Odrasli koji jedva razgovaraju sa svojim roditeljima obično nose ovih 10 bolnih iskustava iz detinjstva, kažu psiholozi

Ako šaljete poruke roditeljima samo za rođendan, prekidate razgovore posle deset minuta i uvek imate „izlaznu strategiju“ – niste hladni. Samo ste oprezni. To su naučile generacije dece koje su odrasle u domovima gde ljubav nije bila sigurna luka, već nagrada sa uslovima

Odrasle osobe koje danas jedva razgovaraju sa sopstvenim roditeljima, nisu to odlučile iz inata ili hladnoće. Oni zapravo štite dete koje su nekada bili. Dete koje niko nije zaštitio.

Ta distanca retko kada nastaje naglo. Češće se gradi godinama, iz hiljada sitnih trenutaka u kojima su shvatali da uteha znači slabost, da su njihove potrebe „previše“, a da ljubav treba zaslužiti.

Preporučujemo

Evo 10 iskustava iz detinjstva koja ostavljaju nevidljive ožiljke i često objašnjavaju zašto se odrasla deca povlače od svojih roditelja.

1. Njihova osećanja su doživljavana kao mana

Tuga je bila „drama“, bes je značio da su „teški“, strah je bio „slabost“. Deca su naučila da priguše svoja prava osećanja i da pokažu samo ona koja neće izazvati nevolju. Kao odrasli, i dalje osećaju da moraju da igraju ulogu. Distanca im daje slobodu da prestanu da glume.

2. Ljubav je bila uslovljena

Petice su donosile zagrljaj, poslušnost je značila prihvatanje, a za razočaranje kazna je bila povlačenje ljubavi. Naučili su da je naklonost retka i uslovna. Danas znaju da u toj „igri“ nikada nisu mogli da pobede, pa distanca znači odustajanje od nemoguće trke.

3. Nosili su teret odraslih na dečjim leđima

Očeva zavisnost, majčina depresija, problemi sa novcem – sve ono što deca nisu smela da znaju, oni su živeli. Bili su mali terapeuti, posrednici, uteha. Ta ukradena nevinost se ne vraća. Kao odrasli, i dalje osećaju taj teret, a distanca je jedini način da ga skinu.

4. Privatnost je značila izdaju

Vrata su morala biti otvorena, dnevnici su čitani, razgovori nadgledani. Naučili su da granice ne postoje, a da je svaka njihova misao „porodična svojina“. I danas se u blizini roditelja osećaju ogoljeno. Distanca je njihova prva brava na vratima.

5. Postojali su samo kroz poređenje

„Pametniji od brata, ali lenjiji od rođake.“ Vrednost im je stalno merena u odnosu na druge. Nikada nisu bili dovoljno „oni sami“. Odrasli su verujući da su večito nedovoljni. Distanca znači kraj takmičenja u koje nikada nisu ni želeli da uđu.

6. Njihova realnost je stalno osporavana

„To se nije desilo.“ „Preteruješ.“ „Izmišljaš.“ Roditelji nisu mogli da podnesu istinu, pa su decu učili da sumnjaju u sopstvena sećanja. Ta psihološka igra ih je zbunjivala i slabila. Distanca je način da poveruju svom umu i svom iskustvu.

7. Izvinjavali su se što osećaju

„Izvini što plačem.“ „Izvini što mi treba pomoć.“ Deca su naučila da je njihova bol smetnja, dok su roditelji opravdavali sopstvenu surovost „stresom“ ili „tradicijom“. Danas znaju da ne treba da se izvinjavaju za svoje postojanje. Distanca briše tu krivicu.

8. Njihovi uspesi nikada nisu bili samo njihovi

Svaka diploma i svaka nagrada bila je „porodična zasluga“. Ali svaki neuspeh bio je isključivo njihov. Naučili su da njihova dostignuća služe za tuđe priznanje. Distanca im vraća pravo da ponosno kažu: „Ovo je moj život.“

9. Slika je bila važnija od stvarnosti

Savršene fotografije, srećne praznične čestitke i porodični postovi skrivali su istinu. Autentičnost je bila opasna, ćutanje je bilo „ljubav“. Ta predstava ih je iscrpljivala. Distanca im dozvoljava da konačno budu iskreni – makar samo sa sobom.

10. Njihov bol nikada nije bio dovoljno važan

Uvek je neko imao „teže“, oni su morali biti „zahvalni“, a njihova patnja umanjivana. Naučili su da i sami potcenjuju svoje rane. Distanca ih uči da i njihov bol vredi – i da i oni zaslužuju brigu.

Ne propustite vreme koje imate

Odrasli koji se udaljavaju od roditelja ne rade to da bi ih kaznili. Oni to rade da bi zaštitili dete koje i dalje živi u njima – dete koje nije imalo zaštitu kad je bila najpotrebnija.

Distanca nije hladnoća. Distanca je granica. A granice su ponekad jedini način da konačno počnemo da živimo svoj život.

Ipak, važno je setiti se da roditelji neće živeti zauvek. Ako osećate da sami ne možete da prevaziđete bol i traume iz detinjstva, potražite pomoć stručnjaka. Razgovor sa psihoterapeutom može biti put do pomirenja sa prošlošću – jer kasnije, kada roditelja više ne bude, griža savesti može postati još jedan teret koji je teško nositi.