Mračne porodične tajne i stigma zbog mentalnih bolesti: Šta se promenilo, a zašto je i danas prisutan stid

Za razumevanje značenja stigme, srama i porodičnih tajni koje se prenose kroz generacije kada postoje mentalne bolesti, potrebno je ne samo poznavanje medicine, već i drugih okolnosti.

Ćutimo o bolesti u porodici zbog društva, ne zbog objektivnih činjenica

U jednom zanimljivom istraživanju predstavljena je mikroistorija dvojice australijskih vojnika koji su razvili mentalne poremećaje godinama nakon služenja u Prvom svetskom ratu i kasnije bili smešteni u psihijatrijsku bolnicu gde su i preminuli. Nalazi su interesantni ne samo istorijskog aspekta već i psihologije porodičnog okruženja, a ono što je najzanimljivije jeste da se mnogo toga nije promenilo ni do danas.

Podaci su prikupljeni iz javno dostupnih arhivskih izvora i intervjua sa članovima porodica. Različite porodične priče koje su se razvile oko svakog od ova dva slučaja ilustruju način na koji se stigma i porodične tajne prenose kroz generacije.

Analizirani su mogući razlogi za razlike u porodičnim narativima kroz postojeću literaturu o stigmi i mentalnom zdravlju. Rezultati pokazuju da porodične priče često predstavljaju društvene konstrukcije, a ne nužno objektivne činjenice. Takođe razmatramo etičke dileme koje su se pojavile tokom istraživanja, posebno one relevantne za istraživače koji se bave osetljivim ili potencijalno stigmatizujućim temama.

Uvod: Kad porodične tajne izađu na videlo

„Uvek sam verovao da je moj ujak poginuo u ratu. Sada shvatam da moje tetke nisu želele da znam da je bio u psihijatrijskoj bolnici.“ (iz emejla učesnika istraživanja)

Autori analiziraju porodične priče dve porodice čiji su članovi služili u Prvom svetskom ratu, a kasnije umrli u nekadašnjoj psihijatrijskoj bolnici Mayday Hills u Beechworthu (Australija).

Studija je deo šireg istraživanja istorije bolnice, njenog osoblja i pacijenata. Istraživanje je odobreno od strane Etičkog komiteta za istraživanja na ljudima Univerziteta Charles Sturt.

Važno je naglasiti da nije moguće uspostaviti direktnu uzročnu vezu između ratne službe i kasnijeg razvoja mentalne bolesti. Ipak, mikroistorijski pristup omogućava dublje razumevanje često zanemarenih posledica rata, kao i načina na koji porodice upravljaju osetljivim informacijama.

Otkrivanje ili skrivanje bolesti: Dilema unutar porodice

Odluka da li će se bolest otkriti članovima porodice ili sakriti nikada nije jednostavna. Ona predstavlja važan deo načina na koji pojedinci i porodice upravljaju iskustvom bolesti. Posebno je kompleksna situacija kada se radi o bolestima koje nose društvenu stigmu, poput mentalnih poremećaja.

Razlozi za prikrivanje mogu uključivati:

• strah od stigmatizacije
• strah od odbacivanja u društvu
• zabrinutost za bezbednost ili funkcionisanje porodice
• povezanost bolesti sa društveno neprihvatljivim ponašanjima.

Iako otkrivanje dijagnoze može da ima visoku emocionalnu cenu, održavanje porodične tajne takođe nosi dugoročne posledice, često vidljive tek decenijama kasnije.

Kada odluku o otkrivanju donosi sam pacijent, on zadržava određeni stepen kontrole nad situacijom. Međutim, kada porodica odlučuje ko sme da zna istinu, moć prelazi na one koji čuvaju tajnu, dok drugi članovi porodice ostaju isključeni iz informacija.

Mentalne bolesti i stigma u društvu

Uprkos napretku u medicini, mentalne bolesti i dalje su značajno stigmatizovane. Iako se danas o njima govori otvorenije nego ranije, saznanje da član porodice ima ili je imao mentalni poremećaj i dalje može biti doživljeno kao sramota. Zbog toga mentalne bolesti često postaju porodične tajne koje opstaju generacijama.

Razumevanje dugoročnih efekata takvih tajni ključno je za psihijatriju, sociologiju zdravlja, porodičnu psihologiju i medicinsku antropologiju. U tom kontekstu, mikroistorija predstavlja koristan metod istraživanja.

Mikroistorija kao metod istraživanja u medicini i društvenim naukama

Mikroistorija je istraživački pristup koji se fokusira na pojedince ili male grupe ljudi, koristeći njihove životne priče kao „sočivo“ kroz koje se posmatraju širi istorijski i društveni procesi. Ovaj metod razvijen je tokom 1980-ih kao reakcija na dominantne kvantitativne pristupe istoriji.

Za razliku od statističkih analiza koje naglašavaju proseke i opšte trendove, mikroistorija se fokusira na pojedinačne sudbine, koristi induktivni pristup i pruža detaljan opis društvenog konteksta. Takav pristup omogućava bolje razumevanje veze između ličnih iskustava i društvenih struktura.

Mikroistorija je posebno korisna u istraživanju marginalizovanih grupa, zaboravljenih istorijskih narativa i društveno osetljivih tema.

Šta je stigma i kako nastaje

Stigma predstavlja proces u kojem se pojedinci ili grupe označavaju kao društveno neprihvatljivi ili inferiorni, zbog čega bivaju izopšteni ili diskriminisani.

Stigma može nastati zbog fizičkog izgleda, ponašanja, uverenja, zdravstvenog stanja ili etničke pripadnosti.

