Telo reaguje, a većine stvari iz detinjstva se ne sećamo: Psihologija objašnjava kako je to povezano

Zamislite situaciju: neko iznenada podigne glas u prostoriji. Ne iz besa, već iz uzbuđenja. Ipak, telo reaguje kao da je opasnost stvarna. Ramena se podignu, srce ubrza svoje otkucaje, pogled instinktivno traži izlaz. Razum poručuje da nema razloga za strah. Ali telo kao da ima sopstvenu priču.

Psihologija već godinama ukazuje na vezu između maglovitih ili nedostajućih sećanja iz detinjstva i snažnih telesnih reakcija u odraslom dobu. Kada se ove dve pojave javljaju zajedno, često nisu slučajnost.

Kada telo pamti umesto uma

U terapijskoj praksi često se koristi izraz da telo pamti ono što um zaboravi. Čak i kada su određeni događaji potisnuti ili nedovoljno dostupni svesnom sećanju, nervni sistem može da ih “čuva”.

To pamćenje ne izgleda kao klasična uspomena. Ono se javlja kroz:

• napetost u mišićima u specifičnim situacijama
• zadržavanje daha tokom konflikta
• mučninu ili knedlu u grlu pri određenom tonu glasa
• iznenadan umor posle

  

  ili društvenih okupljanja
• trzaj ili povlačenje na nagle zvuke

Osoba možda ne može jasno da objasni zašto joj je neka situacija teška, ali telo reaguje kao da prepoznaje staru pretnju.

Kako nastaju „praznine” u sećanju

Rano detinjstvo je prirodno slabo zapamćeno jer mozak tek sazreva. Međutim, kada postoje značajne praznine u periodu nakon četvrte ili pete godine, ili kada su uspomene mutne i emocionalno udaljene, psihologija razmatra mogućnost disocijacije.

Kada dete doživi nešto preplavljujuće, naročito ako se to ponavlja, mozak može da „odvoji” sećanje od emocionalnog i telesnog doživljaja. Svesni narativ slabi ili nestaje, ali reakcija ostaje.

Neurološka istraživanja pokazuju da se traumatska iskustva drugačije obrađuju u mozgu. Umesto da se ta iskustva zapamte kao obične uspomene iz prošlosti, ona ostaju „zakačena” za deo mozga koji upravlja strahom i uzbuđenjem, pa telo reaguje kao da se opasnost i dalje dešava. Zato detalji izostaju, ali osećaj opasnosti traje.

Signali koje ne treba ignorisati

Reakcije tela koje deluju preterano u odnosu na realnu situaciju često su tragovi ranijih iskustava.

Na primer:

• snažna anksioznost pri kritici
• fizička nelagodnost tokom konflikta
• automatska potreba da se „umiri atmosfera”
• pojačana budnost u glasnim i haotičnim okruženjima

Nervni sistem tada reaguje na osnovu ranije naučenog obrasca. Poruka je jednostavna: „Ovo mi je poznato i nekada je bilo opasno.”

Nije neophodno setiti se svega

Važno je naglasiti da oporavak ne zahteva nužno detaljno prisećanje svakog događaja. Ponekad intenzivno insistiranje na sećanjima može biti kontraproduktivno.

Savremeni terapijski pristupi, poput somatske terapije ili EMDR metode (psihoterapijski pristup namenjen obradi traumatskih i uznemirujućih iskustava), pokazuju da je moguće raditi sa telesnim reakcijama čak i kada su uspomene fragmentisane ili nejasne. Cilj nije forsirano vraćanje u prošlost, već stvaranje osećaja bezbednosti u sadašnjosti.

Prepoznavanje okidača i razumevanje sopstvenih reakcija prvi su koraci ka promeni. Kada osoba počne da posmatra signale svog tela sa radoznalošću umesto sa osudom, otvara se prostor za postepeno smirivanje nervnog sistema.

Obrasci koji se prenose u odnose kada odrastemo

Iskustva iz detinjstva, čak i kada nisu jasno zapamćena, mogu oblikovati odnose u odraslom dobu. Neki ljudi stalno preuzimaju odgovornost za tuđe emocije. Drugi izbegavaju konflikt po svaku cenu. Treći biraju odnose koji im deluju „poznato”, iako su iscrpljujući.

Tek kada se uoči obrazac, postaje moguće napraviti drugačiji izbor. To može biti mali korak, poput postavljanja granice ili tolerisanja tuđeg nezadovoljstva bez osećaja krivice.

Isceljenje ne znači ignorisanje 

Kada se detinjstvo slabo pamti, a telo reaguje snažno i instinktivno, psihologija prepoznaje jasnu vezu između ta dva iskustva. Trzaj, napetost i iznenadna anksioznost nisu znak slabosti. Oni su dokaz da je nervni sistem nekada učio kako da preživi.

Isceljenje ne znači ignorisanje tih signala. Naprotiv, znači učenje da se telu polako pokaže da je sada bezbedno. Da su današnje situacije drugačije. I da prošlost, iako ostavlja trag, više ne mora da upravlja sadašnjošću.

(eKlinika.rs)