Kada se trauma vraća i zašto su simptomi tada jači: Prepoznajte okidače i izbegnite psihološki pad

Retraumatizacija predstavlja snažnu psihološku reakciju koja može da se javi kada osoba ponovo doživi ili bude podsećena na prethodnu traumu. Čak i događaj koji deluje bezazleno može da pokrene intenzivne emocije i telesne reakcije, naročito ako na neki način podseća na prvobitno traumatsko iskustvo.

Šta je retraumatizacija i šta je pokreće?

U nekim situacijama reakcija može da bude čak i jača nego prvi put posebno ako je novi događaj intenzivniji ili sličan originalnoj traumi, poput jačeg nasilja, ozbiljnijeg incidenta ili stresnijeg okruženja. Retraumatizacija može da bude svesno ili nesvesno podsećanje na traumatski događaj koje dovodi do ponovnog proživljavanja tog iskustva kao da se dešava ponovo.

Preporučujemo

Okidači mogu da budu:

• određene situacije
• ljudi ili odnosi
• mesta i okruženje
• mirisi, zvuci ili slike
• čak i sopstvene misli i sećanja.

Zanimljivo je da retraumatizacija može da se aktivira i bez spoljnog okidača.  Samo razmišljanje o traumi ponekad je dovoljno da pokrene reakciju.

Simptomi retraumatizacije

Simptomi su često veoma slični onima koji su se javili tokom ili nakon prvobitne traume. Najčešće su to flešbekovi (osećaj kao da se događaj ponovo dešava), noćne more, problemi sa spavanjem, poteškoće sa koncentracijom, izražen umor, povlačenje i socijalna izolacija, intenzivne emocije koje je teško kontrolisati i jake fizičke reakcije (ubrzan rad srca, znojenje, napetost).

Nauka o povratku traume: Šta se dešava u mozgu?

Savremena istraživanja pokazuju da trauma ne utiče samo na psihu, već i na strukturu i funkciju mozga.

Kod osoba koje su doživele traumu može da dođe do pojačane aktivnosti amigdale (centra za strah), smanjene regulacije od strane prefrontalnog korteksa (zaduženog za kontrolu emocija), kao i promena u hipokampusu (delu mozga važnom za pamćenje).

Ove promene objašnjavaju zašto i slabiji okidači mogu da izazovu snažnu reakciju: mozak „prepoznaje“ opasnost čak i kada realna opasnost ne postoji.

Da li svaki stres može da bude retraumatizacija?

U praksi, gotovo svaki događaj koji podseća na prvobitnu traumu može da izazove retraumatizaciju, čak i ako je blag ili usputan. U nekim slučajevima reakcija može da bude intenzivnija nego prvi put, a novi događaj može da postane dodatna trauma.

Zbog toga je važno razumeti da trauma nije samo psihološki doživljaj, već stanje koje uključuje i fiziološke promene u organizmu.

Ko je u većem riziku?

Retraumatizacija može da se desi svakome ko je doživeo traumatično iskustvo, ali je češća kod osoba koje su preživele seksualno zlostavljanje, nasilje u porodici, trgovinu ljudima, ratna dejstva, izbeglištvo, zatočeništvo ili prisilno zadržavanje, svedočenje nasilju ili ubistvima ili vojne traume.

Takođe, može da se javi i kod osoba koje su delovale stabilno nakon terapije ili bez nje.

Da li je moguće izbeći retraumatizaciju?

Retraumatizacija može da se javi i godinama nakon traumatskog događaja. Rizik je veći ako je osoba često izložena podsećanjima na traumu ili se trauma često prepričava bez stručne podrške.

Važno je naglasiti da čak i razgovor o traumi može da pogorša simptome, ukoliko nije vođen u kontrolisanim uslovima.

Kako se leči trauma?

Cilj lečenja je vraćanje psihološke ravnoteže i smanjenje intenziteta reakcija. Najčešće metode uključuju:

• individualnu psihoterapiju (posebno kognitivno-bihejvioralnu terapiju i terapiju izlaganja)
• grupnu terapiju
• farmakoterapiju (uz nadzor psihijatra)
• socioterapiju (fokus na funkcionisanje u zajednici).

Istraživanja pokazuju da kombinacija ovih pristupa daje najbolje rezultate. Važno je da proces lečenja vodi stručnjak, jer kontrolisano suočavanje sa traumom mora da bude pažljivo dozirano.

(eKlinika.rs)