Kad je jedan partner anksiozan to neminovno utiče na vezu: Kako pomoći, a ne dovesti u pitanje opstanak odnosa

Kada je partner anksiozan, posledice ne mora da oseća samo osoba koja se bori sa strahom, brigama i napetošću. Anksioznost može da se „useljava“ u partnerski odnos kroz stalno traženje uveravanja, izbegavanje određenih situacija, probleme sa komunikacijom i bliskošću, a drugi partner ponekad iz najbolje namere počinje da prilagođava čitav život strahovima voljene osobe.

Brige, problemi, zabrinutost: Anksioznost jednod partnera i te kako može da utiče na vezu

Svako ponekad brine, traži potvrdu od partnera ili ima period tokom kojeg mu je potrebno više podrške. Problem nastaje kada su strah i zabrinutost toliko česti i intenzivni da počinju da određuju šta će par raditi, gde će ići, sa kim će se viđati ili koliko puta dnevno jedan partner mora drugog da uverava da je sve u redu.

Preporučujemo

Važno je i da anksioznost nije isto što i „težak karakter“, ljubomora ili nedostatak poverenja. Anksiozni poremećaji su stanja mentalnog zdravlja, ali to istovremeno ne znači da svako problematično ponašanje u vezi treba opravdati anksioznošću.

Kako da prepoznamo anksioznost partnera u svakodnevnom životu

Anksioznost može da se manifestuje kroz uporne brige i predviđanje najgoreg, teškoće sa opuštanjem, razdražljivost, probleme sa koncentracijom i spavanjem, ali i kroz fizičke simptome. Lupanje srca, znojenje, drhtanje, mučnina, osećaj nedostatka vazduha ili napetost mogu da budu deo anksioznog odgovora.

U partnerskom odnosu ona može da dobije još jedan oblik. Partner može često da pita da li ga volimo, da li smo ljuti, da li ćemo ga ostaviti ili da li je nešto pogrešio, a neutralnu promenu tona glasa, kašnjenje odgovora na poruku ili potrebu druge osobe da neko vreme provede sama može da protumači kao znak problema.

Kod socijalne anksioznosti teškoće mogu da se pojave prilikom druženja sa prijateljima, odlazaka na proslave ili upoznavanja novih ljudi. Sistematski pregled 50 studija pokazao je da istraživanja socijalne anksioznosti i romantičnih odnosa posebno ukazuju na oblasti kvaliteta i zadovoljstva vezom, komunikacije i samootkrivanja, konflikta i socijalne podrške, kao i intimnosti i bliskosti.

Kada anksioznost jednog partnera počne da menja ponašanje drugog

Želja da pomognemo osobi koju volimo potpuno je prirodna, ali podrška i prilagođavanje anksioznosti nisu uvek ista stvar. Ako partner iz straha izbegava određenu situaciju, druga osoba može početi da je izbegava zajedno sa njim, preuzima njegove obaveze ili neprestano pruža uveravanja kako bi trenutno smanjila njegovu uznemirenost.

Takvo ponašanje kratkoročno može da donese olakšanje. Dugoročno, međutim, stalno prilagođavanje može da održava obrazac u kojem osoba ne dobija priliku da se suoči sa situacijom koje se plaši, dok drugi partner postaje sve više uključen u upravljanje njenom anksioznošću. Zanimljiv primer pružilo je istraživanje 33 para u kojima je žena imala dijagnostikovan anksiozni poremećaj. Istraživači su pratili svakodnevno raspoloženje i kvalitet odnosa i pronašli povezanost između dnevne anksioznosti žena i načina na koji su oba partnera procenjivala kvalitet odnosa.

Studija je pokazala i podudaranje između anksioznosti žena i distresa njihovih partnera. Ta povezanost bila je izraženija kod muškaraca koji su češće prilagođavali svoje ponašanje simptomima anksioznosti partnerke, što lepo pokazuje zašto anksioznost u vezi ponekad treba posmatrati kao problem koji utiče na dinamiku para, a ne samo na jednu osobu.

