Ogovaranje je sastavni deo ljudske svakodnevice, nažalost. Zašto je tako lako pa i „slatko“ skliznuti u komentarisanje drugih ljudi, njihovih osobina i situacija kroz koje prolaze, pokušali su da objasne i naučnici. Odgovor donekle iznenađuje, ali nikako ne abolira ovu uobičajenu naviku.
Zašto je ogovaranje zamka u koju se lako upadne
Jednostavno, ljudi vole da ogovaraju. Čovek je socijalno biće, upućeni smo jedni na druge i normalno je da nas komunikacija veže na različitim nivoima. Ogovaranje drugih osoba i širenje tračeva o njima nije nešto čime bi se bilo ko pohvalio a opet, većina ljudi lako upada u ovu zamku. Kad god pričamo o nekoj trećoj osobi koja nije prisutna, na ivici smo trača. Ono što ih bliže određuje jeste da se tračevi fokusiraju na negativne informacije o nekoj osobi kako bi je u krajnjem rezultatu ponizili, dezavuisali, ismejali, omalovažili.
Da su informacije koje razmenjujemo o drugima samo pozitivne, teško da bismo to mogli da nazovemo tračevima. Pohvala ili neki dobar komentar se nekako ne uklapa u ogovaranje, pa ni u tračaranje, pa za njim brzo gubimo volju. I šteta što je tako!
Benigniji oblik ogovaranja ipak je tračarenje o poznatim ličnostima, ali samo zbog toga što energiju ne ulažemo i ne trošimo na nekoga iz okruženja. Samim tim manje i „upadamo u vatru“ ogovaranja.
Motivi za ogovaranje
Neki ljudi ogovaraju jer sa osobom koja je predmet trača nemaju dobar odnos. Ako ih je još i više koji osećaju isto, trač se samo rasplamsava. Fokus je na negativnim aspektima ličnosti, ponašanja, osobina. Kada toj osobi nismo naklonjeni, izbor za metu ogovaranja se na neki način opravdava. Međutim, ogovaramo i osobe koje nisu loši ljudi i to nisu zaslužile nijednim svojim postupkom. Upravo ova nelogičnost je i motivisala naučnike da se pozabave genezom zadovoljstva i potrebe da druge ljude ogovaramo.
Zašto nam ogovaranje daje osećaj moći
Istina je da ne možemo tako lako da prekinemo kada nekoga ogovaramo. Zašto je to tako?
Naučnici su ponudili odgovor na bazi studija koji je logičan i koji se ne odnosi samo na anketirane osobe, već i na fiziološku dimenziju: lučenje hormona. Naime, ono što korespondira sa osećajem zadovoljstva koji nam se dešava kada nekoga ogovaramo jeste osećaj moći, a poznato je da su za osećaj zadovoljstva odgovorni određeni hormoni. Ovde se pre svega misli na potvrđeno lučenje dopamina.
Ljudi žele da osete da su na neki način moćni, pa bila to i tajna razmena informacija o nekom drugom. Prividno smo moćni, jer ta osoba ne može da kontroliše ono o čemu pričamo. Uz lažnu sliku moći i posedovanja nekakvih tajnih, najčešće nevažnih informacija, ljudi jednostavno nesvesno jačaju svoj ego.
Sledeći na listi je osećaj olakšanja jer se ne priča o nama već o nekom drugom. Pa, ako mu je i loše, podsvesno nam je važno da zapravo nije loše nama ili nam se ne dešava bilo šta ružno o čemu pričamo, i povezano je sa drugom osobom.
Efekti ogovaranja na ljudski mozak
U jednoj studiji koja se bavila efektima ogovaranja, proučavane su slike mozga muškaraca i žena dok su slušali pozitivne i negativne tračeve o sebi i poznatim ličnostima. Primećena je veća aktivnost u prefrontalnom korteksu mozga. Do nje je došlo i kada su u pitanju bili pozitivni tračevi, što odgovara iskonskoj ljudskoj želji da u društvu budu prihvaćeni.
Naučnici su takođe otkrili da se kaudatno jezgro, deo mozga koji pomaže u regulisanju motoričke aktivnosti, ciklusa spavanja i buđenja ali i nagrađivanja, aktivirao kao odgovor na negativne tračeve o slavnim ličnostima. Upravo to objašnjava zašto skandali sa poznatim ličnostima izazivaju interesovanje ljudi.
Predvidljivo, studija je pokazala da su ljudi bili srećniji kada su čuli pozitivne tračeve o sebi i bili više uznemireni kada su čuli negativne stvari. To ih međutim ne sprečava da u osećaju lažne moći veoma često ogovaraju druge ljude.
