Da li uvek postoji samo jedna istina: Zašto isti događaj dvoje ljudi pamti potpuno drugačije

Dvoje ljudi može da prisustvuje istom događaju, čuje iste reči i vidi iste postupke, a da kasnije ispriča dve sasvim različite priče. Da li neko od njih mora da laže ili naš mozak jednostavno ne doživljava stvarnost onako kako mislimo?

Jedan događaj, dve priče i oboje su uvereni da su u pravu

Zamislite porodično okupljanje na kojem jedna osoba izgovori rečenicu koja drugu duboko povredi. Nekoliko dana kasnije, kada pokušaju da razgovaraju o tome, ispostavi se da se gotovo ni u čemu ne slažu.

Jedna osoba tvrdi da je bila ponižena pred svima. Druga je uverena da je samo izgovorila bezazlenu šalu. Obe se sećaju događaja, obe su sigurne u ono što govore i obe imaju osećaj da ih druga strana ne razume. Ko je u pravu?

Možda jedna osoba zaista nije imala nameru da povredi, ali to ne znači da druga nije bila povređena. Namera i posledica nisu isto. A upravo između onoga što se dogodilo i onoga što smo doživeli često nastaje prostor u kojem počinju nesporazumi.

Naš mozak nije kamera koja verno snima stvarnost

Jedna od zanimljivijih činjenica u psihologiji jeste da ljudsko pamćenje ne funkcioniše kao video-snimak. Kada se prisećamo nekog događaja, mi ga ne reprodukujemo potpuno verno, već ga delimično rekonstruišemo.

Koliko naša sećanja mogu da budu promenljiva pokazalo je i istraživanje objavljeno u naučnom časopisu Memory Studies. Učesnici su opisivali četiri događaja iz sopstvenog života, zamišljajući da ih prepričavaju policajcu, psihologu ili prijatelju. Nedelju dana kasnije ponovo su opisivali iste događaje.

Njihove priče nisu uvek bile iste. Neki detalji su izostajali, drugi su se pojavljivali, a povremeno su se javljale i protivrečnosti. Promene su bile česte bez obzira na to kome su učesnici zamišljali da se obraćaju.

Ono što je posebno zanimljivo jeste da takve razlike ne moraju da znače da neko svesno govori neistinu. Naše pamćenje je promenljivo, a način na koji se prisećamo prošlosti ne mora uvek verno da odražava ono što se zaista dogodilo. Zato, kada dvoje ljudi potpuno drugačije opisuje isti događaj, ne mora automatski da znači da jedno od njih laže.

Kako jedno pitanje može da promeni naše sećanje?

Psiholog Elizabet Loftus, poznata po istraživanjima ljudskog pamćenja, još je 1974. godine sa kolegom Džonom Palmerom sprovela eksperiment koji je postao jedan od najpoznatijih u ovoj oblasti.

Učesnici su gledali snimke saobraćajnih nezgoda, a zatim odgovarali na pitanja o onome što su videli. Istraživači su primetili da je način na koji je pitanje formulisano uticao na procenu brzine automobila. Kada je pitanje sadržalo reč koja je sugerisala snažan sudar, učesnici su procenjivali da su se automobili kretali većom brzinom nego kada je korišćen neutralniji izraz.

Još zanimljivije, nedelju dana kasnije pojedini učesnici češće su tvrdili da su videli razbijeno staklo, iako ga na snimku nije bilo. Originalno istraživanje Loftus i Palmera pokazalo je koliko način postavljanja pitanja može da utiče na kasnije prisećanje događaja.

To ne znači da je svako naše sećanje pogrešno. Ali znači da čak ni potpuna sigurnost u sopstveno pamćenje nije dokaz da se nešto dogodilo baš onako kako mislimo.

Isti događaj ne znači i ista sećanja

Da je ljudsko pamćenje mnogo složenije nego što pretpostavljamo, pokazuje i istraživanje objavljeno 2023. godine u časopisu Applied Cognitive Psychology. Naučnici su tokom 18 meseci pratili 213 učesnika, ispitujući različite aspekte njihovog sećanja na isti važan javni događaj.