Podrška anksioznom partneru ne znači neprestano govoriti „sve će biti u redu“

Kada je partner uznemiren, prirodna reakcija jeste pokušaj da ga razuverimo. Povremeno uveravanje i emocionalna podrška mogu da budu dragoceni, ali beskonačan ciklus pitanja „Jesi li siguran da me voliš?“, „Sigurno se neće dogoditi ništa loše?“ i odgovora koji donose samo nekoliko minuta olakšanja može da postane deo samog problema.

Korisnije je saslušati partnera i priznati njegovo osećanje bez potvrđivanja katastrofičnog scenarija. Možemo da razumemo da se neko veoma plaši, a da mu istovremeno ne kažemo da je opasnost koju zamišlja realna Naučna literatura pokazuje i da način pružanja i primanja podrške može da zavisi od obrazaca emocionalnog vezivanja. Sistematski pregled 43 istraživanja romantičnih parova utvrdio je da su osobe sa anksioznim ili izbegavajućim obrascima vezivanja češće pružale manje kvalitetnu podršku, ali i negativnije tumačile podršku koju dobijaju od partnera.

To može da objasni naizgled paradoksalnu situaciju u kojoj partner pokušava da pomogne, a anksiozna osoba i dalje oseća da podrška nije dovoljna ili je ne doživljava na način na koji je bila zamišljena. Zato kvalitet podrške nije samo pitanje koliko često kažemo „tu sam“, već i kako partneri međusobno komuniciraju potrebe, strahove i granice.

Anksioznost može da utiče i na bliskost i seksualni odnos

Anksioznost ne prestaje pred vratima spavaće sobe. Strah od procene, nesigurnost u sopstveno telo, teškoće sa opuštanjem i zabrinutost zbog toga šta partner misli mogu da otežaju emocionalnu i seksualnu bliskost.

Istraživanje 115 studenata i njihovih partnera pronašlo je da je viši nivo socijalne anksioznosti bio povezan sa većim strahom od intimnosti, koji je zatim bio povezan sa manjim zadovoljstvom otvorenom seksualnom komunikacijom i, dalje, manjim seksualnim zadovoljstvom. Rezultati ne dokazuju da anksioznost nužno izaziva seksualne probleme, ali pokazuju jedan od mogućih puteva kojim ona može da se poveže sa intimnim funkcionisanjem para.

Još neka istraživanja o kliničkoj i izraženoj subkliničkoj socijalnoj anksioznosti izdvajaju je intimnost, bliskost i seksualno zadovoljstvo kao jednu od četiri velike oblasti u kojima su istraživači proučavali funkcionisanje romantičnih odnosa.

Kada ljubav i podrška nisu dovoljne i treba potražiti stručnu pomoć

Partner može da bude veoma važan izvor sigurnosti i podrške, ali ne treba da postane terapeut. Ako anksioznost dugo traje, izaziva veliki distres, remeti posao, spavanje, društveni život ili partnerski odnos, izbegavanje se širi na sve više situacija ili se javljaju napadi panike, razgovor sa stručnjakom za mentalno zdravlje može da bude važan korak.

Pomoć može da bude korisna i kada se drugi partner oseća iscrpljeno, odgovorno za raspoloženje voljene osobe ili kao da stalno mora da bira reči i ponašanje kako ne bi izazvao novu epizodu anksioznosti. Postavljanje zdravih granica nije odsustvo ljubavi, već način da odgovornost za upravljanje anksioznošću ne pređe potpuno na drugu osobu.

Važna granica postoji i između anksioznosti i kontrole. Proveravanje telefona, zabrane druženja, izolovanje od prijatelja, pretnje ili kontrolisanje partnerovog kretanja ne postaju prihvatljivi zato što osoba kaže da ih radi iz straha da će biti ostavljena.

Kada je partner anksiozan, cilj nije da druga osoba ukloni svaki njegov strah, već da mu pruži podršku dok on razvija sposobnost da se sa anksioznošću nosi na zdraviji način. Dobar partnerski odnos može da bude važan zaštitni oslonac, ali ljubav ne zahteva da jedna osoba postane odgovorna za emocionalnu stabilnost druge.

(eKlinika.rs)