Zašto ljudi koji su „uvek fini“ često ostaju bez poštovanja: Gde je granica koja se ne prelazi

Skoro svi znamo taj osećaj. Sastanak traje, neko izlaže ideju koja „ne pije vodu“, i to je jasno svima u prostoriji. Ipak, niko ništa ne kaže. Ne zato što nema argumente, već zato što ne želi da bude „taj“ koji će pokvariti atmosferu, uvrediti sagovornika, ispasti grub. Pa svi klimaju glavom. Vreme prolazi. Energija pada. Na kraju se izgubi nekoliko sati, a odluka se opet odloži ili se projekat svejedno raspadne posle prve prepreke. U takvim situacijama postaje vidljivo nešto što mnogi dugo nose u sebi: često se mešaju dve stvari koje nisu iste.

Biti fin i biti dobar, isto ili različito

Biti fin ponekad znači ćutati kada bi trebalo govoriti. Prećutati kada nešto nije u redu. Reći „važi“ kada se zapravo misli „ne“. Složiti se iz straha od neprijatnosti. I ubeđivati sebe da je to zrelost. Ali u praksi, stalna „finoća“ često postaje obrazac u kojem se tuđi mir stavlja iznad sopstvene istine. A poštovanje se retko dobija na taj način.

Poštovanje se gradi onda kada postoji jasnoća, integritet i doslednost, čak i kada to znači da se neće svima dopasti sve što se kaže.

U nastavku su ponašanja koja menjaju dinamiku odnosa: bez galame, bez agresije, bez „zatezanja“, ali sa zdravim samopoštovanjem.

1) Granice se postavljaju jasno i mirno, bez izvinjavanja

Jedna od najvećih zabluda je da granica mora da bude dramatična. Ne mora.

Granica može biti kratka i jasna:

• „Ne mogu to da preuzmem.“
• „To mi ne odgovara.“
• „Potrebno mi je da se dogovorimo ranije.“

Kada se prvi put postavi granica prema osobi koja je navikla da prebacuje obaveze u poslednjem trenutku, često se vidi iznenađenje. Kao da je neko prvi put rekao naglas ono što se ranije samo podrazumevalo.

I upravo to je poenta. Granice su kao međe: pokazuju gde se završava jedna odgovornost, a gde počinje druga. Kada se granice prate izvinjenjima, poruka je tiha, ali jasna: „Moje potrebe su manje važne.“ A nisu.

2) Neslaganje može biti kulturno, ali čvrsto

Neslaganje ne mora da zvuči kao napad.

Dovoljno je reći:

• „To vidim drugačije.“
• „Ne bih se složio/la.“
• „Mislim da tu ima još nijansi.“

Takav način razgovora ne ponižava drugog, ali ne ponižava ni sebe. U porodičnim razgovorima, na poslu, među prijateljima, često se ispostavi da pristojno neslaganje ne ruši odnos, već ga čini zrelijim. Ponekad čak i donese više poštovanja, jer pokazuje da postoji stav, a ne samo prilagođavanje.

3) Potrebe se izgovaraju direktno, bez aluzija

Mnogi ljudi godinama žive u nadi da će ih drugi „pročitati“. Da će neko primetiti umor. Da će neko shvatiti da je previše obaveza. Da će neko preuzeti deo tereta bez da se to izgovori. Ali realnost je jednostavna: ljudi ne čitaju misli. Aluzije i nagoveštaji često završavaju isto: razočaranjem i nagomilanim nezadovoljstvom.

Zato je bolje i iskrenije reći jasno:

• „Potrebna je povišica, i evo konkretnih razloga.“
• „Važno mi je da večeras druga osoba preuzme obaveze.“
• „Treba da razgovaramo o podeli kućnih poslova.“

Direktnost ume da bude neprijatna u početku, naročito ako postoji navika da se ćuti. Ali dugoročno donosi ono što svi žele: manje nesporazuma, manje pasivne ljutnje i više stabilnosti u odnosima.

