Zašto neki ljudi čim otvore oči počnu da pričaju: Navika, temperament ili znak unutrašnje napetosti?

Dok jedni ujutro jedva izgovore „dobro jutro”, drugi već od prvog gutljaja kafe vode razgovore, postavljaju pitanja i prepričavaju planove za ceo dan. Ova razlika nije samo stvar navike, ona često ima dublje psihološke i biološke razloge.

Jutarnja priča kao odraz unutrašnjeg ritma

Način na koji komuniciramo čim se probudimo u velikoj meri zavisi od našeg cirkadijalnog ritma. Ljudi koji su prirodno „jutarnji tipovi” brže se razbuđuju, ranije dostižu vrhunac energije i mentalne jasnoće, pa im je i komunikacija spontanija i intenzivnija.

Za razliku od njih, oni kojima je potrebno vreme da se „uključe” često doživljavaju jutarnju pričljivost drugih kao napornu ili čak nametljivu.

Kada pričanje postaje način da se smiri nemir

Ipak, kod nekih ljudi pojačana potreba za pričanjem, posebno rano ujutro, može da ima i psihološku funkciju. Govor tada postaje način da se regulišu emocije. Osobe koje osećaju unutrašnju napetost ili anksioznost često imaju potrebu da pričaju brzo i mnogo, kao da kroz reči pokušavaju da „izbace” višak energije. U takvim situacijama može se desiti da pričaju brže nego što razmišljaju, da preskaču teme ili da kasnije imaju utisak da su rekli više nego što su želeli.

Stručnjaci objašnjavaju da je to svojevrsni mehanizam rasterećenja – dok pričamo, manje smo usmereni na sopstvenu napetost.

Ekstrovertnost i potreba za kontaktom

Za mnoge ljude jutarnja komunikacija nema veze sa stresom, već sa ličnošću. Ekstrovertni tipovi energiju crpe iz kontakta sa drugima, pa im je prirodno da dan započnu razgovorom.

Za njih tišina može da deluje neprijatno ili prazno, dok razgovor daje osećaj povezanosti i pokreće ih.

Strah od tišine i potreba da se „popuni prostor”

Nekima je tišina jednostavno neprijatna. Postoji uverenje da svaki zastoj u komunikaciji treba popuniti – čak i ako to znači da govorimo previše ili nepovezano.

U pozadini toga može biti strah da ćemo delovati nezainteresovano, nesigurno ili nedovoljno zanimljivo.

Navike koje nosimo iz porodice i okruženja

Način na koji govorimo često je naučen. Ako smo odrasli u okruženju gde su svi pričali u isto vreme ili se nadmetali za pažnju, možemo razviti potrebu da govorimo brzo i mnogo kako bismo „uhvatili prostor”.

Takav obrazac se kasnije prenosi i u odrasle odnose – pa i u jutarnje rutine.

Kada pričanje postaje problem

Sama jutarnja pričljivost nije problem. Ona to postaje tek kada:

• narušava odnose jer ne poštuje tuđu potrebu za mirom
• deluje kao pritisak na okolinu 
• prikriva unutrašnju napetost koju osoba ne ume drugačije da reguliše

U tim situacijama korisno je obratiti pažnju na tempo govora, praviti pauze i oslušnuti reakcije sagovornika.

Kako da se uskladimo ako ujutro nemamo isti „ritam“

Razlike u jutarnjoj komunikaciji česte su u partnerstvima, porodici i na poslu. Dobra vest je da se lako mogu ublažiti uz malo razumevanja i dogovora.

Ako smo mi ti koji ujutro mnogo pričamo

• Napravimo kratku pauzu pre nego što počnemo razgovor – dajemo drugima prostor da se razbude
• Postavimo pitanje umesto monologa – „Da li ti prija da sada pričamo ili da sačekamo?”
• Usporimo tempo – svesno pravimo kratke pauze između rečenica
• Obratimo pažnju na neverbalne signale – ako druga osoba ćuti, izbegava kontakt ili deluje umorno, verovatno joj treba tišina

Ako živimo ili radimo sa jutarnjim „pričalicama”

• Jasno i mirno postavimo granicu – „Treba mi malo tišine dok popijem kafu, pa ćemo posle pričati”

• Napravimo kompromis – odredimo vreme kada razgovor može da počne

• Ne shvatamo lično njihovu potrebu za pričom – to nije pritisak na nas, već njihov način funkcionisanja

• Ponudimo alternativu – kratka poruka, kasniji razgovor ili dogovor da se bitne teme ostave za kasnije

Kada treba obratiti više pažnje

Ako primetimo da neko:

• stalno govori ubrzano i bez pauze
• žteško podnosi tišinu
• kasnije žali zbog izgovorenog

možda se iza toga krije povišena napetost ili stres. Tada je važno usporiti ritam i, po potrebi, potražiti načine za smanjenje anksioznosti.

Razumevanje umesto nerviranja

Možda najvažnije je da razumemo, ljudi ne započinju dan na isti način. Dok nekima treba tišina da se saberu, drugima je potreban razgovor da bi se „pokrenuli”.

Kada to prihvatimo, lakše nalazimo balans, kako u komunikaciji tako i u odnosima.

(eKlinika.rs)