Sociolog Erving Goffman opisao je stigmu kao narušavanje društvenog identiteta koje otežava normalne društvene interakcije. Savremena istraživanja dodatno naglašavaju ulogu društvene moći i nejednakosti u procesu stigmatizacije. Drugim rečima, stigma se često pojavljuje kada dominantna grupa označi neku drugu grupu kao „drugačiju“ i pridruži joj negativne stereotipe.

Porodične tajne, stigma i osećaj srama

Stigma ne pogađa samo pojedinca već i njegove bližnje. Ovaj fenomen naziva se sekundarna (courtesy) stigma.

Porodice često pokušavaju da zaštite sebe od stigmatizacije tako što prikrivaju određene događaje, kontrolišu porodične narative i izostavljaju određene članove iz porodične istorije.

Porodične priče koje se prenose kroz generacije nisu uvek objektivne činjenice. One često predstavljaju društvene konstrukcije koje imaju funkciju očuvanja porodičnog identiteta. Tajne mogu služiti kao zaštita pojedinca, zaštita porodice od osude ili mehanizam kontrole informacija.

Mentalne bolesti i stigma kroz istoriju

Istraživanja iz sredine 20. veka pokazala su da su ljudi želeli da se socijalno distanciraju od osoba sa mentalnim poremećajima. Na primer, studija iz 1950. godine pokazala je da dve trećine ispitanika veruje da je oporavak od psihoze nemoguć, dok  37 odsto smatra da će osobe sa mentalnom bolešću uvek predstavljati potencijalnu opasnost.

Kasnija istraživanja pokazala su da se ovakvi stavovi nisu značajno promenili decenijama kasnije.

Prvi svetski rat i fenomen „shell shock“

Prvi svetski rat je prvi put skrenuo pažnju javnosti na psihološke posledice ratnih trauma. Vojnici koji su nakon borbi razvijali simptome poput anksioznosti, tremora, dezorijentacije ili gubitka pamćenja dobijali su dijagnozu „shell shock“. U to vreme se smatralo da je takvo stanje posledica slabe ličnosti, moralne slabosti ili simuliranja bolesti.

Tek 1980. godine traumatske posledice rata dobile su zvaničnu medicinsku dijagnozu - posttraumatski stresni poremećaj (PTSP).

Ratni veterani i psihijatrijske institucije

U Australiji su vojnici sa simptomima „shell shock-a“ često smeštani u posebne vojne bolnice kako bi se izbegla javna stigmatizacija. Međutim, situacija je bila mnogo teža za veterane kod kojih su se mentalni poremećaji pojavili godinama nakon rata. Ako nije mogla da se dokaže direktna povezanost bolesti sa ratnom službom, nisu dobijali penziju, nisu bili priznati kao ratni invalidi i često su završavali u civilnim psihijatrijskim ustanovama.

Po smrti su neretko sahranjivani u neobeleženim grobovima, a njihova ratna služba ostajala je zaboravljena.

Rezultati: Dve porodice, dve strategije skrivanja istine

Na osnovu dostupnih podataka identifikovana su dva živa srodnika veterana koji su kasnije učestvovali u intervjuima. Intervjui su sprovedeni telefonom, snimani i analizirani metodom analize sadržaja. Iako su oba vojnika imala slične životne okolnosti, njihove porodice su na potpuno različite načine upravljale porodičnom tajnom.

Porodica Fletcher

U ovoj porodici se govorilo da je deda bolestan jer je bio otrovan gasom tokom rata.

Na taj način porodica je održala sliku ratnog heroja i izbegla stigmu mentalne bolesti. Kako su unuci odrastali, počeli su samostalno da istražuju porodičnu istoriju i postupno su saznali više o pravoj dijagnozi.

Porodica Kett

U drugoj porodici tajna je bila mnogo strože čuvana. Unuk je celog života verovao da je njegov ujak poginuo u Prvom svetskom ratu. Tek tokom ovog istraživanja saznao je da je zapravo imao ozbiljne psihičke probleme, bio smešten u psihijatrijskoj bolnici, tamo i preminuo.

Reakcija učesnika bila je kombinacija iznenađenja i razočaranja, ali i razumevanja za razloge zbog kojih je porodica skrivala istinu.

Zašto porodice skrivaju mentalne bolesti?

Mikroistorijski pristup pokazao je da porodice koriste različite strategije kako bi se nosile sa stigmom. Faktori koji mogu da utiču na ove strategije uključuju društveni kontekst, geografsku udaljenost, kulturno poreklo i stepen emocionalne bliskosti.

U ovom istraživanju posebno su se izdvojila dva faktora:

1. Geografska udaljenost

Porodice koje su se preselile imale su veću mogućnost da sakriju informacije o članu porodice, jer je manja verovatnoća da će lokalna zajednica znati istinu.

2. Kulturno nasleđe

Jedna od porodica imala je kinesko poreklo, a istraživanja pokazuju da u nekim kulturama stigma mentalnih bolesti može biti još izraženija zbog ideje kolektivne porodične odgovornosti.

Ova studija pokazuje da je mikroistorija izuzetno koristan metod za istraživanje stigme i porodičnih tajni, posebno kada se radi o temama poput mentalnog zdravlja. Analiza dve porodične priče otkrila je da mentalne bolesti mogu ostati skrivena porodična tajna decenijama, da porodični narativi često predstavljaju društvene konstrukcije i da starije generacije imaju ključnu ulogu u oblikovanju porodične istorije.

Iako mikroistorija ne omogućava statističke generalizacije, ona pruža duboko razumevanje individualnih iskustava i njihovog društvenog konteksta.

Ovakva istraživanja doprinose boljem razumevanju stigme mentalnih bolesti, porodične dinamike i dugoročnih psihosocijalnih posledica rata. Nažalost, promena do današnjih dana jeste značajna, ali to nije ni izbliza dovoljno da se svest o stigmi izmeni u potpunosti.

(eKlinika.rs)