4) Ne mora se odgovoriti odmah

Mnogi problemi nastaju zbog automatskog „da“. Ne zato što postoji želja, već zato što postoji strah: da će druga strana biti razočarana, uvređena, ljuta. Da će se odnos poremetiti. A ponekad je dovoljan samo mali predah. Rečenica koja spašava vreme i živce glasi:
„Treba mi malo vremena da razmislim, javljam se.“

Upravo taj predah pravi veliku razliku između pristanka iz krivice i odluke iz mira. I zanimljivo: kada se nešto ljubazno odbije, svet se uglavnom ne sruši. Ljudi nađu drugo rešenje, a odnosi ostanu isti ili čak postanu zdraviji.

5) Tuđe emocije se uvažavaju, ali se ne nose umesto drugih

Empatija je dragocena. Ali empatija nije isto što i odgovornost.

Može da se kaže:

• „Razumem da ti je teško.“
• „Vidim da si razočaran/a.“
• „Shvatam da te ovo boli.“

I tu može da se stane. Ne mora da se popravlja. Ne mora da se objašnjava do iznemoglosti. Ne mora da se odustaje od odluke da bi drugoj strani bilo lakše. Ponekad ljudima samo treba da budu saslušani. Njihove emocije su validne, ali su ipak njihove. Svako ima odgovornost da ih obradi i da nauči da ih nosi.

6) Ne ulazi se u svaki konflikt: biraju se bitke

Nije sve vredno rasprave. Ali neke stvari jesu.

Dobar filter može da bude pitanje: Da li ovo utiče na vrednosti, bezbednost, dostojanstvo ili dobrobit?

• Ako utiče, treba govoriti.
• Ako je u pitanju sitnica, estetska preferencija ili trenutna nervoza, često je mudrije pustiti.

Ovaj pristup štedi energiju i smanjuje broj konflikata, ali čuva autoritet onda kada je zaista važno.

7) Pohvala je iskrena, bez lažnog laskanja

Mnogo ljudi je naviklo da „podmaže“ odnose lažnim komplimentima.

• „Baš ti je super frizura!“ (a zapravo nije)
• „Odlična prezentacija!“ (a zapravo je bila loša)

Problem sa lažnim pohvalama nije samo u tome što nisu iskrene. Problem je što vremenom postanu bezvredne.

Zato je mnogo iskrenije i bolje:

• naći nešto autentično („Cenim trud koji je uložen“),
• ili jednostavno ćutati.

Iskrena pohvala ima težinu. Kada se kaže „odlično“, to zaista znači odlično.

8) Greške se priznaju kratko, sa fokusom na rešenje

Greške se dešavaju. I to je normalno. Ali način na koji se greška prizna pravi veliku razliku.

Najbolje zvuči ovako:

• „Propustili smo rok.“
• „Biće završeno sutra do podne.“
• „Uvedeni su podsetnici da se ovo ne ponovi.“

To je sve. Preterano objašnjavanje, gomila izgovora i duga opravdanja često deluju nesigurno i skreću fokus sa rešenja na emocije. A ljudima je uglavnom važnije rešenje.

Ljubaznost ne mora da bude samoponištavanje

Ova ponašanja ne čine čoveka hladnijim. Ne čine ga bezosećajnim. Ne oduzimaju mu dobrotu. Samo je vraćaju na pravo mesto. Kada se prestane sa ugađanjem po svaku cenu, često se desi još jedna važna stvar: odnosi se pročiste. Oni kojima je odgovaralo da neko bude „uvek fin“ jer je tako lakše manipulisati, često se povuku sami. A odnosi koji ostanu postanu dublji i stabilniji. Poštovanje se gradi onda kada reči imaju težinu, kada postoji doslednost i kada se sopstvena istina ne gura u stranu da bi svima bilo prijatno.

I paradoksalno je ali istinito: tek tada ljudi počnu da vas slušaju pažljivije.

(eKlinika.rs)