„Prekini trudnoću ili odlazim”: Kada partnerovo mišljenje postaje emocionalna ucena

Dve crte na testu za trudnoću nekome donesu radost, nekome strah, a nekome obe emocije u istom trenutku. Ali šta se događa kada žena, još nespremna da izgovori sopstvenu odluku, od partnera čuje: „Ako ne prekineš trudnoću, računaj da mene nema”?

U samo nekoliko reči sve što je do tada izgledalo kao zajednički život pretvara se u ultimatum. Žena više ne razmišlja samo o trudnoći. Pita se da li može sama, gde će živeti, od čega će izdržavati dete, kako će reagovati porodica i da li je čovek kojeg voli zaista spreman da ode.

Partner ima pravo na mišljenje, ali ne i na prinudu

Vest o neplaniranoj trudnoći može uplašiti oba partnera. Strah od roditeljstva, finansijska nesigurnost, nerešeno stambeno pitanje ili osećaj da trudnoća dolazi u pogrešnom trenutku jesu stvarni problemi o kojima treba otvoreno razgovarati.

Partner ima pravo da kaže da nije spreman da postane roditelj, da iznese svoje strahove i prizna šta može, a šta ne može da pruži. Njegov stav jeste važan jer će njegove odluke uticati na život žene i budućnost deteta.

Međutim, postoji velika razlika između rečenice: „Uplašen sam i ne znam kako ćemo ovo izneti” i poruke: „Uradi ono što zahtevam ili ću te napustiti”.

U prvom slučaju postoji prostor za razgovor. U drugom se ljubav, prisustvo i podrška nude samo pod uslovom da žena postupi prema partnerovom zahtevu. Tada mišljenje prerasta u emocionalnu ucenu, a može predstavljati i oblik reproduktivne prinude.

Reproduktivna prinuda podrazumeva pokušaj druge osobe da kontroliše odluke o kontracepciji, trudnoći ili njenom ishodu. Može uključivati pritisak da žena prekine trudnoću, ali i zahtev da je nastavi protiv svoje volje.

Kada žena više ne čuje sopstvenu želju

Pod ultimatumom je teško razdvojiti ono što žena zaista želi od onoga čega se najviše plaši. U njenoj glavi istovremeno mogu odzvanjati partnerove pretnje, saveti porodice, društvena očekivanja i pitanje kako će izgledati budućnost.

Neko želi da rodi, ali se plaši da neće moći sam. Druga žena oseća da nije spremna za majčinstvo, ali se boji osude i mogućeg kajanja. Moguće je istovremeno voleti partnera, želeti dete i osećati duboko razočaranje zbog načina na koji se on poneo.

U takvoj situaciji ne pomažu rečenice: „Moraš da rodiš”, „Bolje je da prekineš trudnoću”, „Snaći ćeš se” ili „Kajaćeš se celog života”. Sve su to tuđi zaključci o životu koji će prvenstveno živeti žena.

Ni demografski problemi Srbije ne mogu se staviti na pleća jedne trudnice. Istovremeno, činjenica da je prekid trudnoće zakonski dozvoljen ne znači da ga treba predstavljati kao jednostavno ili podrazumevano rešenje.

Koliko se prekida trudnoće prijavi u Srbiji

Prema poslednjim dostupnim podacima Instituta „Batut”, tokom 2024. godine u Srbiji je prijavljeno ukupno 11.989 prekida trudnoće, ali taj broj ne predstavlja samo namerne abortuse. Od ukupnog broja, 6.637 trudnoća prekinuto je medicinskim postupkom na zahtev žene ili zbog zdravstvenih razloga, dok su ostalo činili spontani pobačaji, vanmaterične trudnoće i drugi abnormalni ishodi.

Čak 94,9 odsto medicinskih prekida obavljeno je do navršene desete nedelje trudnoće. Reč je o zvanično prijavljenim slučajevima iz javnih i određenog broja privatnih zdravstvenih ustanova, pa podatak ne treba predstavljati kao procenu svih prekida trudnoće koji su eventualno obavljeni, a nisu evidentirani.

Prema važećem Zakonu o postupku prekida trudnoće u zdravstvenim ustanovama, prekid trudnoće može se izvršiti samo na zahtev trudne žene. Do navršene desete nedelje ispunjenost uslova utvrđuje ginekolog, dok je posle tog perioda prekid moguć samo u zakonom propisanim okolnostima i uz odluku odgovarajućeg stručnog tela.

Zakonsko pravo, ipak, ne rešava emotivnu dilemu. Ono samo potvrđuje važan princip: konačna odluka ne pripada partneru, roditeljima, prijateljima niti ljudima na internetu.

Šta žena treba da uradi pre odluke

Prvi korak je pregled ginekologa. Potrebno je potvrditi trudnoću, utvrditi njeno trajanje i proveriti da li se pravilno razvija u materici. To ne znači usmeravanje ka određenoj odluci, već dobijanje pouzdanih medicinskih informacija u periodu u kojem postoje jasni zdravstveni i zakonski rokovi.

Zatim je važno realno sagledati okolnosti:

• Da li žena želi ovu trudnoću kada na trenutak zanemari partnerov ultimatum?
• Ko joj može pružiti stvarnu, a ne samo verbalnu podršku?
• Kakve su njene stambene, finansijske, poslovne i zdravstvene mogućnosti?
• Može li računati na partnera koji je već rekao da možda neće ostati?
• Da li odlučuje iz sopstvene želje ili iz straha da će biti ostavljena?
• Da li partner, osim ucene, pokazuje kontrolu, vređanje, pretnje ili nasilno ponašanje?

Razgovor sa psihologom ili psihoterapeutom može pomoći ženi da razume šta oseća i odvoji sopstvene želje od tuđih zahteva. Dobar stručnjak neće joj reći šta da izabere, već će joj pomoći da odluku donese svesno i preuzme odgovornost za nju.

Ako se žena plaši da bi partner mogao postati nasilan, prioritet nije nastavak rasprave, već njena bezbednost. Potrebno je obratiti se osobi od poverenja, nadležnim službama ili policiji, naročito kada postoje neposredne pretnje.

Ne postoji lak odgovor ni zagarantovan ishod

Niko ne može da garantuje da će se partner predomisliti ako se dete rodi, niti da predvidi kako će se žena osećati posle prekida trudnoće. Mogu se javiti tuga, olakšanje, sumnja, žaljenje ili više osećanja istovremeno.

Ako odluči da nastavi trudnoću, potrebni su joj realan plan i podrška. Ako razmatra prekid, potrebne su joj tačne medicinske informacije, bez zastrašivanja i osude.

Umesto pitanja: „Šta treba da uradim da on ne ode?”, važnije je zapitati se: „Šta ja želim kada ne odlučujem iz straha da ću biti ostavljena?” Odluka koja menja život ne bi trebalo da nastane iz pretnje, krivice ili tuđeg pritiska. Ženi su potrebni pouzdani podaci, stručna podrška i prostor u kojem će, kada utihnu tuđi zahtevi, moći da čuje sopstveni odgovor.

(eKlinika.rs)