Samokontrola je usko povezana sa prepoznavanjem i slušanjem sopstvenog glasa, pokazala je nedavna studija objavljena u časopisu Psichological Sciences.
Samoregulacija ponašanja i emocija
Autor studije, dr Hiroshi Imamizu, profesor na Univerzitetu u Tokiju, rekao je za Medical News Today:
– Naši rezultati pokazuju da je osećaj samoregulacije emocija, odnosno samokontrole, u odnosu na govor poboljšan slušanjem sopstvenog, a ne glasa drugih osoba.
Istraživanje pruža empirijske dokaze da ljudi postaju svesniji sebe, ako slušaju svoj glas dok govore. Ovo istraživanje doprinosi razumevanju aberantnih iskustava u slušnim halucinacijama – objasnio je on.
Osećaj kontrole za svoje postupke
Skloni smo da sebe doživljavamo kao odgovorne kada vršimo dobrovoljne radnje. Osećaj delovanja odnosi se na ovaj subjektivni osećaj izazivanja i vršenja kontrole nad svojim postupcima.
Suprotno očekivanjima, naš osećaj delovanja ne odražava uvek objektivnu stvarnost. Na primer, studija sprovedena 1960-ih otkrila je da bi igrači koji učestvuju u igri jamb često su bacali kockice snažnije kada su želeli veći broj i sa manje sile kada je neko želeo manji broj.
Osim takvih slučajeva nepovezanosti između objektivne stvarnosti i osećaja delovanja u svakodnevnom životu, istraživači smatraju da nedostaci u smislu kontrole nad govorom mogu biti u osnovi slušnih halucinacija.
Pojedinci sa slušnim halucinacijama možda neće moći da razlikuju svoje glasove od drugih. Ovo stanje je uobičajeni simptom šizofrenije, poremećaja mentalnog zdravlja koji značajno utiče na percepciju i ponašanje osobe.
Nekoliko studija je ispitalo osećaj za posredovanje tokom izvođenja pokreta ruku ili udova. Međutim, postoji ograničeno istraživanje o osećaju delovanja u odnosu na govor. U ovoj studiji, autori su koristili dve mere da okarakterišu osećaj kontrole nad govorom.
Implicitne mere i samokontrola
Implicitne mere su jedan od načina na osnovu koga istraživači procenjuju osećaj delovanja u eksperimentima.
Implicitne mere procenjuju razlike u percepciji pojedinca o svojim postupcima i onima do kojih dolazi usled spoljašnjeg uzroka.
Na primer, prethodno istraživanje je pokazalo da kada pojedinac izvrši svojevoljno kretanje, percipirani interval između radnje i njenog efekta je kraći od onog koji opisuje spoljašnji događaj. Ova percepcija kraćeg vremenskog intervala se koristi kao implicitna mera osećaja delovanja.
U ovoj studiji, istraživači su tražili od učesnika da vokalizuju samoglasnik koji se pojavio na ekranu računara u mikrofon. Zatim su modifikovali audio ulaz svakog učesnika koristeći efektor i preneli ga na slušalice pojedinca.
Nakon vokalizacije, učesnik je čuo reprodukciju svog izobličenog ili neiskrivljenog glasa. Konkretno, istraživači su koristili efektor da bi povećali ili smanjili visinu glasa i uveli kašnjenje od 200, 400 ili 600 milisekundi između izgovorenog samoglasnika i izobličene (visokih ili niskih tonova) reprodukcije glasa.
Istraživači su zatim zamolili učesnike da procene vreme između vokalizacije zvuka i slušanja reprodukcije. Učesnici su prijavili kraće vreme između vokalizacije zvuka i slušanja njihovog neiskrivljenog glasa od glasa visokog ili niskog tona.
Eksplicitne mere
Eksplicitne mere, još jedan pokazatelj individualnog osećaja delovanja, uključuju korišćenje upitnika ili skala za procenu da bi se procenilo da li osoba veruje da su njene radnje odgovorne za izazivanje predstavljenih efekata.
Istraživači su koristili postavku sličnu prethodnim eksperimentima kako bi procenili osećaj delovanja putem eksplicitnih mera.
Zamolili su učesnike da vokalizuju zvuk. Nakon kratkog vremenskog intervala, učesnici su naknadno čuli izobličenu ili neiskrivljenu reprodukciju svoje vokalizacije. Istraživači su zatim zamolili učesnike da prijave u kojoj meri su smatrali da su izazvali glas koji se čuje na njihovim slušalicama i stepen do kojeg je glas koji su čuli nakon kratkog intervala bio njihov.
Učesnici su sa manjom verovatnoćom identifikovali izobličenu reprodukciju visokih i niskih tonova svojih glasova, odnosno nisu uglavnom bili sigurni da pripadaju njima.
Sa pridrodnom reprodukcijom glasa situacija je bila potpuno drugačija, odnosno lakše ime je bilo da taj glas identifikuju kao svoj.
Drugim rečima, ako su učesnici pomislili da su čuli nečiji glas tokom reprodukcije, malo je verovatno da će pomisliti da su oni generisali zvuk. Nasuprot tome, ako su učesnici čuli sopstveni glas tokom reprodukcije, oni su povezali glas sa svojim činom proizvodnje govora, odnosno reakcijama i samokontrolom.
Koautor studije dr Riu Ohata, postdoktorski saradnik na Institutu Karolinska, Švedska, objašnjava:
– Naši rezultati pokazuju da je slušanje sopstvenog glasa ključni faktor za povećanje samoregulacije ponašanja u odnosu na govor. Drugim rečima, ne osećamo snažno da „ja“ stvaram govor ako čujemo nečiji glas kao rezultat govora. Naša studija pruža empirijske dokaze o tesnoj vezi između osećaja za samokontrolu i identiteta sopstvenog glasa.
– Istraživanje ove veze može pomoći da se bolje razumeju i podrže ljudi sa slušnim halucinacijama. – rekao je dr Imamizu.
