Kada odrastemo u srećnom okruženju koje pruža podršku, obično se osećamo sigurnije i samouverenije kao odrasli. Ali kada imamo nesrećno detinjstvo ispunjeno stresom, zanemarivanjem ili emocionalnim bolom, posledice mogu da traju dugo nakon što odrastemo. Psihologija kaže da određeni znaci mogu ukazivati na nesrećno detinjstvo, čak i ako ih u to vreme niste prepoznali.
Borite se sa samopoštovanjem
Jedan od najvećih znakova nesrećnog detinjstva je nizak osećaj sopstvene vrednosti i samopoštovanja.
Kada odrastemo osećajući se nevoljeno, kada nas stalno kritikuju ili upoređuju sa drugima, to može ostaviti trajni trag na tome kako vidimo sebe. Umesto da se osećamo samouvereno u vezi s tim ko smo, možda se borimo sa sumnjom u sebe i nikada ne smatramo da smo „dovoljno dobri”.
Psiholozi kažu da se naš osećaj sopstvene vrednosti oblikuje rano na osnovu toga kako smo bili tretirani kao deca. Ako smo odrasli u okruženju u kojem je ljubav bila uslovljena ili gde su dostignuća bila jedino što nam je donosilo pohvale, možda ćemo i dalje tražiti potvrdu kao odrasla osoba.
Nije da niste vredni – jednostavno niste naučeni da verujete da jeste.
Teško vam je da verujete drugima
Psiholozi kažu da deca koja odrastaju u nestabilnom ili emocionalno zanemarenom okruženju često imaju probleme sa poverenjem kao odrasli. Ako su vas ljudi koji je trebalo da vas štite i podržavaju izneverili, logično je da ćete kasnije u životu imati poteškoća da u potpunosti verujete drugima.
Stalno se izvinjavate
Ako ste odrasli u okruženju u kojem su vas često krivili, kritikovali ili ste se osećali kao teret, možda ste razvili naviku da se previše izvinjavate.
Stalno izvinjavanje za stvari koje ne zahtevaju izvinjenje često je znak da ste se kao dete osećali odgovornim za emocije drugih ljudi. Kada deca odrastaju s oprezom, pokušavajući da izbegnu konflikte ili sačuvaju mir, nauče da preuzmu krivicu čak i kada nisu uradila ništa loše.
Ljudi koji su bili emocionalno zanemareni ili često kritikovani kao deca obično se u odraslom dobu više izvinjavaju, često kao način da izbegnu odbacivanje ili neodobravanje. To postaje automatski odgovor, čak i kada nema razloga za izvinjenje.
Borite se sa izražavanjem svojih emocija
Ako vam je teško da otvoreno govorite o svojim osećanjima, to može biti znak da vam detinjstvo nije dalo siguran prostor da ih izrazite.
Deca koja odrastaju u sredinama u kojima se njihove emocije odbacuju, ignorišu ili čak kažnjavaju često uče da da zadrže sve u sebi. Umesto da slobodno izraze tugu, bes ili frustraciju, oni potiskuju ta osećanja kako bi izbegli sukob ili kritiku.
Vremenom, ovo može otežati čak i prepoznavanje sopstvenih osećanja. Možda ćete imati poteškoća da izrazite emocije rečima ili ćete se osećati neprijatno kada drugi izražavaju svoja osećanja. To nije zato što vam nedostaju emocije, to je zato što nikada niste naučili kako da ih obrađujete i komunicirate na zdrav način.
Osećate se krivim što sebe stavljate na prvo mesto
Ako vam davanje prioriteta sopstvenim potrebama izaziva osećaj sebičnosti ili nelagodnosti, to bi moglo biti povezano sa vašim detinjstvom.
Mnogi ljudi koji su imali nesrećno detinjstvo odrasli su osećajući odgovornost za druge – bilo da je to briga o emocijama roditelja, posredovanje u porodičnim sukobima ili stalno stavljanje drugih ispred sebe. Vremenom, ovo može stvoriti dubok osećaj krivice svaki put kada pokušavaju da postave granice ili se fokusiraju na sopstveno blagostanje.