Pokazalo se da osoba koja dobro pamti jednu vrstu informacija o događaju ne mora podjednako dobro da pamti i druge detalje. Neko može precizno da se seća određenih činjenica, a da mnogo manje pouzdano pamti sopstvene emocije, motive ili druge okolnosti. Ovi nalazi pomažu nam da razumemo zašto se ljudi mogu razlikovati u onome što pamte, čak i kada govore o istom događaju.

Zašto najteže prihvatamo istinu koja nam ne odgovara?

Postoji još jedan psihološki mehanizam koji objašnjava zašto se ljudi toliko teško odriču sopstvene verzije događaja. Reč je o pristrasnosti potvrđivanja, odnosno sklonosti da više pažnje posvećujemo informacijama koje podržavaju ono u šta već verujemo.

Ako smatramo da nas neko ne poštuje, njegove postupke možemo češće tumačiti kao dokaz nepoštovanja. Ako verujemo da nam je neko prijatelj, možda ćemo istu rečenicu doživeti kao dobronamernu šalu.

Problem nastaje kada sopstveno tumačenje počnemo da doživljavamo kao jedino moguće. Tada više ne pokušavamo da razumemo šta se dogodilo. Pokušavamo da dokažemo da smo u pravu. A razgovor u kojem obe strane žele samo pobedu vrlo retko donosi razumevanje.

Da li priznati tuđu istinu znači odreći se svoje?

Ovo je možda najvažnije pitanje. Razumeti zašto je neko drugačije doživeo događaj ne znači automatski prihvatiti njegovu verziju kao tačnu. Možemo da priznamo nečija osećanja, a da se ne složimo sa njegovim zaključcima.

Na primer, možemo reći: „Razumem da te je ono što sam rekao povredilo, iako mi to nije bila namera.“

Takva rečenica ne podrazumeva priznanje krivice za nešto što nismo uradili. Ona pokazuje spremnost da prihvatimo činjenicu da druga osoba ima sopstveni emocionalni doživljaj. Međutim, postoji i druga strana ove priče.

Nije svaka verzija događaja podjednako tačna samo zato što neko iskreno veruje u nju. Postoje činjenice koje se mogu proveriti, izgovorene reči koje se mogu potvrditi i postupci za koje neko mora da preuzme odgovornost. Zato je važno razlikovati razumevanje tuđe perspektive od opravdavanja neistine, manipulacije ili povređujućeg ponašanja.

Kada potreba da budemo u pravu postane važnija od odnosa

U partnerskim, porodičnim i prijateljskim odnosima sukobi se često ne završavaju onda kada se utvrdi šta se dogodilo. Naprotiv, nastavljaju se zato što svaka strana želi da druga prizna njenu verziju događaja. Iza takve potrebe ponekad stoji nešto mnogo dublje od obične tvrdoglavosti.

Nekome je važno da bude u pravu jer se plaši da će priznanje greške značiti slabost. Druga osoba možda čitavog života ima osećaj da je niko ne čuje, pa svako neslaganje doživljava kao novo odbacivanje. Zbog toga rasprava o jednoj rečenici izgovorenoj za porodičnim stolom može da preraste u razgovor o godinama nerazumevanja. Ponekad se ne svađamo samo zbog onoga što je neko rekao juče. Svađamo se i zbog svega što smo prećutali godinama.

Možda je važnije razumeti nego pobediti

Psihološka zrelost ne ogleda se u tome da uvek odustanemo od sopstvenog mišljenja ili da po svaku cenu održavamo mir. Ona podrazumeva sposobnost da preispitamo sopstvene zaključke, saslušamo drugu osobu i prihvatimo mogućnost da nismo primetili sve što je bilo važno.

Ponekad će se ispostaviti da smo pogrešili. Ponekad ćemo shvatiti da je druga osoba pogrešno protumačila naše ponašanje. A nekada ćemo, uprkos iskrenom razgovoru, ostati pri različitim viđenjima događaja. I to ne mora uvek da znači kraj odnosa.

Možda istina nije ono oko čega ćemo se uvek složiti. Ali način na koji razgovaramo kada se ne slažemo može mnogo da kaže o nama.

Jer nije problem u tome što dvoje ljudi ponekad različito vide istu stvar. Problem nastaje kada jedno od njih poveruje da samo ono ima pravo da vidi.

(eKlinika.rs)