svoj identitet. Umesto da ih ohrabruju da razviju sopstveno mišljenje, interesovanja i vrednosti, deva nauče da se prilagode bilo kom okruženju u kome se nalaze –uklapajući se, umesto da se ističu.
Bez te rane podrške, deca često kroz život prolaze osećajući se kao kameleon, neprekidno se menjajući u zavisnosti od toga s kim su. Slažu se sa ljudima samo da bi izbegli sukobe, oblikuju svoju ličnost tako da odgovara različitim situacijama ili nisu sigurna u šta zapravo veruju.
Snažna svest o sebi nije nešto s čim se rađamo – on se gradi tokom vremena kroz ohrabrenje, podršku i slobodu da istražimo ko smo.
Teško postavljaju granice
Osobe koje odrastaju uz roditelje koji ih podržavaju i koji su angažovani imaju veću verovatnoću da razviju prirodan osećaj za uspostavljanje granica – one uče da je u redu reći ne, tražiti sopstveni prostor i očekivati poštovanje od drugih.
Ali kada su roditelji pasivni ili nezainteresovani, te lekcije se ne prenose i ne nauče. Umesto toga, njihova deca često odrastaju sa osećanjem da njihove potrebe nisu prioritet ili da će ako previše traže samo dovesti do razočaranja.
Ljudski mozak podešen je da traži povezanost, posebno u detinjstvu. Kada je ta veza nedosledna ili udaljena, deca se prilagođavaju tako što postaju preterano predusretljiva – čine sve što je potrebno da očuvaju mir, ostanu uključeni ili izbegnu da budu potpuno ignorisani.
Taj obrazac može da se prenese u odraslo doba, čineći neverovatno teškim da se zauzmu za sebe u vezama, na poslu ili čak u svakodnevnim kontaktima i odnosima.
Ako kažu ne, to može da se shvati kao odbijanje. Ako traže ono što im je potrebno može da deluje sebično. I duboko u njima, često postoji stalni strah da će, ako previše odbacuju, završiti sami.
Preterano se angažuju se da bi se osećali cenjeno
Kada je svest o sebi nesigurna i granice deluju neprirodno, lako se zapadne u naviku prekomernog angažovanja samo da bi osećali da su potrebni.
Ljudi koji su odrasli sa pasivnim ili nezainteresovanim roditeljima često su rano naučili da njihova vrednost nije nešto što se jednostavno prepoznaje – to je nešto što su morali da dokažu. Bilo da je to bilo tako što su dobra, mirna deca koja uvek pomažu, ili ona koja nikada ne traže mnogo, ona su pronalazila načine da zarade pažnju umesto da je očekuju.
Taj obrazac ne nestaje sam od sebe u odraslom dobu. Može se pojaviti u vezama u kojima daju više nego što primaju, u poslovima gde preuzimaju previše bez prigovora ili u prijateljstvima u kojima su uvek tu za prijatelje, ali oklevaju da traže isto zauzvrat.
Osećaju se krivim što sebe stavljaju na prvo mesto
Kada odrastemo verujući da se ljubav i prihvatanje moraju zaslužiti, stavljanje sebe na prvo mesto može da bude neprijatno – skoro kao da radimo nešto pogrešno.
Kada pokušaju sebe da stave na prvo mesto, uvlači se krivica. Možda se osećaju sebično zbog toga što kažu ne, nelagodno zato što im je potrebno malo prostora za sebe ili su zabrinuti da ako odaberu sebe to znači da će izneveriti nekog drugog.
Ova krivica nije uvek logična, ali je duboko ukorenjena. Kada provedemo godine dokazujući svoju vrednost kroz ono što radimo za druge, povlačenje – čak i kada je to neophodno – deluje neprirodno.
A rezultat je da takve osobe nastavljaju da se bore, nastavljaju da pružaju i daju prioritet svima drugima, često na račun sopstvenog blagostanja.
Potiskuju sopstvene emocije
Ljudi koje su odgajali pasivni ili nezainteresovani roditelji često nauče da potiskuju svoja osećanja, bilo zato što njihovo izražavanje nije dovelo ni do kakvog stvarnog odgovora ili zato što su osećali da predstavljaju teret ako ih iskažu.
Vremenom se to pretvorilo u naviku – minimiziranje sopstvenih borbi, odbacivanje povrede ili ubeđivanje sebe da preuveličavaju kada ih nešto uznemiri. Ovo emocionalno potiskivanje ne utiče samo na to kako se oni nose sa problemima – ono utiče i na njihovu sposobnost da se povežu sa drugima. Ako su proveli godine ignorišući sopstvena osećanja, može da im bude teško da se otvore u odnosima ili čak da prepoznaju šta im je zaista potrebno od drugih.
A potisnute emocije – one ne ostaju potisnute zauvek. Na kraju nađu izlaz – bilo kroz anksioznost, izgaranje ili neodoljiv osećaj praznine koji je teško objasniti.
Strah od napuštanja, čak i kada za to nema razloga
Kada je emocionalna podrška nepouzdana tokom odrastanja, teško je otresti se osećaja da bi ljudi mogli svakog trenutka da odu. Čak i u stabilnim ljubavnim vezama, često postoji skriveni strah – onaj koji šapuće da će veza nestati ako kažu pogrešnu stvar, zatraže previše ili pokažu svoje prave emocije. Mogu postati previše predusretljivi da bi ljude držali blizu ili mogu potpuno da se povuku kako bi izbegli rizik od odbijanja.
Ovaj strah ne mora uvek da ima smisla, ali je jak. To može dovesti do predugog ostajanja u nezdravim vezama, potpunog izbegavanja dubokih veza ili stalnog traženja uveravanja da neće biti ostavljeni.
U suštini, ovaj strah se zapravo ne odnosi na sadašnjost, on je odraz prošlosti. Prošlost u kojoj su ljubav i pažnja delovali nepostojano, gde emocionalna sigurnost nije bila zagarantovana i gde su naučili da previše može značiti biti sam.
