Ako vas ovih 8 stvari danas nervira a pre nije, moguće je da ste odrastali kao emocionalni oslonac

Da li vam se dešava da vas situacije koje su vam nekada bile „normalne“ sada potpuno iscrpe? Možda ste ranije bez problema slušali tuđe probleme, mirili zavađene, bili osoba koja sve drži pod kontrolom. A danas… jedan napet razgovor, nečije neraspoloženje ili poruka u pogrešno vreme mogu da vam pokvare ceo dan. Ako se prepoznajete u ovome, moguće je da ste odrasli u ulozi tzv. emocionalnog oslonca – osobe koja je još kao dete preuzela odgovornost za tuđa osećanja, raspoloženja i mir u kući.

Psihologija prepoznaje ovaj obrazac. Kada dete odrasta u okruženju gde su odrasli emocionalno nestabilni, preplavljeni ili nedostupni, ono često „nauči“ da prati, smiruje i reguliše emocije drugih. To nije karakterna osobina ili mana. To je prilagođavanje, strategija preživljavanja.

Problem nastaje kasnije. Ono što je nekada bilo korisno, u odraslom dobu može postati izvor hroničnog stresa, iscrpljenosti, preosetljivosti i osećaja da uvek morate da budete „na oprezu“.

U nastavku izdvajamo 8 situacija koje često posebno izazivaju stres osobama koji su odrastale kao emocionalni oslonac – i šta one u suštini otkrivaju.

1. Tuđe loše raspoloženje

Da li čim neko uđe u prostoriju namršten ili ćutljiv, vi odmah osetite napetost i potrebu da „popravite atmosferu“?

Ljudi koji su odrastali kao emocionalni oslonac često razvijaju hipervigilnost – stalno skeniranje okoline i tuđih emocija. Kao dete ste možda naučili da je tuđe raspoloženje povezano sa sigurnošću: ako je roditelj ljut, sledi konflikt; ako je neko neraspoložen, vi morate da „smirite situaciju“.

U odraslom dobu taj unutrašnji alarm ostaje uključen. Jedan uzdah partnera, mrštenje kolege ili nečija nervoza u redu u prodavnici mogu da aktiviraju osećaj odgovornosti. Stres dolazi iz toga što pokušavate da kontrolišete nešto što ne zavisi od vas.

2. Postavljanje granica

Granice zvuče jednostavno: „Ne mogu“, „Nemam vremena“, „Nije mi prijatno“. Ali za osobu koja je odrastala kao emocionalni oslonac, granice često deluju opasno. Jer, u detinjstvu možda nisu bile dozvoljene.

Ako ste pokušali da kažete „ne“, mogli ste da dobijete hladnoću, povlačenje ljubavi, ljutnju, dramu ili krivicu. Zato telo i danas reaguje kao da je odbijanje nekoga – pretnja. Zato nije čudno ako vam srce ubrzano kuca kada odbijete poziv, ili vas grize savest iako ste uradili najnormalniju stvar. To nije slabost. To je samo zapamćen obrazac.

3. Prihvatanje pomoći

Mnogi ljudi koji su navikli da budu emocionalni oslonac drugima imaju jednu tihu, ali jaku unutrašnju poruku: „Ne smem da budem teret.“

Zato će radije nositi deset kesa sami nego da prihvate ruku pomoći. Radije će ćutati nego da traže podršku. Radije će se slomiti u tišini nego da nekome priznaju da ne mogu. U pozadini je uverenje da je potreba – opasna. Da će drugi biti razočarani, da ćete biti „previše“, da ćete izgubiti vrednost. A istina je suprotna: sposobnost da primimo pomoć je znak psihološke zrelosti, ne slabosti.

4. Bilo kakav konflikt izaziva nelagodu

Za osobu koja je odrastala kao emocionalni oslonac, konflikt nije samo neprijatnost. Konflikt je alarm. Čak i kada se rasprava ne tiče vas, možete osećati mučninu, stezanje u stomaku, nemir, potrebu da smirite, posredujete, objasnite, „izgladite“.

Ako ste u detinjstvu bili mirotvorac u kući, vaše telo je naučilo da je svađa opasnost. Zato nervni sistem reaguje kao da mora da interveniše. I to iscrpljuje – psihički i fizički.

5. Donošenje odluka koje bi nekoga mogle da razočaraju

„Gde ćemo jesti?“ „Šta da gledamo?“ „Kako da organizujemo put?“ Za mnoge ljude to su sitnice. Za osobu koja je odrastala kao emocionalni oslonac, to može postati mentalni maraton.

Jer odluke nisu samo odluke – one su procena tuđih emocija unapred. Ako ste naučili da su tuđe reakcije vaša odgovornost, onda svaka odluka postaje kalkulacija: ko će biti nezadovoljan, ko će se uvrediti, ko će ćutati, ko će zameriti. U tome se potroši ogromna energija, a vi na kraju često ni ne dobijete ono što želite.

6. Kada niste potrebni

Ovo ume da zvuči čudno, ali je vrlo često. Kada ljudi prestanu da vas zovu da se izjadaju, kada porodica „reši sama“, kada prijatelji više ne traže savet – umesto olakšanja možete osetiti nemir, pa čak i prazninu. Zašto?

Zato što se identitet godinama gradio oko uloge: „ja sam emocionalni oslonac“, „ja sam ta koja drži sve“. Kada ta uloga nestane, pojavljuje se teško pitanje: Ko smo mi ako ne spasavamo druge?

7. Neformalna druženja 

Žurke, rođendani, spontana okupljanja – sve što bi trebalo da bude opušteno – osobu koja je odrastala kao emocionalni oslonac često umori više nego posao.

Jer vi ne „prisustvujete“ druženju, vi ga vodite iznutra: ko se oseća naprijatno, ko ćuti, ko je preglasan, ko je uvređen, ko je ostao sam...

Čak i kada niko ništa ne traži od vas, vi radite emocionalni posao. I zato vam posle treba oporavak.

8. Posmatranje tuđe borbe bez uplitanja

Gledati kako neko greši, ponavlja loše obrasce, ulazi u problem, a vi „ne uskačete“ – za vas može biti gotovo nepodnošljivo. Unutrašnji impuls da popravite, spasete, objasnite, preuzmete je ogroman. Ali psihologija kaže nešto važno: ta potreba često nije samo empatija.

To je pokušaj da umirite sopstvenu anksioznost. Ako ste odrastali u okruženju gde su nerešeni problemi vodili u haos, vaš nervni sistem je naučio: „Ako ne reagujem odmah, nešto loše će se desiti.“ U odraslom dobu to se prenosi na sve odnose.

Ovo nije vaša krivica, ali može biti vaša sloboda

Prepoznavanje ovih obrazaca ne treba shvatiti kao krivicu niti kao kopanje po prošlosti bez cilja. To je objašnjenje. Kada shvatimo zašto nas neke stvari preplavljuju, dobijamo mogućnost izbora: da reagujemo drugačije.

I da krenemo malim koracima:

• postavimo jednu malu granicu
• prihvatimo nečju pomoć
• ostanemo uz nekoga bez spasavanja
• izdržimo nelagodu dok učimo novo ponašanje

Naš nervni sistem je godinama učio da bude na oprezu. Ne menja se preko noći. Ali menja se. I važno je da ovo kažemo jasno: Briga o sebi nije sebičnost. Briga o sebi je osnova da budemo prisutni za druge onda kada mi to želimo – a ne zato što mislimo da moramo.

(eKlinika.rs)