Psiholozi ovo nazivaju „fawning” (ulagivanje), odgovorom preživljavanja u kojem osoba uči da udovolji drugima kao način da izbegne sukob ili odbacivanje. Ako ste bili uslovljeni da verujete da su vaše potrebe na drugom mestu (ili da uopšte nisu bile važne), briga o sebi bi se mogla bi izgledati nepoznato, čak i neprijatno.
Osećate se kao da ne pripadate
Postoji određena vrsta usamljenosti koja proizilazi iz toga što se nikada nigde ne osećate kao kod kuće – ni u svojoj porodici, ni u društvenim krugovima, čak ni sa samim sobom.
Za mnoge ljude koji su imali nesrećno detinjstvo, ovo osećanje počelo je rano. Možda su bili ona tiha osoba u bučnom domaćinstvu, osetljivo dete u porodici koja nije priznavala emocije ili ono koje se nikada nije osećalo viđenim ili shvaćenim. Vremenom, ta distanca može da vas prati u odraslom dobu, što otežava otklanjanje osećaja da se baš ne uklapate.
Svako želi da se oseća da negde pripada. Kada taj osećaj pripadnosti izostane tokom detinjstva, može da ostavi tihi, uporni bol – onaj koji vas tera da se zapitate da li ćete se ikada zaista osećati kao kod kuće.
Teško prihvatate komplimente
Kada neko kaže nešto lepo, prva instinktivna reakcija je da to odbacite, umanjite ili preusmerite pažnju na nešto drugo. Komplimenti deluju neprijatno, skoro kao da ne pripadaju vama.
Odrastanje u okruženju gde su pohvale bile retke, ili gde je bilo kakav kompliment praćen kritikom, otežava da poverujete da su ljubazne i lepe reči iskrene. Umesto da se osećate ponosno ili cenjeno, javlja se želja da ih odbacite, kao da bi njihovo prihvatanje bilo nepošteno.
Nije da reči nisu lepe. Prosto ne osećate da su zaslužene. A ponekad, duboko u sebi, postoji tiho uverenje da nikada neće ni biti.
Veoma ste osetljivi na odbijanje
Čak i najmanji nagoveštaj odbijanja – poruka bez odgovora, otkazani plan, promena u nečijem tonu – može delovati poražavajuće. To nije samo razočaranje – oseća se lično, kao potvrda svake sumnje i nesigurnosti koja već postoji.
Psiholozi kažu da deca koja su odrasla osećajući se nepoželjnom, kritikovanom ili emocionalno zanemarenom često razvijaju intenzivan strah od odbacivanja. Kada su ljubav ili odobravanje u detinjstvu bilo uslovni, mozak nauči da čak i manje znake nezainteresovanosti vidi kao pretnju.
Kod odrasle osobe, to se može manifestovati u vezama, prijateljstvima, pa čak i na poslu. Obično „ne” može delovati razorno. Nedostatak odgovora može prerasti u preterano razmišljanje. Strah nije samo od samog odbacivanja. Reč je o onome što deluje kao potvrda: da duboko u sebi nikada niste bili dovoljno dobri.
Teško vam je da verujete da ste zaista voljeni
Čak i kada ljudi pokažu brigu, čak i kada izgovore prave reči, postoji deo vas koji se bori da im veruje. Ljubav deluje krhko, kao nešto što može nestati svakog trenutka.
Možda je to zato što vam je dok ste bili dete ljubav delovala nestalno – nešto što ste morali da zaradite, nešto što se moglo oduzeti. Kada je naklonost bila vezana za ponašanje ili dostignuća, prestala je da deluje bezuslovno. Postala je nešto što treba da se juri, a ne nešto što se jednostavno prima.
Pa čak i sada, kada neko kaže „volim te”, tihi glas u pozadini vašeg uma se pita: „Da li zaista tako?”
