U svom dvorištu ne vidimo haos, a kod komšije i najmanju manu: Zašto živimo tuđe živote

Lako primećujemo ko se ugojio, razveo, promenio posao, kupio novi automobil ili „pogrešno“ vaspitava decu. Istovremeno, možemo godinama da zaobilazimo sopstvene probleme. Zašto nam je ponekad jednostavnije da sređujemo tuđe dvorište nego da pogledamo šta se događa u našem?

Postoje ljudi koji uvek znaju šta bi drugi trebalo da urade. Znaju zašto se komšinica razvela, kako kolega troši novac, ko je loš roditelj i čiji brak „sigurno nije srećan“. Primećuju tuđu neurednu terasu, ali ne vide nered u sopstvenom životu.

Takvo ponašanje nije uvek samo bezazlena radoznalost. Iza stalne potrebe da procenjujemo, komentarišemo i ispravljamo druge mogu se nalaziti socijalno poređenje, nezadovoljstvo sobom, potreba za kontrolom, ali i izbegavanje neprijatnog susreta sa sopstvenim slabostima.

Tuđi život kao beg od sopstvenih problema

Pogledati sebe iskreno nije lako. To može značiti da moramo da priznamo da smo nezadovoljni odnosom, da odlažemo važnu odluku, da smo povredili nekoga ili da godinama ne menjamo ono zbog čega patimo.

Mnogo je jednostavnije baviti se tuđim izborima. Dok analiziramo gde je neko drugi pogrešio, ne moramo da razmišljamo o tome šta mi izbegavamo. Tuđi život tada postaje zgodno skrovište od sopstvene odgovornosti.

To ne mora biti svesna odluka. Čovek često iskreno veruje da samo „dobro primećuje ljude“ ili da drugima želi najbolje. Ipak, ako se razgovori stalno svode na tuđe mane, a sopstveni postupci se gotovo nikada ne preispituju, verovatno nije reč samo o dobronamernosti.

Kada nam poređenje pomaže da se osećamo bolje

Ljudi se prirodno porede sa drugima. Teorija socijalnog poređenja objašnjava da na taj način procenjujemo sopstvene sposobnosti, vrednost i položaj. Problem nastaje kada poređenje više ne služi učenju, već zaštiti krhkog samopouzdanja.

Ako uočimo da je neko pogrešio, možemo nakratko pomisliti da smo mi pametniji, uspešniji ili moralniji. Rečenica „Nikada sebi ne bih dozvolio tako nešto“ može pružiti kratkotrajan osećaj nadmoći. Tuđa slabost postaje dokaz naše navodne ispravnosti.

Ali samopouzdanje koje zavisi od pronalaženja mana kod drugih veoma je nestabilno. Da bismo ga održali, stalno nam je potreban neko koga ćemo kritikovati, spustiti ili proglasiti lošijim od sebe.

Da li kod drugih najviše smeta ono što ne prihvatamo kod sebe

Ponekad nas kod druge osobe naročito razbesni osobina koju teško prepoznajemo ili prihvatamo kod sebe. Čovek koji ne priznaje sopstvenu potrebu za pažnjom može burno osuđivati nekoga ko se ističe. Onaj ko potajno zavidi može drugoga nazivati zavidnim, dok osoba nezadovoljna svojim izborima može nemilosrdno kritikovati tuđe odluke.

U psihologiji se ovakvo pripisivanje sopstvenih neprihvatljivih osećanja ili osobina drugima opisuje kao projekcija. Ipak, nije svaka kritika projekcija. Ponekad nam nečije ponašanje opravdano smeta. Razlika je u spremnosti da se zapitamo zašto nas nešto toliko pogađa i da li iste kriterijume primenjujemo i na sebe.

Potreba da sve znamo može skrivati strah od neizvesnosti

Bavljenje tuđim životima nekim ljudima stvara privid kontrole. Ako znaju ko je šta uradio, zašto se nečiji brak raspao ili kako neko vaspitava dete, svet im može izgledati predvidljivije.

Osuđivanje tada služi kao zaštita od neprijatne istine da se teške stvari mogu dogoditi svakome. Lakše je reći: „Sama je kriva što joj se to dogodilo“ nego prihvatiti da život nije uvek pravedan i da ni mi nemamo potpunu kontrolu nad njim.

Zato neki ljudi brzo traže krivca. Ako uspeju da pronađu tuđu grešku, mogu sebe da ubede da su bezbedni jer bi oni, navodno, postupili drugačije.

Ogovaranje nije uvek zlonamerno, ali motiv menja sve

Razgovor o drugim ljudima nije automatski loš. Istraživanja pokazuju da ogovaranje može imati i društvenu funkciju: prenosimo informacije, upozoravamo druge na nepošteno ponašanje i učimo koja pravila važe u određenoj zajednici. Ono može pomoći i u zbližavanju ljudi.

Međutim, nije isto upozoriti nekoga na stvarnu opasnost i uživati u tuđem poniženju. Važno je šta je cilj razgovora. Da li pokušavamo nekoga da zaštitimo ili želimo da osobu koja nije prisutna učinimo manjom? Da li iznosimo proverene činjenice ili nagađanja predstavljamo kao istinu? Da li bismo isto rekli kada bi ta osoba sedela pored nas? Odgovori na ova pitanja često otkrivaju da li je reč o brizi ili potrebi da se hranimo tuđim problemima.

Zašto sopstveni haos teže primećujemo

Sa sobom živimo svakog dana i zato se postepeno navikavamo na sopstvene obrasce. Za svoje greške znamo okolnosti, razloge, strahove i izgovore. Kada kasnimo, umorni smo. Kada povisimo ton, bili smo pod pritiskom. Kada odlažemo obaveze, prolazimo kroz težak period.

Kod drugih najčešće vidimo samo postupak, bez cele priče. Njima pripisujemo loš karakter, dok sebi nudimo objašnjenje. Tako komšijinu travu merimo lenjirom, a korov u svom dvorištu pravdamo lošim vremenom.

Kako da prestanemo da živimo tuđe živote

Prvi korak nije da sebe proglasimo lošom osobom, već da primetimo obrazac. Pre nego što nekoga osudimo, možemo da se zapitamo:

• Zašto me ovo toliko zanima ili uznemirava?
• Da li znam celu priču ili samo pretpostavljam?
• Da li bih isto rekao toj osobi u lice?
• Šta se trenutno događa u mom životu što izbegavam da pogledam?
• Da li ovaj razgovor nekome pomaže ili samo hrani osećaj nadmoći?

Zdravo interesovanje za druge podrazumeva empatiju i poštovanje granica. Opsesivno bavljenje njima ostavlja malo prostora za sopstveni rast.

Čišćenje sopstvenog dvorišta zahteva više hrabrosti nego pokazivanje prstom ka tuđem. Kada prestanemo da trošimo energiju na tuđe izbore, ostaje nam više snage da menjamo ono na šta zaista možemo da utičemo: svoje postupke, odnose i život.

(eKlinika.rs)